Evo mene ponovo :) Verovatno ćete primetiti da nastavak ima malo drugačiju formu i to je zato što smatram da će vam možda tako biti lakše čitati pa ću to uraditi i sa delovima do sada. Recite mi šta mislite o tome... Nastavak je malo duži, ali opušteniji tako da se nadam da će vam se svideti :) Ostavite vote i po neki usputni komentarčić, a mi se čitamo uskoro :*

Skupila sam noge na trosedu i spustila glavu na Damjanovo rame. Pažljivo je gledao neku dokumentarnu emisiju vrteći daljinski upravljač u ruci. Proučavala sam svaku crtu na njegovom licu, svaku nepravilnost, svaku savršenost. Tamne trepavice gotovo da su mu dodirivale obrve. Zasvrbeo ga je nos te nakon što se kratko namrštio brzim pokretima ga je protrljao kako bi ga umirio. Nije odvajao pogled od televizora dok ja nisam mogla prestati razmišljati koliko sam, nakon dugo vremena, uistinu sretna. Oslonila sam se na ruke te se blago izdigla i poljubila ga u viličnu kost. Prstima sam nežno prelazila po njegovoj bradi kad je spustio pogled na mene.

"Volela bih da te vidim bez brade. Obrij se jednom!", rekla sam mu kada je nagnuo glavu i tako pomilovao moju ruku. Počeo je brzo odmahivati glavom.

"Ne. Nema šanse. Bez brade izgledam kao Daki iz 5.1", rekao je još uvek odmahujući glavom. Moj se smeh prolomio stanom.

"Daki", ponovila sam nekoliko puta pokušavajući zamisliti kako bi uistinu izgledao. "Ali stvarno te želim videti takvog. Hajde, Daki, obrij se! Molim te, Daki. Meni za ljubav", pokušavala sam suzdržati smeh. Odlučno je po poslednji put odmahnuo glavom.

"I da, molim te me ne zovi Daki. Mrzim to", izvila sam desnu obrvu i pogledom mu govorila kako će se morati navići. Okrenuo se prema meni te me snažno obgrlio golicajući me svuda po telu. Suze su mi se polako skupljale u uglovim očiju dok sam pokušavala doći do daha od smejanja. "Nećeš me tako zvati. Obećaj!", nije se zaustavljao sa golicanjem. Kratko sam se zakašljala te ga pokušala zaustaviti, no bio je neumoran.

"Dobro, dobro. Neću. Obećavam", polako me je pustio te sam ponovo sela na trosedu i uhvatila se za stomak. Duboko sam disala kada me je Damjan još jednom prstom zagolicao. Odmaknula sam se od njega i krenula ka kuhinji kako bih si sipala vode kada se oglasilo zvono na vratima. Okrenula sam se ka Damjanu upitno ga pogledavši, a on je slegnuo ramenima. Zaustavila sam se ispred ogledala na kratko i prošavši prstima kroz kosu otvorila vrata.

"Leno! Davide!", sreća me je preplavila kada sam ispred sebe ugledala visokog muškarca crne kovrdžave kose i svetlih očiju kako u naručju drži devojčicu tamnih uvojaka. Pružila sam ruke te uhvatila Lenu i zagrlila je snažno pazeći da ne pritisnem previše njeno malo telo. Spustila sam je dole poravnavši joj crvenu majicu te se okrenula ka Davidu. Privukao me je u zagrljaj i nakon dugo vremena sam ponovo osetila poznati miris. Obuhvatio mi je lice svojim krupnim rukama te dobro ga osmotrivši još jednom me je povukao k sebi.

"Uđite", rekla sam pokazujući im rukom ka dnevnom boravku te sam zatvorila vrata stana. Pružila sam ruku Leni i svojim malim prstima obuhvatila je moja tri prsta te sam je povela do dnevne sobe.

