Ljudi, hiljadu glasova i sedam hiljada pregleda? Ljudi, da li je to stvarno? Ovo mora da se proslavi jednim nastavkom :) Hvala vam puno na svemu, volim vas najviše... Šaljem vam puno, puno zagrljaja i poljubaca ❤️ Čitamo se ponovo u utorak :*

Promeškoljila sam se i blago se okrenula te udarila glavom u nešto tvrdo. Uhvatila sam se za glavu i slobodnom rukom opipala u šta sam se udarila. Nisam uspela raspoznati te sam polako otvorila oči i zatekla sebe kako sam rukom obuhvatila nogu fotelje. Uspravila sam se u sedeći položaj i prešla pogledom oko sebe. Ništa se od mog nameštaja nije nalazilo na svom mestu. Oslonila sam se na fotelju i obuhvatila lice rukama. Ponovo sam se prisetila svih događaja od juče. Prevrnula sam očima te se osvrnula i pogledala koliko je bilo sati. U dnevnoj sobi su bile navučene guste zavese i po snopu svetlosti koji je pronašao put između njih nisam niti pretpostavljala da je već bilo podne. Polako sam ustala te me je na trenutak zabolela noga, a ja sam se prisetila zbog čega sam završila pokraj fotelje.

Iz sobe se pričulo prigušeno zvono na telefonu. Ušla sam unutra i ugledavši sliku moje Ines, samo sam prekrila telefon jastukom i vratila se u kuhinju. U čašu sam nasipala hladne vode te se vratila do fotelje i ponovo se spustila na pod. Otpila sam nekoliko gutljaja vode te privukla kolena sebi i spustila glavu na njih. Gledala sam u malenu rupu u zidu. Polako sam disala i jedva sam održavala oči otvorene. Naglo sam se trgla na zvono koje je prekinulo tišinu. Pogledala sam ka vratima ostavši sedeti na podu. Nakon zvona, začulo se i tiho kucanje. Otpila sam još jedan gutljaj vode. Kvaka se polako spustila i vrata su se malo odškrinula. Kroz maleni otvor, Damjan se provukao u mračnu prostoriju. Zbunjeno je prešao pogledom po dnevnoj sobi. Zaustavio je pogled na meni. Nisam znala šta mu želim reći. Nisam znala jesam li bila ljuta na njega ili sam samo sve želela izgladiti. Spustio je pogled te ugledavši bačene baletanke sagnuo se i podigao ih. "Nisam znao da plešeš balet. Nikada mi nisi pričala o tome", tiho je rekao te ih odložio na najbližu stolicu. Skinuo je jaknu te je prebacio preko naslona iste.

"Šta želiš, Damjane?", ustala sam te podigavši čašu otišla do kuhinje kako bih je ostavila. "Želim ti se izviniti. Znam da sam rekao mnogo ružnih stvari, ali i znam da ti znaš da nisam mislio ništa od toga", zaustavila sam se ispred njega. U njegovim sam očima videla neku čudnu iskru, žar kajanja i tuge. "Ne znam, Damjane, ne znam! Znam samo da si me povredio, da si me jako povredio. Kako si mogao dopustiti da pomislim da sam stvarno ja kriva za nešto što se nije niti dogodilo. Zbog tebe sam zgazila sebe, Damjane!", govorila sam glasno nadajući se da će i njemu odzvanjati moje reči kao što su meni njegove. Zaustio je želeći nešto reći, no prekinula sam ga. "Nedostaje nam poverenja, Damjane. Mislim da ovo ipak neće ići. Uzmi ono što je tvoje i idi. Molim te", izgovorila sam na rubu suza pokazujući glavom na njegovu jaknu i nekoliko majica koje sam izvadila iz ormara prethodne noći. Klimnuo je glavom i okrenuo se. Dušu mi je kidalo što je sve olako prihvatio. Nadala sam se da će se boriti za nas, da će tražiti da pokušamo ponovo, ali on se samo okrenuo. Obukao je svoju jaknu te u jednu ruku uzeo majice. Krenuo je ka vratima, a ja sam dopustila da krupne suze potrče iz mojih očiju. "Da. Zaboravio sam", naglo se okrenuo te mi se ponovo približio. Malo se sagnuo i u trenutku sam se našla prebačena preko njegovog ramena. Zateturao se, a ja sam mogla pasti svakog trenutka. "Damjane, šta radiš? Pusti me!", viknula sam pokušavajući se izmigoljiti iz njegovih ruku. "Nikada. Rekla si da uzmem ono što je moje i ja sam to i uradio", okrenuo je glavu ka meni i nežno me pogledao. Ispustio je majice i prihvativši me sa obe ruke spustio tik ispred sebe. Spustio je svoje dlanove na moje hladne obraze i prstima obrisao tragove suza. "Izvini. Izvini što sam te povredio, izvini što sam se ponašao kao budala. Ljubomoran sam jer si ti nešto najlepše što mi se dogodilo u životu i jer ne želim dopustiti da te izgubim. K vragu, Nela, volim te. Volim te više od sebe samog", njegove tople reči ponovo su sastavile moje srce. Prvi put je izgovorio da me voli i osećala sam se kao da sam lebdela iznad zemlje. Otisnuo je poljubac na vrh mog nosa te naslonio svoje čelo na moje. "I da se želim ljutiti na tebe, ne mogu. Volim te kao što nikada nisam volela i ne mogu dopustiti da ovo što imamo izgubim", sa olakšanjem je izdahnuo te me poljubio nežno, a tako ispunjeno požudom.

