Molim vas da svi koji čitate odgovorite na ovo pitanje! Na skali od 1 do 10 koliko bi vam smetalo kada bih promenila Damjanu ime?
Nadam se da će vam se nastavak svideti. Ostavite vote i po koji usputni komentar, a mi se čitamo ponovo uskoro :)

"Onda idemo danas posle posla da pogledamo onaj film?", noktima sam svirala tonove pesme koju sam čula u autobusu o njen stol. Klimala je glavom promatrajući neke rasporede na svom kompjuteru. "Moj je auto još uvek na popravci tako da ćemo morati peške", rekla sam provirivši da vidim šta je to zaokupilo njene misli. Listala je među porukama za sastanke tražeći kako da organizuje sve. "Nikakav problem, nije tako daleko", pogledala je u mene i nasmejala se. Tamni crvenkasti pramenovi su joj pali preko lica. Zakačila ih je iza uveta te podigla plastični tanjirić ponudivši mi čokoladne kekse. Prstom sam odlomila komadić jednog i uzevši ga u usta čokolada se počela topiti i oslobađati svoju aromu. Pokušavala sam odlomiti još jedan komadić keksa kada je Ines naglo ustala i poželela dobro jutro našem šefu. "Dobro jutro", naglo sam se okrenula i nasmejala se Damjanu. Nastavio je ka svojoj kancelariji, a ja sam ostala zuriti u njegova leđa ogrnuta sakoom. "Bože, nestvaran je", rekla sam tiho te glasno izdahnula. Ines se počela smejati i zalogaj koji je upravo uzela joj je zastao u grlu. Počela je kašljati te sam brzo zaobišla stol i prišla joj. Nekoliko puta sam je lupila po leđima pa sam uzela čašu sa hladnom mineralnom vodom i pružila joj je. "Onda danas posle posla gledamo film. Kupićemo nešto da jedemo pa idemo.", rekla sam nakon što je Ines prestala kašljati. "Ako ostanem živa do tada", dobacila mi je dok sam se udaljavala od njenog stola. Nasmejala sam se za sebe te izvadila telefon iz zadnjeg džepa. Otvorila sam elektronsku poštu i proveravala poruke koje su mi stigle zalazeći u hodnik koji je vodio do moje kancelarije. Iza mene se začuo Tiin glas i dozivanje mog imena. Polako sam se okrenula spuštajući telefon u torbu te napravila nekoliko koraka ka njoj. "Molim te, potrebno mi je tvoje mišljenje. Znaš šta se dogodilo pre nekoliko dana u kancelariji gospodina Damjana...", pogledala sam u pravcu odakle sam došla te prevrnula očima kada je počela pričati. Slike  od pre par dana preletele su ispred mojih očiju. "Ti znaš šta ja osećam. Izgleda tako savršeno i elegantno. Mislim, zamisli šta bi značilo biti devojka vlasnika naše marke...", pojavio se neki čudan sjaj u njenim očima. "Šta?", upitala sam je kroz podsmeh želeći saznati kako ona sve to zamišlja. "Pa imala bih svaku torbu ikada napravljenu ovde. Svi bi me poštovali i posmatrali, nekako, visoko.", znajući šta uistinu znači biti devojka šefa nisam mogla poverovati o čemu je ona pričala. "Šta misliš, zašto je on tako hladan prema meni? Zar stvarno ništa ne oseća?", uhvatila me je za ruku. Gledala me je ulizujući se i polako disala. Blago je klimala glavom i njena crna kosa je bežala iz visoke punđe koju je prethodno povezala. "Ne znam, Tia, stvarno. Ne želim da razmišljam o tome.", rekla sam izvukavši ruku iz njenog stiska i ponovo se okrenula krenuvši ka kancelariji. "Da odemo danas posle posla do Aurore na večeru?", doviknula je za mnom prateći me u korak. "Ne mogu, imam drugih obaveza.", rekla sam i ušla u svoju kancelariju.

