Nadam se da vam je ova nedelja počela lepo kao i meni, a ukoliko nije, verujte mi, biće bolja do kraja :) Evo ga novi nastavak... Nakon prethodnog nam treba malo odmora od napetosti, zar ne mislite i vi tako? Ukoliko vam se svidi, ostavite vote i svoje mišljenje u komentaru. Tokom ove nedelje ću još jednom preći sve nastavke i podeliti ih na manje celine. Mislim da će tako biti lakše za čitanje :) Do sledećeg puta... *šaljem zagrljaje*

Napipala sam telefon na noćnom ormariću. Jaka svetlost obasjala je moje lice. Vratila sam glavu na jastuk te blago skupila oči kako bih mogla videti koliko je sati. Nije bilo još ni šest, a ja više nisam mogla spavati. Iako sam razgovarala sa Damjanom o onome što se dogodilo, još uvek sam osećala pritisak. Ustala sam iz kreveta i prišla prozoru. Provirila sam iza tamne zavese i blago otškrinula prozor. Udahnula sam svež vazduh te otvorila skroz prozor. Jutarnja svežina prostrujala je sobom i osećala sam kako je sve oko mene udahnulo malo života. Izvadila sam iz ormara crne helanke i široku majicu te se obukla i povezala kosu. Uzela sam svoje patike koje su stajale ispod kreveta i na kratko ušla u kupatilo kako bih otpila nekoliko gutljaja vode. Na prstima sam prošla kroz dnevnu sobu trudeći se da ne probudim Damjana koji je spavao na dvosedu te sam tiho otključala vrata. Izašla sam u hodnik zgrade i obukla patike. Pozvala sam lift i ušavši u njega stavila sam slušalice i pustila muziku. Vrata lifta su se otvorila te sam izašla iz zgrade. Čist jutarnji vazduh je obgrlio moje telo. Krenula sam. Nakon dugo vremena vratila sam se mirnoj ulici. Nekada sam trčala svako jutro i tada sam ponovo shvatila koliko mi je to nedostajalo. Spuštala sam se putem do obližnjeg parka dok je iz mojih slušalica curili glasni tonovi brzih pesama. No, nisam razmišljala o rečima koje su se kovitlale u mojoj glavi. Bojala sam se šta će se dogoditi kada gospođica Elena sazna da sam rekla Damjanu. Znala sam da će me uzeti na zub, a to mi nije bilo potrebno. Verovala sam da kada uđem u firmu ću biti ispraćena osuđujućim pogledima kolega kojima je Tia sve ispričala. Pokušavala sam u glavi odglumiti situacije u kojima bih se mogla pronaći, no bilo je nemoguće. Nisam znala šta će me snaći i toga sam se najviše bojala. Vetar je duvao pravo u moje lice i oči su mi zasuzile. Zadihano sam se zaustavila te se oslonila na zgradu kako bih odahnula, a potom se okrenula i sporednim ulicama se vratila do svoje zgrade. Rukama sam pokušavala obrisati kapljice znoja koje su mi se nakupile na čelu kada je do mene došao Kristijan. "Nisam znala da ustaješ ovako rano, Kiki", izvadila sam slušalice te se nasmejala prilazeći stepenicama. "Ne mogu baš reći da sam uopšte spavao", poverovala sam mu u to. Pomešan miris nekoliko piva, dima cigarete i ostatka kolonjske vode ukazivao je na burnu noć. "Šta misliš da popijemo kafu? Dugo nismo...", upitao je kada smo se popeli na naš sprat. "Mislim da bi se sada trebao otuširati i malo odspavati, a onda se možemo dogovoriti za kafu ili, možda, večeru", rekla sam setivši se da je Damjan u mojoj dnevnoj sobi. Pozdravila sam Kikija te tiho ušla u svoj stan. Izula sam patike i kad sam se okrenula kako bih promotrila još jednom Damjana dok se ne probudi, on je već sedeo na dvosedu. "Mislio sam da si ponovo pobegla. Ovaj put kroz prozor sobe.", setila sam se da sam zaboravila zatvoriti vrata sobe. U stanu je bilo hladnije nego kad sam kretala pa sam pretpostavila da se Damjan verovatno probudio na naglu promenu temperature. "Bila sam na trčanju. Nedostajalo mi je", rekla sam ostavljajući telefon na stol. Ustao je prišao mi kako bi me zagrlio, no ja sam se odmakla