Evo mene sa jednim malim iznenađencem za vas. Pre nekoliko dana sam ponovo započela sa pisanjem randoma, pa bacite oko ma deo Novi početak u knjizi Jer to sam ja, ako još uvek niste. Trenutno ću tamo odgovarati na vaša pitanja, pa pitajte šta god želite. Nadam se da će vam se svideti ovaj nastavak, a mi se vidimo kroz koji dan.

Oslonjena laktovima na naslon sofe gledala sam kroz otvoreni prozor. Mekano ćebe grejalo mi je noge dok je hladan vazduh kupao prostoriju jutarnjom svežinom. Jučerašnja kiša napustila je naš grad i vreme je ponovo bilo prikladno za duge šetnje skrivenim mirnim ulicama. No, nisam želela izlaziti iz stana. Zatražila sam slobodan dan kako bih mogla posložiti svoje misli. Iako mi se juče ispunila želja koja je u meni rasla od kada sam prvoga puta kročila u svoju kancelariju, nisam mogla pogledati u oči gospodina Damjana. Osećala sam se kao da sam izdala njegov topli pogled koji mi je juče uputio. Bila sam se izgubila u potpunosti. "Nela, šta si to uradila?", rekla sam tiho i nežno podigla ćebe. Duboko sam udahnula. Još uvek se u tragovima osećao miris gospodina Damjana. Okrenula sam se na krevetu i skupila noge uz telo. Na fotelji naspram mene nalazila se torba koju sam dobila prethodnog dana. "Razmišljao je o svakoj sitnici. I najmanji detalj opisuje mene.", pokrila sam se ćebetom preko glave. Nisam mogla umiriti svoje misli. Nisam znala što mi je činiti, niti kako ću razgovarati sa njim kada se sutra vratim na posao. Otkrila sam svoju glavu te uzela knjigu sa stolića do sofe i otvorila je na stranici na kojoj sam se zaustavila. Očima sam prelazila po ispisanim rečima na žutoj hartiji. Nekoliko puta sam se vraćala na početak stranice, no nisam uspela se skoncentrisati na priču o hrabroj ženi koja se borila sa prevelikom tugom koju joj je donela smrt njene jedine ćerke. Zaklopila sam knjigu i ponovo pogledala kroz prozor. Nebo je bilo čisto bez i jednog oblačka, baš kao da se rešilo sve tuge jednim naletom suza. Začulo se zvono na vratima. Ustala sam te odložila knjigu na policu pokraj televizora pa spustila rukav pidžame. Okrenula sam ključ koji je mirno stajao u bravi i otvorila vrata. Gospodin Damjan je stajao ispred mene. Pogledi su nam se susreli te sam ja, još uvek nepripremljena na naš susret, naglo spustila pogled srameći se svega. "Molim te, da razgovaramo. Doneo sam kroasane sa čokoladom.", pomerila sam se u stranu te je gospodin Damjan prošao pored mene ostavljajući na stol vrećicu sa kroasanima. "Pretpostavljao sam da još uvek nisi jela pa sam doneo doručak", skinuo je svoju jaknu i seo za stol dok sam ja stavljala vodu da proključa. Usipala sam prah koji se pretvarao u topli slatki napitak u šolje i oslonila se na kuhinjski ormar čekajući da se voda zagreje.

"Vidi, ono što sam juče rekao stvarno sam mislio. I još uvek i mislim i osećam. Jedna tvoja čudna reakcija to ne može promeniti. Ne želim da zbog toga sada daš otkaz u firmi. Ukoliko ne osećaš isto, u redu je. Ne mogu te terati da me voliš, ali, molim te, ostani bar da te mogu gledati.", nervozno je petljao svoje prste. Na trenutke bi me kratko pogledao, no svakoga puta se ponašao kao da se skrivao od mene. Bio je neopisivo sladak. Ne progovarajući ni reči stojala sam i gledala u njega dok mi je kosa padala preko lica zaklanjajući osmeh koji sam pokušavala sakriti. "Reci nešto, molim te!", ustao je sa stolice i stao ispred mene blago povisivši ton glasa. Pogledala sam ga u oči. Pomešana napetost, tuga, želja za srećom i nežnost ispunjavale su njegove mile oči. "Molim te...", prošaputao je dok sam se pogledom vozila prateći svaku njegovu crtu na licu. "Ne mogu verovati da te napokon mogu promatrati i ne plašiti se da ćeš uhvatiti moj pogled i poremetiti sve u meni. Ne mogu verovati da ću te konačno moći dotaći bez straha", zbunjeno se namrštio, a potom i nasmejao shvativši šta sam rekla. Oslonio je svoje čelo na moje. "Od sada ne postojimo ti i ja, već samo mi.", svojim mekanim usnama dotakao je moj obraz, a potom ga povlačeći se i okrznuo oštrom bradom. Svojim velikim rukama obgrlio je moje krhko telo pružajući mi utočište. Duboko sam disala kako bih uhvatila i najmanju trunku njegovog mirisa. Voda je bila proključala te me je pustio kako bih dovršila pripremanje naše kafe. Nisam želela nikada izaći iz tog zagrljaja. Izvadio je kroasane iz vrećice dok sam mešala topli napitak. "Gde želiš da idemo danas?", uzela sam zalogaj mekanog peciva i sladak okus čokolade ispunio je moje telo. "Zar se ne moraš vratiti na posao?", rekla sam uzimajući još jedan zalogaj. Otpio je gutljaj kafe te me pogledao. Prostorijom je odjeknuo njegov smeh. Prstom je pokupio šećer u prahu koji mi se nakupio na gornjoj usnici. "Zar nisam ja šef? Danas ćemo biti zajedno, samo reci šta želiš raditi", rekao je dovršavajući svoj doručak. "Možemo i ovde ostati, meni je dovoljno samo da smo zajedno", rekla sam ispijajući poslednje kapi jutarnje kafe. "Znam gde ću te odvesti! Spremi se.", kratko je promislio, a potom i zgužvao papire od peciva i ubacio ih u vreću. Zbunjena njegovom iznenadnom reakcijom kratko sam ga zagrlila te ušla u sobu pripremiti se.

