Kako ste mi? Ja vam danas donosim jedan od onih nastavaka iznenađenja koja sam obećala u narednih petnaestak dana. Nadam se da će vam se ovaj nastavak svideti :) Ja sam jako uzbuđena jer konačno kreću moji omiljeni nastavci i jedva čekam da ih čitate... Do sledećeg nastavka ostavite vote i po neki usputni komentar, a mi se čitamo uskoro... :*

Bilo je skoro podne i sunce je sjalo tačno ispred prozora moje kancelarije. Ne oklevajući je pružalo svoje meke jesenje zrake i obasjavalo svetle zidove pružajući toplinu prostoriji. Oktobarski je vetar tiho ulazio kroz poluotvoreni prozor njihajući papire na stolu. Prišla sam beloj drvenoj polici i uzela flašicu sa vodom koja se nalazila skrivena iza debele fascikle. Polako sam je otvorila te zalila saksije sa sitnim belim ružama potkrepljujući tako njihovu želju za životom. Ružice su krasile moju kancelariju pružajući mi osećaj poput onog kojim je moj stan bio ogrnut, osećaj topline i ugodnosti. Ova je firma postala moj drugi dom. Sve manje vremena sam provodila u svom stanu. Ovde sam bila spokojnija. Sreća se polako uplitala u moju dušu i sa samom spoznajom da udišem isti vazduh kao i gospodin Damjan. Ponovo sam odložila flašicu na staro mesto te uzela kaput i torbu sa kreveta. Izašla sam iz kancelarije i polako došetala do stola moje Ines. "Idemo na ručak?", odložila sam torbu na njen stol te se ogrnula kaputom. Toga je dana imala posla preko glave. Svi smo užurbano radili na novoj kolekciji, no imali smo dovoljno vremena priuštiti sebi po neku pauzu. "U redu. Želiš li da ti nešto donesem?", nisam je uspela ubediti da pođe sa mnom. Navodila sam joj šta bi joj mogla doneti dok je ona samo klimala glavom dajući mi do znanja da joj se ne jede ništa od onoga što sam imala na umu. Polako sam već odustajala kada je Ines u trenutku ustala i pozdravila našega šefa. Polako sam se okrenula te sam ugledala ispred sebe oštre crte lica gospodina Damjana koje su bile tako prijatne za gledanje. "Želiš li poći sa mnom na ručak?", upitao je omotavajući me u niti svoga glasa. Prihvatila sam njegov poziv te se okrenula ka Ines kako bih uzela svoju torbu. Na mom licu su se mešale sreća i zbunjenost te se jasno videlo kako se Ines suzdržava od smejanja. "Danas bi trebala stići nova koža. Kada stignu uzorci, odnesi ih u moju kancelariju, molim te. Bitno mi je.", rekla sam nakon što sam umirila veliki osmeh koji se nalazio na mom licu. Ponovo sam se okrenula ka gospodinu Damjanu te je on ispružio ruku pokazujući mi da krenem ispred njega.

Pozvao je lift te smo se njim spustili do prizemlja. Išli smo jedno pored drugoga. Nije mnogo pričao. Nije mi rekao niti kuda idemo niti kakav je poslovni sastanak u pitanju. Prišli smo njegovom automobilu te mi je otvorio vrata. Sela sam na suvozačevo mesto i osmehnula mu se. Zatvorio je vrata, zaobišao automobil i seo na sedište do mene. Pokrenuo je automobil te jednim pritiskom dugmeta uključio radio. Prstima je lupkao ritam pesme o volan. Skrivajući svoj zaljubljeni pogled promatrala sam ga kako veselo pevuši tekst. Upravo je ovo ono što sam ja videla u njemu prvi put. Možda je pred svima on hladan, no sada sam sama sebi dokazala da on ima i drugu stranu. Onu opuštenu koju retko pokazuje. Nisam znala zašto pokazuje tu stranu upravo meni, no tada sam kraj sebe imala čoveka koji se tim činom još više zavukao pod moju kožu. Gledala sam kroz prozor dok mi je maleni osmeh plesao licem. Zaustavio je automobil ispred "Aurore". Izašao je iz automobila te mi ponovo otvorio vrata. "Izvinite. O kakvom je poslovnom ručku reč?", upitala sam znatiželjno dok sam izlazila iz automobila. "Ko je spominjao poslovni ručak? Mislio sam da budući da već zajedno radimo većinu poslova bi bilo lepo da se malo bolje upoznamo", zatvorio je vrata i pogledao u mene. Ostala sam zatečena. Nisam mogla verovati da sam sa osobom koja mi svakoga dana zaustavlja disanje došla na ručak u moj omiljeni restoran. Trepćući svojim dugim trepavicama gledao me je dopuštajući tako mojim mislima da se izgube. "Hoćemo li?", upitao je prekinuvši tišinu koja je nastala na trenutak. Klimnula sam glavom te smo ušli unutra.