budući da su niz moje telo trčale kapljice znoja. "Otuširaj se, a ja ću nam napraviti doručak.", rekao je kroz smeh nakon što sam odšetala od njega. "Ja ću samo salatu", ušla sam u svoju sobu te potražila šta ću obući za posao. Odnela sam svoje stvari u kupatilo te ušla u tuš kabinu. Tople kapljice vode klizile su niz moju kožu, a ja sam se trudila što brže završiti. Izašavši iz kupatila sela sam za stol i uzela belu činijicu koju mi je Damjan pružio. "Razmišljao sam šta da uradim sa Tiom", uzeo je zalogaj svog sendviča. "Nemoj je otpustiti", prekinula sam njegove misli na trenutak. Nisam želela da dobije otkaz. Ona mi je pronašla ovaj posao, upoznala me sa Damjanom, i nisam mogla dopustiti da zbog mene bude otpuštena. "Neću. Prvo će morati priznati da je sve slagala, a potom će nas svakodnevno gledati sretne. Mislim da će to biti gore, nego da je otpustim.", nasmejao se imitirajući zao smeh, a ja sam ga pogledala ne verujući u ono što vidim. "Ti si kao malo dete. Ali, sviđa mi se ideja.", ustala sam te odložila svoju činiju u sudoper. Dovršila sam spremanje za posao te smo izašli iz stana.

Duboko sam udahnula pre nego što su se vrata zgrade otvorila. Damjan je išao ispred mene. Lift je krenuo gore, a ja sam nervozno stajala i grickala unutrašnju stranu svog obraza. Znala sam da trenutak kada ću se suočiti sa gospođicom Elenom će biti traumatičan te sam se sve više bojala njene reakcije. Damjan se okrenuo ka meni i zagrlio me govoreći mi da će sve biti u redu. "Lako je to reći. Ne moraš se ti suočiti sa osuđujućim pogledima kolega. Uverena sam da je Tia svoju priču prodala svima. Kako ja da dokažem suprotno?", prstima sam protrljala oči te rukama prošla kroz kosu. "Samo polako. Ja ću ići napred, a ti dođi nešto posle mene.", vrata lifta su se otvorila te je Damjan izašao i dugačkim koracima krenuo ka svojoj kancelariji. Zaustavila sam se kod Ines. "Obećala si da mu nećeš reći. Ali, hvala ti. Sada počinje predstava.", nasmejala sam se te krenula hodnikom kojim je prošao Damjan. Videla sam ga kako se pozdravlja sa, meni nepoznatim, dečkom te se okreće ka Tii. Ugledavši ga, Tia je ustala od svog stola i blago podigla suknju koja je i ovako bila kraća nego inače. Crveni karmin na usnama razvukao joj se u lažni osmeh. Došavši do Damjana odmah je počela pričati. Polako sam im prilazila dok se žamor iz kancelarija mešao sa zvukom mojih potpetica. Tia je na kratko skinula pogled sa Damjana te ugledavši me osmeh joj je nestao sa lica. Primetivši da se nešto dogodilo Damjan se okrenuo. "Dođi, Nela!", ispružio je ruku ka meni te me njome obgrlio oko struka. "Tia, u moju kancelariju.", okrenuo se i nastavio ka kancelariji vodeći me uz sebe dok nas je Tia pratila. Pokucao je na vrata kancelarije gospođice Elene te je zamolio da dođe u njegovu kancelariju. Ušli smo unutra te sam sela na jednu od fotelja naspram njegovog stola. Tia je stajala u tišini. Znala sam je i previše dobro da bih znala reći šta joj se tada događalo u glavi. Smišljala je izgovor zašto je to uradila. Gospođica Elena je ušla u kancelariju te se namrštila kada me je ugledala. Polako je prišla fotelji do moje i sela gledajući me ispod oka. "Šta se događa ovde?", upitala je Damjana još jednom me odmerivši. "Sad će nam Tia ispričati istinu, pravu istinu.", Damjan se osmehnuo svojoj sestri, a Tia ga je iznenađeno pogledala. "Ali ja sam već rekla istinu. Nisam ništa slagala", branila se bojeći se za svoj posao. Glas joj je pomalo podrhtavao. Nervozno je prebacivala pogled sa Damjana na gospođicu Elenu. "Tia, imaš dve mogućnosti. Prva je da ovde pred nama ispričaš istinu i prestaneš izmišljati različite priče, a druga je da okupimo sve