Trudila sam se srediti što sam brže mogla. Sve što sam želela bilo je promatrati ga, a sa ove strane vrata bilo je to nemoguće. Nakon što sam obukla udobnu i toplu odeću te nanela malo rumenila na svoje bledo lice vratila sam se u dnevnu sobu i uzela svoju torbu sa jedne od stolica. Sela sam na fotelju te izvadila najbitnije stvarčice iz torbe i prebacila je u onu koju sam prethodnog dana dobila od Damjana. Zatvorila sam torbu i podigla pogled. Promatrao je moje ruke sa smeškom na licu. Zbunjeno me je pogledao te se nasmešio. "Idemo?", upitala sam prilazeći svom kaputu. Klimnuo je glavom i ogrnuo se te smo izašli iz stana. Našavši se na svežem jesenjem vazduhu prišli smo njegovom autu. Otvorio mi je vrata te sam sela unutra. "Vozićemo se malo duže", rekao je vezujući svoj pojas. Nije mi želeo reći kuda idemo, a želela sam to znati više od ičega. Uključio je tiho radio. Svoju pažnju usmerio je na put ispred sebe dok sam ga ja samo promatrala. Promatrala kako trepće, polako pomera usne pevušeći, kako mu se prsa podižu i spuštaju dok diše. Počešao se po bradi te na kratko pogledao u mene. Naglo sam se trgla te spustila glavu. "Slatka si kad se crveniš", rekao je kroz podsmeh. Vozili smo se malo duže od sat vremena kada smo polako počeli zalaziti u šumu. Zadivljeno sam gledala u prirodu oko nas i životinje koje slobodno trče po zemljanim stazicama pokušavajući odgonetnuti gde se nalazimo. Damjan je zaustavio auto uz put. "Želim da bude iznenađenje. Stavi preko očiju", rekao je skidajući svoj šal i pružajući mi ga. Zavezala sam šal preko očiju i sve što sam osetila bio je njegov miris oko mene. Duboko sam udahnula želeći da mi se taj miris zavuče pod kožu i tamo zauvek ostane. Začuo se rad motora te je Damjan ponovo pokrenuo auto. Malo je otvorio prozor te je svež vazduh prostrujao automobilom. Cvrkut ptica se pomešao sa tihom muzikom koja je vladala oko nas. Nakon kratke vožnje ponovo je zaustavio automobil. Ugasio je radio i izašao. Otvorio je vrata sa moje strane te uzimajući mi torbicu iz krila polako mi pomogao da izađem. Zatvorio je vrata i zaključao automobil. Polako je skinuo povez sa mojih očiju. Otvorila sam oči te nakon što je kratkotrajno crnilo nestalo ispred mene je iznikao mali zamak okružen visokim borovima. Zadivljeno sam gledala u stepenice ispred mene. "Ovo je stari letnjikovac. Unutra je preuređen u restoran sa nekoliko soba koje su ostale netaknute.", sa velikim osmehom sam zagrlila Damjana. Bila sam sretna zato što sam se nalazila na prelepom mestu kao što je bio taj letnjikovac, bila sam sretna što sam se nalazila na takvom mestu upravo s njim. Otisnuo je poljubac u moje čelo i ja sam se osećala kao da se ceo svet zaustavio. Jednom me je rukom obgrlio te smo se polako popeli stepenicama do restorana.