Odložila sam torbu na belu kožnu stolicu. Gospodin Damjan mi je prišao i prihvatio kaput dok sam izvlačila ruke. Tiho sam se zahvalila, a potom mi je izvukao stolicu. Nikada nisam verovala da postoji čovek sa ovoliko manira. Neko ko je učen da poštuje ženu pa bila to i samo neka koja radi za njega kao što sam to bila ja. Gospodin Damjan je poručio jelo, a potom odložio telefon u džep sakoa. "Ti nisi odavde, zar ne?", upitao je pomerivši salvetu. "Nisam. Zapravo dolazim iz jednog obližnjeg grada, no ovde sam provela poslednjih šest godina. Sada je i ovo moj grad.", došao je konobar noseći flašu beloga vina. Zatražila sam čašu vode uz objašnjenje kako imam nekih obaveza te da ću morati voziti. "I naša je rodna kuća van grada, no ovde nam je, posao, prijatelji, sve.", ispitivao me je o životu, gradu iz kojeg dolazim, o fakultetu koji sam završila, prošlom poslu. Ubrzo je stigla riba koju je poručio. "Planiraš li uskoro zasnovati porodicu?", zatekao me je svojim pitanjem dok sam uzimala zalogaj. Polako sam sažvakala komadić mesa koji sam uzela smišljajući šta ću odgovoriti. "To je veliki korak u životu svakog čoveka. Za porodicu je potrebna ljubav i pre svega je potrebno pronaći nekoga ko će ti biti potpora u životu. Ja još uvek nisam pronašla takvu osobu.", vrtela sam viljušku među prstima nesigurno gledajući gospodina Damjana kako jede. Pogledao me je ispod oka i nasmejao se. "Pitaj, slobodno. Došli smo da se bolje upoznamo", uzimao je gutljaj vina. Oklevala sam. Bilo mi je neprijatno pitati ga ima li kraj sebe ženu svojih snova. "Jeste li upoznali do sada devojku koja vam oduzima dah? Onu kraj koje se možete zamisliti?", pokušala sam upakovati pitanje da izgleda što manje napadno. "Mogao bih reći da jesam. Devojka je nežna i divna i verujem da bih život kraj nje bio kao iz snova.", u trenutku su se svi moji snovi srušili. Kula koju sam pažljivo izgradila od svojih želja i nadanja bila je oborena jednim povetarcem koji mi je uputio. Plitko sam disala zabranjujući suzama da se odaju. On je upoznao devojku koju će oženiti, a ja sanjam o tome kako ću ga jednoga dana zagrliti. Izvinila sam se te otišla do toaleta. Pokvasila sam ruke hladnom vodom te laganim dodirima hladila svoj vrat kako bih se primirala. Pogledala sam se u ogledalo i videla meni nepoznatu devojku. Nikada nisam izgledala ovako slomljeno. Udahnula sam te sklopljenim očima dopustila vazduhu da trepereći napusti moje telo. Gde god sam pogledala videla sam samo ispisane reči gospodina Damjana koje sam upravo čula. Iz nekoliko pokušaja sam uspela se nasmejati svom odrazu u ogledalu te sam se vratila za stol. Dovršavali smo jela koja su se nalazila pred nama dok sam pažljivo promatrala svaki usklađeni pokret čoveka koji mi je bio zabranjen. Da nisam pošla na ovaj ručak još uvek bih moji snovi bili mogući. Kratko sam mu odgovarala na pitanja o neobaveznim temama te smo se po završetku ručka vratili u firmu.