radnike i pred njima ispričaš istinu, a onda raspremiš svoj stol i odeš.", Damjan je izvio desnu obrvu. Tia se zacrvenela i počela stezati levu šaku. Uvek je to radila kada bi shvatila da se pronašla u zamci. "Nemoj reći da si sve izmislila. Nemoj reći da je sve laž.", sa nevericom u glasu je progovorila gospođica Elena. Tia je glasno izdahnula. Pogledala me je u oči i da je mogla tim bi me pogledom zapalila. "U redu. Istina je da sam sve izmislila. Mrzim što ovo moram reći, ali Nelu znam već više od pet godina i ja nisam upoznala pošteniju osobu od nje. Ona nikada nikome ne bi uzela sve što poseduju, ona bi čak i podelila sve što ona ima. I ne, Nela nikada nije ostavila nikoga pred oltarom. Ona kada voli, voli iskreno i svim srcem. I umrla bi za tog koga voli. Njen ju je poslednji dečko varao dve godine i to je razlog zašto više nisu zajedno.", spustila sam pogled i slike od pre nekoliko godina su mi letele ispred očiju. Suze su mi se nakupile u uglovima očiju te sam neprimetno protresla glavom. "Ne verujem kakva si osoba...", gospođica Elena je bila iznervirana. Naglo je ustala sa fotelje i izašla iz kancelarije. "Još jedna laž i otkaz. I da, ne stoji ti crveni karmin.", rekao je Damjan pre nego što je Tia izašla. Pogledao je u mene, a ja sam još uvek zamišljeno gledala u pod razmišljajući o svemu što sam preživela. Shvativši da me gleda, nasmejala sam mu se te mu prišla i zagrlila ga. Kratko sam ga poljubila. "Vidiš, ponovo je sve u redu", uhvatio je moju ruku te je dugo poljubio.

Došla sam do Ines i polako joj ispričala sve što se dogodilo. Zadovoljno je trljala ruke. Nasmejala sam joj se i otpila gutljaj čaja od borovnice koji sam nam donela. "Znaš. gospodin Damjan inače ne voli kada okupljam kolege ovde na samom ulazu, ali ipak si ti njegova devojka, ovog puta neće reći ništa.", ošinula sam je pogledom na šta se nasmejala podižući ruke u znak odbrane. Odlomila sam komadić čokoladnog keksa koje je Ines uvek imala kada nam je prišao visok dečko. Crne ravne šiške padale su mu preko čela, a plave oči bile su svetlije od najvedrijeg neba. Nasmejao se i uredno poređani sjajni zubi provirili su iza njegovih usana. Pozdravio je Ines te se okrenuo i ka meni.  "Da vas upoznam... Nela, ovo je Matija, naš novi advokat u firmi.", rekla je te ponovila i moje ime njemu. Matija mi je pružio ruku te dugim prstima stisnuo moju. "Vi biste uvek trebale sedeti ovde. Ljudi se oduševe kada vide ovako lepe devojke na samom ulazu.", Ines i ja smo se nasmejale istovremeno te ga je ona ponudila svojim keksima. "Matija je naših godina, zar ne?", klimao je glavom na pitanje moje Ines dok je polako žvakao keks. "Nadam se da si se dobro snašao", otpila sam i poslednji gutljaj svog čaja. "Istina je da mi je tek drugi dan, no sviđa mi se jako ovde. Posao je odličan, atmosfera je prijatna, a sada vidim da su i kolege super.", namignuo je te se nasmejao sebi. Pričali smo još neko vreme dok vreme za pauzu nije bilo gotovo. Matijina kancelarija je bila ona u kojoj sam provela prve dane u ovoj firmi. Bilo mi je čudno znati da u toj prostoriji sada svoje vreme provodi neko drugi, no znala sam da je sve s razlogom. Polako je krenuo ka svom radnom mestu kada sam uzela još jedan keks te se pozdravila sam Ines. Posegnula sam za svojim telefonom koji sam zaboravila na stolici kada se Matija vratio do nas. "Imam ideju. U Mangu danas pušta muziku moj najbolji prijatelj, hajde da izađemo večeras. Sutra svakako radimo skraćeno zato što je subota. Ja častim zbog novog posla", Ines i ja smo se pogledale te se složile sa Matijom. Svaki poziv moje Ines za izlazak sam do sada odbila i bilo je krajnje vreme da se jednom zabavimo.