"Davide, ovo je Damjan. Radimo zajedno u firmi. Damjane, ovo je moj prijatelj iz detinjstva, David", rukovali su se te je David seo do njega. Podigao je Lenu u krilo dok je ona svojim krupnim očima promatrala Damjana. "A ova mala princeza je Lena", dodala sam sedajući na fotelju. Damjan se blago naklonio govoreći joj kako mu je drago te je uhvatio njenu ručicu i poljubio ju. Tiho sam se nasmejala te ponovo prebacila pogled na Davida.

"Stvarno vas nisam očekivala, ali mi je neopisivo drago što ste došli", nasmejao mi se podsećajući me na naše detinjstvo.

"Pa budući da se ne javljaš i ne dolaziš, morali smo proveriti da li si još uvek živa", namignuo mi je na šta sam se nasmejala. Pitala sam ga želi li kafu, a potom otišla do kuhinje pripremiti ju. Na belom poslužavniku iznela sam tri šolje vruće kafe i čašu soka od jabuke. Ostavila sam poslužavnik na stol te sela na fotelju posmatrajući kako je Lena kupila svu Damjanovu pažnju te se igra njegovim prstima.

"Nego, gde vam je mama? Nije valjda Dorotea bolesna?", upitala sam otpivši gutljaj toplog napitka.

"Nije, hvala Bogu. Ima mnogo obaveza oko posla sad pred božićne praznike pa je morala ostati kod kuće", rekao je zaustavivši pogled na Damjanu i Leni.

"Bože, ne znate koliko ste mi nedostajali", nisam uspevala sakriti svoju preveliku radost. "Volela bih kada bih mogla više vremena provesti sa Lenom. Nedostajao mi je taj mali zvrk. Šta misliš da ostane kod mene na nekoliko dana? Za tri dana je Božić tako da dolazim kući pa bih je mogla onda vratiti", dok sam izgovarala poslednje reči Damjan je me je naglo pogledao. Još uvek mu nisam bila rekla da ću ići kući te sam u potpunosti razumevala njegovu reakciju.

"Ukoliko ti to neće biti opterećenje i problem zbog posla, može", odmahnula sam rukom te se približila Leni.

"Čuješ li to, Leno? Provešćemo tri dana zajedno, ostaćeš kod mene!", kratko sam je zagolicala te me je obgrlila oko vrata. "Želiš li da ti pokažem gde ćeš spavati?", upitala sam je pričajući dečijim glasom. Pljesnula je rukama te sam je podigla i odvela u svoju sobu.

Spustila sam je na krevet i odložila njenu torbu dole. Zubićima je grickala donju usnicu te ponavljala kako je krevet velik, mnogo veći od njenog. Rekla sam joj kako je to ceo krevet za nas dve, a ona se uspravila na noge i uhvativši me za kažiprste počela plesati. Smejala sam se sa njom te nakon što se umorila samo se sručila na krevet i počela još glasnije smejati. Podigla sam joj torbu sa igračkama te ih istresla na kravet.

"Budi dobra. Idem da vidim šta radi tata, u redu?", poljubila sam je u obraz, a ona je klimnula glavom. Krenula sam ka dnevnoj sobi kada me je ponovo dozvala.

"Možeš li pozvati čika Damjana da mu pokažem moje igračke?", upitala me je slatkim glasićem u rukama savijajući plišanu macu. Klimnula sam glavom te izašla iz sobe.

"Damjane, Lena želi da ti pokaže igračke?", rekla sam kroz smeh. Damjan je odmah ustao te brzo otišao do Lene. Sela sam do Davida, a on me je počeo ispitivati o poslu. Zanimalo ga je svašta. Zanimalo ga je gde se zapravo nalazi firma, kakva mi je kancelarija, jesam li zadovoljna svojim obavezama, ima li ih previše, kakve su kolege i svi ostali, slični detalji.

"Kako si ti? Ali iskreno, kako si?", upitao me je pogledavši me duboko u oči.

"Sretna sam. Svi imamo i uspone i padove, no u poslednjih nekoliko meseci se mnogo toga promenilo i osećam kao da se sve postavlja na svoje mesto", govorila sam razmišljajući o Damjanu i svemu što se izdogađalo.

