Heej :) Sretan Uskrs svima koji danas slave, da ga provedete sa najdražima i da se fino najedete :D Evo mene sa novim nastavkom i ne, ovo nije prvoaprilska šala :') Nadam se da će vam se nastavak svideti, ostavite vote i svoje mišljenje komentarima, a mi se čitamo uskoro, vrlo uskoro... :*

Zastala sam ispred vrata Damjanove kancelarije te izvadila telefon iz džepa kaputa. Pogledala sam svoj odraz i uverivši se da ne izgledam previše izmoreno vratila ga nazad. Glavom mi je prolazilo milion misli. Po hiljaditi put sam ispitivala svoju odluku ne verujući da ću to uistinu i učiniti. Spustila sam svoj pogled na cipele te prošla rukom kroz kosu. Duboko sam udahnula, a potom je taj isti vazduh i pobegao iz mene trepereći i podrhtavajući. Pokucala sam na vrata nekoliko puta.

Dugo nije bilo odgovara, no čulo se da sa druge strane ima nekoga. Nakon što se kratko oglasio ispružila sam ruku promatrajući kako mi se tresu prsti. Odškrinula sam malo vrata te se provukla u Damjanovu kancelariju. Podigao je pogled i nakon što me je ugledao ustao je sa stolice i brzo zaobišao stol prilazeći mi.

"Nela", rekao je tiho želeći spustiti ruke oko mog struka i privući me k sebi. Napravila sam korak u nazad pokušavajući istrajati u svojoj odluci te se on povukao.

"Damjane, moramo razgovarati. O svemu", trudila sam ga gledati u oči, no bilo je previše teško. Rekavši kako se slaže sa mnom stavio je ruke u džepove pogledom istražujući moje lice.

"Damjane, znam i verujem da me verovatno stvarno voliš", započela sam tiho pokušavši progutati knedlu koja mi je stojala u grlu.

"Nela, nema verovatno. Volim te, kao što nikada nisam voleo, volim te više od sebe", prekinuo me je ponovo mi pokušavši prići.

"Dozvoli mi da dovršim, molim te. Znam da je tako, volim i ja tebe jednako mnogo, ali shvati me. Umorna sam od svega što mi nanosi bol, što me vređa. Ne krivim te za to, ali nemam više snage razmišljati o tome šta će se sledeće dogoditi, ko će koga sledeće povrediti. Damjane, sami smo videli da je previše svega među nama, previše drugih ljudi, nepotrebne ljubomore", govorila sam to jer sam smatrala da je najbolje, ali nisam verovala da činjenje prave stvari može toliko kidati dušu. Ponovo sam se počela preispitivati je li to bila najispravnija odluka. Spustila sam pogled ne mogavši više gledati kako se ruši sve u njemu.

"Govoriš da je ovo kraj? Da je to to?", osetila sam kako traži moj pogled. Pokušavao je sakriti kako mu glas podrhtava, no u tom kratkom periodu koliko smo bili zajedno sam ga upoznala i više nego dobro.

"Govorim da smo bar pokušali", pogledala sam kroz prozor. Nad gradom je zavladala zima. Sve je bilo pusto i hladno. Sneg je prekrio krovove zgrada i na neki način umrtvio grad.

"I sve će ostati samo pokušaj?", čula sam nevericu u njegovom glasu. Bolelo me je to. Dovoljno jako da se poželim baciti u večnu provaliju tame, dovoljno jako da poželim pobeći.

"Tako se čini", napravio je nekoliko sitnih koraka prema meni. Bio mi je blizu. Previše blizu. Mogla sam osetiti kako mu svaki udah zastaje u grlu, a svaki se izdah cepa. "Volela bih da smo uspeli", prošaputala sam i pogledala ga. Nikada nisam poželela povrediti ga. Ukoliko sam to i uradila bilo je nenamerno. Trenutno sam ga svesno probadala. Videti njegove oči pune suza bolelo me je više od ičega.

"Zamalo. To zamalo i najviše boli", videla sam kako se trudi zadržati suze, kako sve zadržava u sebi, a ja mu ne mogu pomoći. Oslonila sam svoje čelo na njegova prsa po poslednji put. Duboko sam udahnula kako bi mi se u sećanje urezao njegov miris. Nije se pomerio. Nije me je dodirnuo. Nije disao.

Udaljila sam se i prišla vratima. Želela sam se osvrnuti još jednom, po poslednji put, no tada bih se slomila. Izašla sam iz njegove kancelarije i utrčala u svoju. Sela sam u kožnu fotelju te dlanovima pokrila lice oslonivši se na svoja kolena. Uprkos čvrstim zidovima moderne zgrade čuo se tresak i odzvanjanje prilikom udarca metalnih stvarčica o pod popraćeno zvukom razbijanja čaše. Prošla sam rukom preko očiju i pokušala utišati suze.

Uzela sam kutiju iz ugla prostorije i svoje stvari ubacila u nju. Nije me je bilo briga hoće li se išta slomiti ili razbiti. I sama sam bila u komadićima. Ostavila sam kutiju na stolu pored zahteva za otkaz te izašla iz kancelarije. Prstima sam brisala suze dok sam prolazila pored Tiinog stola. Ubrzanim koracima mi je prišla i uhvatila me za ruku.

"Samo da te obavestim, zbog tebe sam dobila otkaz. Mislim da bi mogla barem da mi se izviniš", sa nevericom sam je gledala očima ispunjenim suzama. Bez reči sam otrgnula ruku i nastavila ka liftu. Da se nije dogodilo to što se dogodilo, rekla bih joj toliko stvari, rekla bih joj sve u lice, no tada nisam imala snage za još jedno vređanje koje bi usledilo sa njene strane.

