Ljudići, vraćamo se starom rasporedu objavljivanja. Nastavci će izlaziti svaki utorak, no neću odrediti u koliko tačno sati zato što znam da to neću moći ispoštovati već nakon druge nedelje :') Kada budem u mogućnosti objaviću vam i dodatan nastavak :) Nadam se da će vam de svideti ovaj nastavak, po završetku čitanja ostavite vote i komentar :) Do sledećeg puta *lot of hugs*

Autobus je usporio i klizna vrata su se otvorila. Izašavši na stanicu zgužvala sam kupljenu kartu i ubacila je u smeće. Zubato jesensko sunce sijalo je pravo u moje oči te sam skinula crne sunčane naočare sa glave dopustivši tako mojoj kosi da se razleti na tihom povetarcu i stavila ih. Ubrzala sam korak kako bih stigla preći na zeleno svetlo. Zakoračila sam na pešački prelaz i zeleno se svetlo ugasilo. Još uvek sam koračala dugim koracima kako bih se što pre pronašla na drugoj strani i osećala se sigurnije. Zašla sam iza ugla i našla se na velikom parkingu ispred kompleksa poslovnih zgrada. Ušla sam na srednja vrata i pozvala lift. Ponovo sam podigla naočare kako bi mi pridržale kosu te izvadila malo ogledalce crveni karmin iz torbe. Polako sam nanela novi sloj popravivši mesta na kojima sam ga razmazala dok sam doručkovala. "Nemoj još da ga popravljaš", začula sam Damjanov glas kako mi šapuće pored uha. Pogledala sam ga ispod oka te ušla u lift. Vrata su se zatvorila za nama i Damjan se okrenuo ka meni te me poljubio. "Rekao sam ti da ga ne popravljaš", nasmejao se i prebacio ruku preko moga ramena. Sa nevericom sam odmahivala glavom. Pre nego što su se vrata lifta ponovo otvorila još jednom se okrenuo ka meni i zagrlio me. Poljubio me je u rame te sam osetila kako polako udiše parfem koji sam stavila toga jutra. "Vidimo se u kancelariji, gospođice Nela", namignuo mi je te izašao ispred mene. Smejala sam se gledajući u pravcu kojim je otišao. Vrata lifta su se ponovo počela zatvarati, a ja sam na kratko se uplašivši provukla u hodnik. Koračala sam ka Ines kada sam začula dozivanje svog imena. "Nela, kako si se usudila?", osetila sam nervozu u Tiinom glasu. Pogledala sam je zbunjeno izvivši levu obrvu. "Smatrala sam te prijateljicom, najboljom prijateljicom. Stalno sam slušala kako govoriš o tvojim problemima. Pronašla sam ti posao o kakvom si mogla samo sanjati. I onda ti prvo prestaneš pričati sa mnom, potom se udružiš sa Ines i sad još i šef", Tia je postajala sve glasnija i glasnija. "Ja ti nisam tražila da mi nađeš posao. Zahvalna sam ti na tome, ali te nisam molila za to", govorila sam smireno, mnogo tiše nego ona. Pokušala sam se okrenuti kako bih otišla do svoje kancelarije, ali me je Tia povukla za ruku. "Dobro si znala šta osećam. Znala si koliko ga volim", prosiktala je kroz zube dok joj se u očima polako javljao gnev. "Stvarno ne znam kada si se ovako promenila. Tia, shvati! Ti ga ne voliš! Ti u njemu vidiš samo njegove torbe, novu odeću, kuću, život na visokoj nozi. Kako možeš uveriti sebe da ga voliš ako i sama kažeš da je hladan? Tia, ti si shvatila da u životu nisi ništa postigla i sada to želiš učiniti na ovakav način.", polako sam i ja povisivala ton. "Misliš da si uspešnija? Pa da nije bilo mene bila bi konobarica. Savetnik za dizajn, možeš misliti... Nisi niti upola žena kao ja. Ne znam šta je Damjan video na tebi, ja...", prevrnula sam očima te se okrenula i odšetala od nje. U trenutku je iza mene nastala tišina. Nisam se osvrtala. Pozdravila sam Ines i nastavila do svoje kancelarije. Začula sam iza sebe kako Tia nervozno korača za mnom. Ušla sam u svoju kancelariju zatvorivši vrata za sobom te skinula kaput. Uključila sam računar i otpivši gutljaj vode potražila slike koje bi mi poslužile kao inspiracija za uređenje prostorije u kojoj će se odtžati sam čin predstavljanja zimske kolekcije. Telefon mi je zazvonio. "Šta se to dogodilo sa Tiom?", Ines je tiho govorila. "Videla je Damjana i mene. Mislim da se ovo neće dobro završiti.", rekla sam kratko te je Ines morala prekinuti. Ponovo sam se vratila na slike pokušavajući ne razmišljati o onome što će uslediti kada se ponovo čula zvonjava telefona. Ovoga je puta bila tiša, prigušenija. Ustala sam iz svoje fotelje i potražila telefon u torbi. Prstom sam kliznula preko telefona te se javila. Prepoznala sam glas gospodina iz servisa automobila. "U redu. Doći ću po auto nakon podneva, tokom pauze.", klimala sam glavom iako sam znala da on to ne vidi. Prekinula sam vezu i vratila se na svoje mesto.