"Sećaš se šta sam ti govorio kada si u srednjoj školi onako jako želela imati dečka? Sada treba da ih imaš sve, a vremenom će ostati samo jedan, pravi", klimala sam glavom prisećajući se njegovih reči dok je on citirao sebe. "Polako si došla do tog jednog, zar ne? Damjana?", nisam bila zbunjena što je primetio. Znala sam da je znao sve o meni. Čvrsto sam skupila oči, klimnula glavom te je spustila skrivajući se od njegovog pogleda. Zagrlio me šapućući mi kako je sretan zbog mene, a ja sam ga zamolila da ne govori o tome.

Nakon nekog vremena ispratila sam Davida te se vratila do stolića pokraj troseda kako bih pokupila šolje koje su tamo ostale. Brzo sam ih oprala te ih ostavila okrenute kako bi kapljice vode sklizale sa njih. Pospremivši kuhinju ušla sam u svoju sobu i zatekla Damjana kako leži na mom krevetu i u vazduhu drži Lenu.

Oslonila sam se na vrata i promatrala kako Lena pokušava prstima dosegnuti Damjanov nos. Dok su ljudi u firmi mislili kako je Damjan hladan i rezervisan, on je oduvek bio drugačiji u mom prisustvu, mekši, nežniji. No, ni ja ga nisam nikada videla ovakvog. Damjan se u potpunosti opustio, vratio se u detinjstvo. Prišla sam im i savivši jednu nogu sela na krevet do njih.

"Vidim, lepo se vi zabavljate i bez mene", Damjan je spustio Lenu te se uspravio na krevetu. Polako sam je uhvatila te prebacila u svoje krilo poljubivši je u obraz. Blago sam oslonila svoju glavu o njenu te joj uhvatila ručice. "Mi smo se samo igrali super Lene i strašnog Dam Dama", vrhom prsta dodirnuo je Lenin nos te je ona protresla glavom. Zbunjeno sam ga pogledala ponovivši njegove poslednje reči. Lena se okrenula ka meni i uhvatila pramen moje kose.

"Da, da. Dam dam plaši sve ljude i ja ih moram spasiti od njega. Svaki put kada mu dotaknem nos, izgubi jedan život", pričala je vrteći pramen moje kose među prstićima. Pažljivo sam je slušala gledajući u Damjana i pokušavajući suzdržati smeh.

"Stvarno? Ovako?", upitala sam je te sam brzo prstom dotakla Damjanov nos. Lena je zapljeskala rukama, a ja sam još nekoliko puta mu pokušala dotaknuti nos dok je on glavom izbegavao moje dodire. Povukla sam ruku i pre nego što sam pomilovala Lenu po kosi još jednom sam ga pokušala dotaći, no tog puta Damjan je brzo pomerio glavu i otvorivši usta odglumio strašan ugriz Dam Dama. Nasmejala sam se te mu poslala jedan vazdušni poljubac.

"Želiš li da idemo do parka?", upitala sam Lenu nakon što sam na krevet uredno poslagala sve njene igračke. Svidela joj se ideja te se polako približila kraju kreveta i sklizala sa njega pa istrčala iz sobe. Krenula sam za njom kako bih je uhvatila, no ona je već bila pokušavala uzeti svoju jaknu sa fotelje.

"Idemo do parka. Želiš sa nama?", upitala sam Damjana pokušavajući joj zakopčati jaknu. Potvrdno je odgovorio te mi pružio njenu kapicu. Ostavila sam mu je na kratko te ušla u sobu uzeti svoju crnu jaknu. Obukla sam je na sivi džemper pa stavila veliki sivi šal. Obula sam svoje patike i stavila telefon u džep jakne kada je Lena dotrčala do mene i počela me vući ka izlazu.

"Idemo, idemo", nasmejala sam se Damjanu koji je stajao kod vrata te smo izašli iz stana.