"Znaš, ovo je zvanično naš drugi sastanak", rekao je nakon što nam je naručio ručak. "Drugi?", upitala sam zbunjeno ispijajući gutljaje crvenog vina. "Pa znaš, prvi put je bio kad smo bili u Aurori", pogledala sam u tanjir razmišljajući o danu kada je moj svet propao saznavši da je upoznao devojku svojih snova. Ponovo se na mojoj duši pojavio kamen koji ju je neprestano pritiskao. Pogledala sam ga u oči želeći ga upitati o toj devojci, no on mi nije dozvolio niti da zaustim. "Devojka o kojoj sam ti pričao si bila ti, ludice", uhvatio je moju ruku i približivši je sebi na kratko poljubio. Nakon toliko vremena sve se ponovo posložilo. Osećala sam se kao da lebdim ne dodirivajući tlo i to sve zbog muškarca koji je sedeo naspram mene. Jelo je stiglo. Pogledima milujući jedno drugo brzo smo završili ručak jer je Damjan najavio još jedno iznenađenje. Ustala sam od stola oblačeći svoj kaput. Stavila sam šal te polako izvlačila kosu kada mi je Damjan prišao i uhvatio me za ruku. Zbog topline koju mi je pružao njegov zaštitnički stisak ruke moje je srce veselo plesalo. Sa velikim iskrenim osmehom pratila sam svoju sreću koja me je vodila do zadnjeg izlaza iz restorana. Polako je otvorio vrata i pomerivši se u stranu propustio me. Zastala sam na maloj natkrivenoj terasi. Ispred nas prostirala se široka sa velikom pažnjom uređena poljana. Spustivši se stepenicama Damjan me je poveo ka velikim drvenim vrata. Malo ih je odškrinuo te smo se provukli unutra. "Izvolite, spreman je", stariji čovek dugačkih sedih brkova otvorio je uska vrata te se pred nama pojavio prelepi konj sjajne smeđe dlake. Damjan ga je primio za uzde te polako izveo napolje. Njegova se dlaka sjajila pod snažnim zrakama jesenjeg sunca. Damjan je prelazio slobodnom rukom po njegovom vratu dozivajući njegovo ime. Iz džepa jakne izvadio je nekoliko kockica šećera i pružio mi ih. Ispruživši dlan Zevs je pojeo sav šećer te se glasno oglasio.

"Hajde da jašeš", rekao je Damjan zavezujući uzde za nisku ogradu. Polako me je hvatao strah. Nikada do tada nisam bila jahala konja. Nisam bila sigurna ni hoću li se uspeti popeti. Želela sam pažljivo slušati Damjana kako mi objašnjava kako se popeti, no misli su mi stalno bežale na njegovo milo lice i zvonak glas. Jednom sam se nogom oslonila na uzengiju te prebacivši svu težinu na tu nogu uz Damjanovu pomoć uspela sam se popeti. Čvrsto sam se držala za sedlo dok je odvezivao uzde. Hodao je uz Zevsa polako ga vodeći. Sa te visine videla sam sve oko sebe. Sunce je prelivalo još uvek zelenu travu, a oblaci su plovili iznad mene. Nakon nekoliko krugova popeo se i Damjan na Zevsa te prebacivši uzde nazad polako sam zajahao. Snažno sam omotala ruke oko njegovog tela dok je on jašući već u galopu zalazio među drveće. Osećala sam se slobodno. Kao da smo samo nas dvoje na celom svetu i kao da vladamo njim. Moja je kosa letela nošena vetrom i svež miris šumskog vazduha mešao se sa Damjanovim osvežavajućim parfemom. Cvrkut ptica bio je svuda oko nas. Nisam se želela vraćati u stvarnost, no ubrzo smo se ponovo pronašli kod starog letnjikovca. Damjan je predao Zevsa starijem gospodinu te smo se popeli mnogobrojnim stepenicama na terasu. "Sedi ovde", tiho je šapnuo te na kratko ušao unutra. Ponovo izašavši kroz staklena elegantna vrata uzeo je crveno ćebe sa naslona pletene klupe na kojoj sam sedela. Seo je do mene i ćebetom nam prekrio noge. "Hvala ti, na svemu. Nema veze što je skoro zima, ti si u moj život doneo proleće. Tvoje prisustvo u mom životu je poput najlepšeg sna iz kojeg se nikada ne bih budila", gubila sam se u njegovim nežnim očima dok sam govorila ono što mi se nalazilo na srcu. "Nije san. Ne moraš se bojati buđenja, alarm neće zazvoniti", rekao je nakon što me je nežno uštipnuo za ruku. Polako je poljubio mesto na kojem sam osetila neprimetnu bol te me ponovo pogledao u oči. Nežno me je poljubio i po prvi put sam osetila njegove tople usne na mojima. Svaki deo moga tela polako je nestajao. U njegovim rukama, pod njegovim pogledom, topila sam se poput kockice šećera. Oslonila sam glavu na njegovo rame kada je mladi konobar izašao kroz vrata. Na stolić ispred nas spustio je dve velike šolje ispunjene belom toplom čokoladom.