Lift je stigao te sam ušla unutra i što pre pritisla dugme za dole kako se ne bih morala suočavati sa ljudima. A želela sam. Više od svega sam želela da Damjan dođe, da me zaustavi. Vrata lifta su se otvorila, a ja sam užurbanim koracima izašla iz firme i sela u auto.

Tamo, na svome, sama, bez ikoga, mogla sam otvoriti dušu i izbaciti sve, sve što me je toliko gušilo. Upalila sam auto i odvezla se iz okoline firme. Nisam znala kuda da vozim, kuda bi najbolje bilo da odem, no morala sam pobeći od svega što me je tamo gušilo.

Brišući svako malo suze kako bih videla put ispred sebe ubrzo sam se našla na autoputu. Skučeni prostor u kojem sam se nalazila ispunjavali su tihi jecaji koje nisam uspevala zaustaviti. Bol i tuga koja me je stigla sve mi je više i više otežavala disanje. Zaustavila sam auto na prvoj benzinskoj pumpi i brzo izašla iz njega. Počela sam duboko disati nadajući se da će me svež vazduh umiriti.

Nakon još nekog vremena vožnje zaustavila sam auto na očišćenom prilazu bele kuće. Uzela sam svoju torbu sa suvozačkog mesta te izašla iz auta i stala ispred vrata kuće. Još uvek se na njima nalazio krupan venac sa crvenom mašnom. Pozvonila sam još uvek umirujući sebe. Nakon kratkog vremena vrata su se otvorila i svojim crvenim suznim očima nemo sam gledala u stariju ženu plavih lokni.

"Mama", projecala sam zagrlivši je snažno. Plakala sam bez prestanka i verovala sam da me tada ništa ne može smiriti. Osetila sam kako je i ona počela drhtati, a potom me je uvela u kuću. Uzela mi je torbu iz ruke te mi pomogla skinuti kaput. Spustila me je na jednu od fotelja te mi pružila tamno ćebe.

"Šta se dogodilo, dete moje milo?", oči su joj zasuzile i glas joj je podrhtavao. Gledala me je puna sažaljenja i znala sam da ju je bolelo gledati me u takvom stanju.

Otišla je do kuhinje kako bi mi pripremila čaj. Sedela sam na fotelji promatrajući kako vatra plamti u kaminu i razmišljala kako se Damjan tada osećao dok se iz kuhinje čulo lupkanje. Samo nekoliko trenutaka kasnije mama je izašla noseći šolju čaja. Zastala je kada je tata otvorio vrata njihove sobe.

"Odjednom sam se trgao iz sna, kao da se nešto dogodilo. Mislim da ću pozvati Nelu da vidim kako je", njegov dubok glas ispunio je prostoriju. Mama mu je tiho rekla kako neće biti potrebe za tim, a potom me je ugledao kako sedim na fotelji. Prišao mi je i njegov topao dubok glas obgrlio me je s leđa. Pogledao me je s velikim osmehom na licu koji je odjednom iščeznuo kada me je dobro osmotrio. Ponovio je isto ono pitanje koje me je prethodno pitala mama te seo na krevet do fotelje. Mama mi je pružila šolju čaja te se pridružila tati.

"Mama, tata, mislim da sam izgubila sve ono što mi je najviše značilo u proteklih nekoliko meseci. Svet mi se srušio. Znate, postoji nešto što vam nisam rekla. Pored toga što mi je bilo divno na poslu na njemu sam upoznala i jednog dečka. Bilo nam je stvarno predivno zajedno, ne znate koliko je on divan dečko, doslovno je činio sve kako bih se osećala posebno. Znam da me je voleo i da me još uvek voli i ja njega volim, ali mnogi su se ljudi umešali između nas. Takođe, nisam vam rekla da Tia i ja više nismo prijateljice. Od kqda je saznala da smo zajedno činila je sve kako bi nas razdvojila što je na kraju i uspela", govorila sam tiho gledajući u sveću koja je mirno gorila na stolu.

Videla sam kako su se osećali nemoćno, kako su se osećali bespomoćno. Nisam želela da se osećaju loše, no bez pitanja su preuzeli deo tereta na svoja leđa i osećala sam se bar na trenutak lakše i bolje. Mama me je polako odvela do sobe te mi razmestila krevet. Dala mi je staru pidžamu i sela do mene kada sam legla.

"Dete moje najlepše. Nemoj plakati, ne znaš koliko i tatu i mene boli kada plačeš. Ukoliko se stvarno volite sve će se posložiti samo moraš biti strpljiva i dati vremena sudbini. Verujem da ona ima velike planove za vas. Nemoj je preispitivati, samo je pusti da čini svoje. I, molim te, obećaj mi. Sledeći put kada se budeš osećala kao da ti se ruši svet, ne dozvoli da te to slomi. U tom trenutku učini nešto što će promeniti tvoj život. Kada jednu stvar izgubiš, nešto drugo moraš da napraviš. Ne smeš dozvoliti da patiš i padneš, već uprkos svemu rasti kao da te niko i ništa ne može zaustaviti", svojim toplim dlanovima grejala je moje.

"Obećavam", rekla sam tiho. Poljubila me je nežno u čelo te ostala sedeti pokraj mene i milovati me po glavi sve dok nisam zaspala.