"Koliko lica imaš ti?", promrmljala sam ostavljajući svoju torbu na jednu od fotelja. Izvadila sam zelenu fasciklu sa detaljno razrađenom idejom kolekcije iz torbe i spustila je na stol. Sela sam na svoje mesto te iz fioke izvadila i crvenu fasciklu sa crtežima. Pre nego što sam zatvorila fioku izvadila sam osveživač vazduha i nekoliko puta ga prsnula. Uključila sam računar i dok sam čekala da mi se prikaže slika ustala sam i uzela fasciklu sa uzorcima. Otvorila sam dokument u koji je bilo potrebno uneti šifru kože i količinu kako bi se moglo poručiti kada mi je telefon zazvonio. Nagnula sam se preko stola kako bih dohvatila torbu. Uzela sam telefon i otvorila poruku. "Zelena ti ističe oči", promrmljala sam si u bradu te se nasmešila. Osetila sam kako mi obrazi gore kada se ispred vrata moje kancelarije začuo razgovor. Brzo sam izvadila flašicu vode iz torbe i otpila nekoliko gutljaja te pokušala umiriti svoje lice. Vrata su se otvorila i ušla je gospođica Elena, a za njom i Damjan. Pokušavala sam biti ozbiljna, no Damjan se, znajući šta je uradio, samo smejao. U trenutku se uozbiljio te prošao pored svoje sestre i došao sa druge strane stola zastajući pored mene. Gledala sam ga zbunjeno dok je on otvarao zelenu fasciklu na kojoj je velikim slovima pisalo da se radi o zimskoj kolekciji. Oslonio se na stol i raširio crteže. "Nela, što pre mi je potreban papir za narudžbu kako bi nam materijal, odnosno pre svega koža, stigla na vreme", klimala sam glavom dajući do znanja da razumem. Damjanov miris bio je svuda oko mene i polako se zavlačio pod moju kožu. Pružio je svojoj sestri papir sa jednim crtežom te se slobodnom rukom oslonio na moju fotelju. "Ako sve budu ovakve predstoji nam još jedna uspešna kolekcija.", govorila je zadivljeno promatrajući crtež. Nikada nisam znala prihvatiti pohvalu i uvek sam se osećala neprijatno. Spustila sam pogled i kosa mi je pala sakrivajući moje lice. Slušala sam šta je gospođica Elena govorila svom bratu kada sam osetila kako Damjan crta prstom malo srce po mojim leđima. Pogubila sam se. Nisam znala više niti gde se nalazim niti kako da se ponašam. "Onda Nela ostaje samo narudžba", rekla je gospođica Elena pružajući papir bratu. "Doneću Vam je danas", promucala sam malo podignuvši glavu. Damjan je prstom povukao nekoliko linija po mojim leđima crtajući nasmejano lice. On se zabavljao, dok ja nisam znala šta se događa u meni. "Samo da uzmem crteže", rekao je sestri koja je izlazila nakon što ga je pozvala u svoju kancelariju kako bi rešili neke papire. "Smeta ti kada sam ti ovako blizu?", upitao me je kroz smeh nakon što su se vrata zatvorila. Pokupila sam papire sa crtežima i pružila mu ih. "Ti nisi normalan", govorila sam polako pokušavajući ga ubediti u svaku moju reč. Otisnuo je poljubac u moje teme i izašao iz kancelarije dok sam se ja pokušavala skoncentrisati na svoj posao.

Nakon što sam unela šifre materijala koji su nam potrebni za novu kolekciju, jednim pritiskom na dugme pustila sam da štampač uvuče prazan papir i izbaci ga ispisanog. Još jednom sam pogledom preletala po brojkama te izašla iz kancelarije. Pokucala sam na tamna drvena vrata te ušla unutra. Gospođica Elena je razgovarala telefonom, no nakon što me je ugledala mahnula je rukom pokazujući mi na stolicu ispred svog stola. Sa druge strane telefona dopirao je tihi ženski glas. Pričala je o potencijalnim prostorima na kojima bi otvorili nove prodavnice. Gledala je u mene dok je pažljivo slušala reči sa druge strane telefona. Klimnula je glavom te pozdravila gospođu sa kojom je razgovarala i ostavila telefon. "Donela sam papir koji ste tražili, narudžba.", pružila sam joj papir. "Odlično", kratko se nasmejala. Svojim tankim prstima okrenula je papir ka sebi i pažljivo ga proučila. "To je sve?", klimnula sam glavom. Uzela je crvenu hemijsku i potpisala se u donji ugao. Otvorila je fioku, no ubrzo ju i zatvorila te pregledala stol tražeći pečat. "Ostao mi je pečat kod Damjana. Možeš li mi ga doneti?", ponovo sam klimnula glavom te ustala sa stolice. Kratko sam pokucala pa ušla kod Damjana. Sedeo je na svojoj kožnoj stolici i brzim pokretima prstiju tipkao po tastaturi. Videvši me odgurnuo se od stola, ustao i zaobišao ga približivši mi se. Prstima se igrao sa mojom kosom. Namignuo mi je i približio mi se kako bi svojim rumenim usnama okrznuo moj obraz. "Gospođica Elena je zatražila da joj odnesem pečat", izgubljena među zidovima koji su uživali u njegovim pogledima brzo sam se okrenula ka stolu. Uzela sam pečat i ponovo pogledala u Damjana. "Ljutiš se zbog onoga?", tiho me je upitao baršunastim glasom. Odmahnula sam glavom i blago izvila ugao usana. Njegove reči su mi se zavukle pod kožu. Nikada do tada nisam razmišljala o tome, no tada sam shvatila da ne znam da li bih se mogla ljutiti na njega. Nisam znala niti šta bi on morao učiniti da se naljutim na njegov pogled, na njegove snažne ruke, njegov dečiji osmeh. Ušla sam kod gospođice Elene i pružila joj pečat. Lupila ga je na dnu papira, pokraj svog potpisa, te mi rekla da papir odnesem kod Magdalene kako bi ona izvršila narudžbu. 