U praznoj se kancelariji začulo krčenje moga stomaka. Malo sam pomerila rukav svog džempera te pogledala na svoj sat. Kazaljke su se upravo bile poklopile. Ugasila sam računar te uzela svoje stvari i izašla iz kancelarije. Prošla sam pored Tiinog stola ni ne pogledavši je. Nekoliko devojaka je stajalo oko njenog stola. Začula sam svoje ime u njihovom razgovoru te i osetila njihov pogled na meni. Prevrnula sam očima te zastala kod Ines. Odložila sam torbu na njen stol i obukla kaput. "Idem po auto. Konačno je gotov. Ako neko pita reci da sam otišla na pauzu za ručak.", izvadila sam kosu koja mi se zavukla ispod kaputa te uzela torbu. Okrenula sam se kako bih krenula kada je do nas došla gospođica Elena. Dug joj je smeđi kaput dosezao kolena, a njena je torba bila usklađena sa čizmama. "Idem na pauzu, moram pokupiti auto", imala sam potrebu opravdati zašto izlazim sa radnog mesta. "Odvešću te ja do mehaničara", pomalo se veštački nasmejala te ne dozvolivši mi da progovorim ni reči krenula ispred mene. Ušle smo u lift te dok se on spuštao promatrala sam je ispod oka. Imala je neki grč u licu. Izgledala je kao da je muči nešto, kao da joj dan nije započeo najbolje. "Stvarno nije bilo potrebe", rekla sam tiho pogledavši je bez skrivanja. Ponovo se nasmejala isto kao nešto ranije te izašla iz lifta jer su se vrata toga trenutka bila otvorila. Ušle smo u njen automobil te ga je pokrenula. Osećala sam se neprijatno, izuzetno neprijatno. Nisam znala šta je bilo po sredi, no znala sam da nije nešto dobro. Nervozno je dugim nalakiranim noktima kucala o volan. Telefon je zavibrirao u mojoj ruci. Ugledavši Damjanovu sliku odbila sam poziv i telefon ubacila u torbu. Nekoliko ulica dalje od mog automehaničara gospođica Elena je skrenula u suprotnom pravcu te ubrzo i zaustavila auto. Izašla je iz njega i naslonila se na haubu. Izašla sam za njom te u tišini joj prišla. Nisam znala šta se događa, no nisam je smela ni pitati. Nalazile smo se gotovo na izlazu iz grada, a gospođica je Elena nemo gledala u puteve koji su se pružali ispod nas. "Znači Damjan. Dečko o kojem si mi pričala je Damjan.", govorila je dok joj se u glasu čuo podsmeh. Tog trenutka sam sve shvatila. Znala sam da je Tia prvo otišla sve njoj ispričati. Znala sam da Tia nije znala pravu istinu i verovala sam da je izmislila neku priču kako bi situaciju učinila dovoljno interesantnom. Klimnula sam glavom, a gospođica Elena se nasmejala. "Ti si mene pitala da te savetujem oko rođenog brata. Pa da sam znala da govoriš o njemu nikada ti ne bih rekla da ne odustaješ. Mislim da si zaboravila ko si ti. On ima sve, a šta imaš ti? Pa da se nisi zaposlila kod nas, ko zna gde bi završila", knedla je sve više rasla u mom grlu stežući ga. Suze su mi navirale, no nisam smela sebi dopustiti da zaplačem. Nisam mogla ništa reći. Njene reči probadale su moje srce. "I da ste pripremili venčanje... Udala bi se za njega pa mu sve uzela? Ili bi i njega ostavila pred oltarom kao prethodnog verenika?", u potpunosti hladna gledala je kako se slamam na komadiće, kako me rastavlja na delove poput dovršene slagalice za koju nema mesta u kući. Ne verujući šta je upravo izgovorila stajala sam u mestu. Njene poslednje reči su odzvanjale u mojoj glavi. "Koga sam ja ostavila pred oltarom?", promucala sam iz petnih se žila