Zubate zrake sunca probijale su se između oblake i topile preostali tanak sloj snega. Držala sam Lenu za ručicu dok je šetala između Damjana i mene. Verujem da smo tada izgledali kao prava porodica. Ja sam se i osećala tako. I više od svega sam želela znati oseća li i Damjan isto. Gledala sam u njega i u meni su se polako javljale iskre straha. Straha od gubljenja. Njega i svega što imamo. Iznenada je pogledao u mene te sam usnama oblikovala dve reči. Volim te. Osmeh mu je zatitrao licem i sreća je prosto izbijala iz njega. Stigavši u park polako smo došetali do igrališta te pustili Lenu i seli na klupu pored tobogana.

"Nisam znao da ideš kući za Božić. Mislio sam da ćemo ga provesti zajedno", pogledala sam na kratko u njega. Bio je izgubljen u belom dimu koji se stvarao sa svakom njegovom izgovorenom rečju.

"Znam da sam ti trebala reći, ali znaš i sam da se svašta izdogađalo. Koliko god volela ovo mesto, tvoju prisutnost i blizinu, tvoj najlepši zagrljaj, ne mogu ti opisati koliko želim ponovo osetiti toplinu mog porodičnog doma. Bar na kratko", znala sam da me je razumeo. Znala sam da je i on želeo otići k svojim roditeljima za Božić i provesti ga sa Elenom. Osećala sam to.

Približio mi se i kratko me poljubio te me uhvatio za ruku kada sam začula da me Nela zove sa drugog kraja igrališta. Sedela je na ljuljački i nije se mogla pokrenuti. Blago sam je zaljuljala, a ona se osećala kao da leti. Crne kovrdže bežale su joj ispod kape. Zaustavila sam je kako bi joj namestila kosu, a potom je još malo zaljuljala.

Počeo je duvati hladan vetar i sunce je polako zalazilo te smo se vratili u stan. Blago sam zagrejala mleko te otopivši čokoladu nasipala ga na nju. Promešala sam i sipala nam u čaše, a potom i izvadila ukusne keksiće na tanjir. Stavila sam Lenu u svoje krilo jer drugačije ne bi mogla dohvatiti stol te je na tanku slamčicu otpila nekoliko gutljaja mleka. Izlomila sam keks na manje komadiće i pružila joj ih. Polako sam osetila kako njena glava klone te sam pogledavši u Damjana tiho se nasmejala.

"Umorila se od Dam Dama i igranja na svežem vazduhu. Ostaviću je u krevet", rekla sam kroz smeh tiho te ušla u sobu. Za sobom sam čula kako Damjan odvlači stolicu i ustaje te kreće za nama. Spustila sam je na krevet i dobro pokrila pokrivačem. Otisnula sam poljubac u njeno čelo i pomilovala je po glavi.

"Može li Damjan ostati?", promrmljala je kroz polusan. Kratko sam se zasmejala pa je još malo pomilovala po glavi.

"Damjan sad mora ići, sutra ima posla, ali obećavam ti da će doći i da ćete se još mnogo igrati", ponovo sam je poljubila i polako izašla iz sobe.

Prišla sam Damjanu koji me je već čekao u jakni, a on me je nežno uhvatio oko struka i privukao me bliže. Gledao me je u oči ne prekidajući taj magičan trenutak običnim rečima. Poljubio me je prvo u levi obraz, potom u desni i tako naizmenično menjao strane sve dok nije spojio naše usne.

"Voleo bih da ne moram da idem", spustio je ruku na moj obraz i prstima ga milovao.

"I ja. Sutra neću dolaziti u firmu, ceo dan ću raditi na uređenju prostorije za promociju kolekcije pa ćemo se čuti da se vidimo kasnije?", prošla sam rukom po njegovoj bradi setivši se našeg razgovora od tog jutra. Klimnuo je glavom i još jednom me poljubio te otvorio vrata stana. "

Jednom ćeš se obrijati, zar ne?", odmahnuo je glavom i kroz smeh pozvao lift.