Popevši se liftom na sprat firme došli smo do Ines. Zabrinuto me je pogledala. Shvatila sam da mi se pomešani osećaji jasno ocrtavaju na licu. Rekla je kako uzorci još uvek nisu stigli, a potom se okrenula ka gospodinu Damjanu i polako mu navodila imena ljudi koji su ga tražili. Gospođica Elena je došla do nas te se pozdravivši se sa bratom uputila ka jednoj od kancelarija u hodniku koji je vodio i do moje radne sobe. Dozvala sam je pre nego što se udaljila. "Uzorci kože još uvek nisu stigli, a ja bih danas trebala ranije izaći sa posla. Ukoliko nije problem obaviću sve sutra.", kratko mi je odgovorila kako je sve u redu te nastavila svojim poslom. Okrenula sam se ka Ines, a gospodin Damjan je još uvek stojao kraj njenog stola. Pružila mu je neke papire te je otišao u svoju kancelariju. Prišla sam stolu i ostavila torbu. "Znaš kako te je pogledao kad si rekla da moraš izaći ranije?", sa osmehom je govorila očekujući da joj ispričam svaki detalj sa ručka. "Nisam sigurna. Čovek ima devojku i planira život sa njom.", rekla sam gledajući u svoje cipele. Iako je on bio samo moj šef, izgovaranje ovih reči je bolelo više od ičega. Knedla u grlu me je sve jače stezala. U sebi sam zabranjivala suzama da  se otkriju te da skliznu niz moje obraze. "To je nemoguće. Koliko već radim ovde, znala bih sve o tome. Niko nikada nije niti spominjao išta slično.", samouvereno je govorila dok su u meni odzvanjale njegove reči. Nalazile su se u svakom kutku moga tela. Želela sam joj ponoviti njegove reči koje sam tako jasno čula kada je došla Tia. "Nešto se dogodilo?", nezainteresovano je upitala. "Nije, ništa. Moram ići, imam obaveza.", uzela sam svoju torbu te prstima brisala uglove oka u kojima su mi se nakupile kapljice suza noseći u sebi svu težinu mojih osećaja. Izašla sam hodnikom do lifta, a potom sam duboko udahnuvši ponovo se spustila do prizemlja.

Ušla sam u automobil te nakon kratke vožnje zaustavila se ispred bele visoke zgrade. Uzela sam svoju torbu te ušla unutra. Dočekala me je devojka vatreno crvene kose ogrnuta belim mantilom. "Nela", doviknula je moje ime čim me je toplina zgrade obgrlila svojim snažnim rukama. Polako sam joj prišla i nežno je zagrlila. Lea je devojka koju sam upoznala pre nekoliko godina upravo u ovim prostorijama. Pege koje su joj krasile svetlo lice. Izgledom je sličila na šesnaestogodišnjakinju. Otvorila je najbliža vrata te sam ušla unutra i skinuvši kaput namestila sam se u polu-ležeći položaj na veliku stolicu. Popunila sam upitnik čija sam pitanja već znala napamet. Lea je sela na okruglu stolicu do mene i podigla mi rukav džempera koji sam nosila. "Kako si mi? Šta je to novo kod tebe?", upitala me je dok mi je pripremala ruku za davanje krvi. "Od prošloga puta sam dobila otkaz, provela nekoliko meseci tražeći novi posao, pronašla ga i zaljubila se u svoga šefa. Ništa uzbudljivo...", poslednje reči sam izgovorila kroz podsmeh. Ni sama nikada nisam mislila da će mi život postati sličan nekoj od serija koje je uvek gledala moja majka. Na trenutak sam osetila malu bol. Igla se nalazila u mojoj veni. Lea je želela da joj pričam o gospodinu Damjanu, no nakon današnjeg ručka nisam imala snage niti za razmišljanje o tome. "Zbunjena sam, komplikovano je.", rekla sam dok se bočica punila krvlju. Sklopila sam oči kako bih umirila vrtoglavicu koja me obuzela nakon što sam videla kako kapljice svetle krvi cevčicama napuštaju moje telo. "Nikada ne znaš šta oseća druga strana. Možda baš i on očekuje trenutak kada će te ponovo videti. Prati put kojim te vodi srce i biće pravi.", rekla je nakon što je uklonila bočicu ispunjenu krvlju. Obmotala mi je podlakticu zavojem te sam spustila rukav džempera.