Nasmejala sam se gledajući u njegove oči ispunjene iskrenom dečijom srećom. Spustio je svoje ruke oko mog struka, a ja sam ga obgrlila oko vrata. Smešio se zamišljeno me promatrajući. Blago sam se namrštila te ga upitala o čemu razmišlja. "Razmišljam o tome koliki sam sretnik što si se zaljubila baš u mene. Nego, šta si ti uradila sa tvojim stanom da ništa nije na svom mestu?", upitao me je kroz smeh pregledavši dnevnu sobu. "Samo sam plesala", poljubila sam ga u obraz te se glasno nasmejala. Polako me je ispustio iz svog snažnog zagrljaja još uvek me ostavljajući uvijenu u njegov nežan miris. Prišao je fotelji te je povukao ka mestu gde se pre nalazila. Podigao je okrugli stolić i premestio ga na sredinu. "Čekaj da ti pomogne", rekla sam prilazeći trosedu. Odmahnuo je glavom te rekao da se ne zamaram. Napravila sam nekoliko koraka dopuštajući mu da prođe do kreveta. Shvativši da mi neće dopustiti da pospremim nered koji sam sama napravila, otišla sam do kuhinje te pustila toplu vodu kako bih oprala tanjire od večere. Pevušila sam neku nepoznatu melodiju pokušavajući ukloniti okorelu hranu sa tanjira dok se iza mene čula škripa poda. Kratko sam se osvrnula oko sebe. Tada sam se prvi put osećala kao da moj stan nije samo mesto u kojem živim. Prvi put on nije bio hladan i prazan, već su i zidovi odisali nekom srećom. Prvi put sam u njemu osećala čar kojom je odisala kuća u kojoj sam provela detinjstvo. Osmehnula sam se za sebe te vratila pogled na posuđe. Odložila sam tanjir i uzela sledeći dok je Damjan vraćao stolice na svoje mesto. Završivši sa mojim stanom, Damjan mi je polako prišao te me obgrlio sa leđa. Otisnuo je poljubac u moj vrat, a ja sam osetila kako se i najmanja dlaka na mom telu ježi. "Voljena...", šapnuo mi je na uvo crtajući mi osmeh na licu. Moje je telo treperilo. Nikada do tada nisam bila toliko sretna, nikada do tada nisam osećala da toliko pripadam negde. "Želiš li da izađemo u neki restoran na ručak?", još uvek je govorio tiho, jedva čujno. Obrisala sam ruke o sebe te se okrenula ka njemu i klimnula glavom. Spustila sam ruke do njegovih i uhvatila ga za ruku ispreplićući naše prste pa ga kratko poljubila. "Volim te", ponovo sam ga poljubila te spustila svoju glavu na njegova prsa.

* * *

Tiho sam pustila neku umirujuću melodiju na računaru dok sam dizajnirala pozivnice za novo predstavljanje kolekcije. Napolju su se od jutra spuštale krupne snežne pahuljice usput se lepeći po zamagljenim prozorima. U mojoj je kancelariji grejanje bilo pojačano te mi je polako postajalo sve neprijatnije u debelom ružičastom džemperu. Tonovi koji su šarali zidove kancelarije na kratko su prestali te sam se osvrnula ka računaru kako bih videla postoji li problem. Isključila sam prozorčić koji je iskočio te pustila muziku ispočetka. Tiho kucanje me je ponovo prekinulo u radu. Vrata su se širom otvorila i prostoriju je ispunio moj omiljeni miris. "Voljena", dozvao me je zatvarajući vrata za sobom. Osećala sam se bespomoćno. Jedna njegova reč potpuno je remetila moj svet. Polako sam mu prišla te zakačivši pramen iza mog uveta kratko me je poljubio. "Došao sam da te pitam nešto", smešila sam se promatrajući iskru koja mu je plesala u očima. Podigla sam obrve govoreći mu tako da me je zainteresovao. "Želiš li da za Novu godinu odemo na planinu? Znam jedno magično mirno mesto i voleo bih da te odvedem tamo", ispričao je sve u jednom dahu. Nasmejala sam mu se i u trenutku kada sam mu želela reći kako bih bila najsretnija osoba na svetu ukoliko bih bila tamo sa njim, ponovo se začulo kucanje na vratima. Odvojila sam se od Damjana kada je Ines zadihano otvorila vrata kancelarije. "Dobro je da ste tu. Tražila sam Vas. Gospođica Elena je rekla da organizujem novogodišnju zabavu za sve zaposlene i poslovne partnere firme te sam Vas tražila kako biste odlučili koje je mesto po Vama najbolje", govorila je još uvek pokušavajući doći do daha. Prišla nam je nekoliko koraka tražeći na tabletu slike lokala. Slegnula sam ramenima kada je Damjan pogledao u mene. Ines je okrenula tablet ka nama te prstom listala slike. "Ovaj je predivan", rekla sam pokazujući na lokal ispunjen zlatnim detaljima. "I meni se sviđa. Pitaj Elenu šta ona misli i ako se slaže rezerviši ga", Ines je izašla i Damjan se ponovo okrenuo ka meni. Prstima je sklanjao pramenove kose koji su mi se neprestano vraćali na lice. Nasmejao se mojoj neposlušnoj kosi te me poljubio u vrh nosa. "Naš plan neće propasti zbog ovoga. Obećavam ti", namignuo mi je, a ja sam se osećala kao šesnaestogodišnjakinja. Veselo sam klimnula glavom obgrlivši njegov vrat. Spustio je svoju glavu na moju te sam osetila kako duboko udiše miris mog novog šampona za kosu. Ponovo me je pogledao u oči te još jednom se nasmešivši izašao iz kancelarije.