trudeći da se ne slomim ispred nje. Znala sam da je u tu priču svoje prste umešala Tia i nisam verovala da je bila sposobna to učiniti. "Nemoj se praviti da ne znaš. Slušaj! Ako želiš zadržati posao, ostavićeš Damjana. Odmah! U suprotnom, izgubićeš posao, a i potrudiću se da u potpunosti nestaneš iz naših života kao da u njima nisi ni postojala.", odmakla se od auta te ušla u njega i odvezla se nazad na posao. Ispustila sam torbu te je pala na travu. Pokrila sam rukama lice i glasno zajecala. Tog trenutka nije me zanimalo hoće li me iko videti kako plačem. Život mi je ponovo ispao iz koloseka. Nisam znala šta da uradim. Stajala sam sama na izlazu iz grada. Niti jedan auto nije bio prošao ovuda od kada smo bile došle. Spustila sam se u čučanj kako bih dosegla za torbom. Izvadila sam telefon te pozvala Ines ponovo ustavši. Čekajući da se javi pokušala sam progutati knedlu koja me je gušila ne dozvoljavajući mi da udahnem i pokušam se umiriti. "Sve je uništeno.Tia.", glasan jecaj izleteo je iz mojih usta nakon što sam uspela izgovoriti nekoliko reči. "Nela, šta se dogodilo?", čulo se kako je pritisnula telefon uz sebe kako je ne bi niko čuo. Zabrinuto je ponovo ponovila pitanje nakon što joj na prvo nisam odgovorila. "Ne smem se vratiti u firmu. Ne smem ni ići u stan, tamo će me Damjan prvo tražiti. Šta da radim, Ines?", celo telo mi je drhtalo od boli koju sam osećala. "Jesi li pokupila auto?", promucala sam nešto tiho. Zbog svega ovoga u potpunosti sam bila zaboravila na auto. "Polako, smiri se. Prvo kupi sebi nešto da pojedeš i popiješ kako bi se smirila. Potom pokupi auto i onda odi u stan moga brata. Poslaću ti adresu u poruci. On se ne vraća još nekoliko dana u grad i stan je prazan. Kada stigneš sa druge strane znaka dobrodošlice koji je zalepljen na vrata naći ćeš magnetom zakačen ključ. Uđi unutra i tamo ostani, a ja ću doći posle posla.", pokušavala me je umiriti. Tiho sam joj se zahvalila te prekinula vezu. Vratila sam telefon u torbu i polako krenula ka gradu. Koračala sam uz put razmišljajući o rečima gospođice Elene. Polako sam počinjala razmišljati kako je bila u pravu. Potom sam se setila Tiine priče. Mislim da me je njeno ponašanje dotuklo. Suze su mi curile niz lice i nos mi je bio zapušen. Rukavom kaputa obrisala sam suze te izvadila iz torbe sunčane naočare kako bih se uspela sakriti od osuđujućeg pogleda grada. Ulice na ovoj strani grada bile su mirne. Prošla sam kroz nekoliko njih, no srela sam tek nekolicinu ljudi. Ugledavši radionicu mehaničara gde sam pre nešto više od dve nedelje odvezla svoj auto ubrzala sam svoje koračanje. Zastala sam ispred male prodavnice koja se nalazila do radionice. Na kratko sam skinula naočare, prstima obrisala suze koje su bez prestanka klizile po mojim crvenim obrazima te ponovo vratila naočare. Ušla sam u prodavnicu i ne progovorivši gotovo ni reči kupila sebi flašicu vode. Izašavši otpila sam gutljaj i nekoliko puta duboko udahnula. Ušla sam u radionicu te rešivši neke papire i plativši nakon dužeg vremena sela u svoj automobil. Pogledala sam telefon kako bih videla adresu na koju moram otići. Damjan me je zvao već pet puta. Telefon je ponovo zazvonio i ponovo se prikazala njegova slika. Suze su mi ponovo počele kotrljati se iz oka. Odbila sam poziv te skinula naočare i pokrenula auto.