Sat je polako otkucao sedam sati i moje je radno vreme završilo. Uzela sam svoj kaput i torbu te izašla iz kancelarije. Zastala sam ispred Damjanovih vrata. Mali snop svetlosti provlačio se ispod zatvorenih vrata i šarao pod. Napravila sam korak ka vratima, no odmah sam se okrenula i krenula ka Ines. Razmišljala sam kako sam ipak trebala otići i pozdraviti se sa njim. Razmišljala sam kako mi po cele dane nedostaju njegove šale koje je tako lako prosipao. Nedostajao mi je i zvuk njegovog disanja i mir sa kojim je ušetao u moj život. Nedostajao mi je iako nas je delio samo zid. Ines je upravo bila zakopčala svoj kaput kada sam došla do nje. "Idemo?", veselo mi je odgovorila te smo se spustile liftom. Izašavši iz zgrade firme prvo smo ušle u najbližu pekaru. Kupivši sebi sendviče polako smo krenule ka bioskopu. "Kako ide sa Damjanom?", upitala me je Ines te uzela novi zalogaj. Ponovo je na kratko zavladala tišina dok sam progutala zalogaj koji sam imala u ustima. "Predivno je. On je divan, ne mogu ti opisati, a ti ne možeš zamisliti. Ono što vidiš u firmi je njegova hladnija, poslovnija strana. Kada bih pogledala neki romantičan film sa njim, verujem da bi možda i zaplakao. U redu, malo preterujem.", nasmejala sam se nakon što me je pogledala ispod oka. "Ali bojim se. Bojim se da neće potrajati. Koliko god mi bili sretni zajedno, postoje razlike između nas. Velike razlike koje će, bojim se, jednom stati između nas. Još mnogo toga nismo jedno drugome rekli. Nekako se osećam da sve ide prebrzo. Kao da smo poput prskalice koja je prelepa dok gori, ali koja isto tako brzo izgori. I ostane samo crnilo, mrak.", govorila sam kroz izdahe. U tim trenucima moja je bila sva sreća sveta, no strah se sve više izvlačio iz zabačenih uglova moga srca. Nakon nekoliko koraka primetila sam da je Ines zastala. Okrenula sam se ka njoj, a ona je ubacivši preostali deo sendviča u džep kaputa snažno me zagrlila. "Ne razmišljaj o tome. Uživaj. Kada dođe vreme, rešićeš i te probleme.", šapnula mi je na uvo te ponovo izvadila svoj sendvič. Dovršile smo sendviče zaustavivši se ispred bioskopa. Ušli smo kroz staklena vrata i Ines nam je kupila karte. Prolazeći hodnikom do sale otkopčala sam svoj kaput. Na ulazu smo dali svoje karte te nas je dečko riđe kose pustio unutra. Provukle smo se između redova crvenih sedala i pronašle mesta u sredini. Skinula sam svoj kaput i ostavila ga na sedalo do moga. Iz svoje torbe sam izvadila dve kesice kokica koje smo kupile dok smo dolazile. "Nakon filma imam nekih obaveza na ovoj strani grada, neću ići odmah kući", rekla sam pružajući kokice mojoj Ines. "U redu, pozvaću taksi", nasmejala se te izvadila telefon kako bi ga stišala.