Hvala vam puno na 1000 pregleda, najbolji ste! Volim vas najviše :* Kao što sam i obećala ovo je specijalan nastavak povodom prelaska ove meni značajne brojke. Sada još jedno malo obećanje od mene. Budući da smo ušli u period godine koji ja obožavam i koji sam iščekivala celu godinu, a vi meni poklanjate prelepe reakcije na priču, poželela sam i ja nešto vama pokloniti. Od sada pa do Božića, pored ustaljenih nastavaka utorkom, u bilo kom trenutku može izaći još po neki nastavak.
Nadam se da će vam se ovaj nastavak svideti, a mi se čitamo već u utorak. Ostavite po neki usputni komentarčić kao i vote :*

Jesen je iznenađujuća. Pre nekoliko dana sam pomislila kako je nakon dugo vremena napokon došao period kiša. Vreme kada ću moći posmatrati kako se kapljice slivaju niz moje prozore i uživati u zvuku njihovih zvonkih udaraca. Radovala sam se otvaranju prozora ujutro i mirisu okupanog grada. Nadala sam se da je došlo vreme kada ću moći spokojno uveče prošetati kvartom dok mi kiša vlaži kosu. Svaka je jesen do sada bila mirna i spokojna za mene. Iako sam dete toploga leta, oduvek je za mene jesen imala više čari. No, nakon toga dana sve se vratilo na staro. Sunce se nije nameravalo sakriti ispod prekrivača gustih teških oblaka. Hladan vetar je sedeo u svojim odajama čekajući pravi trenutak da izađe, a ljudi su ponovo bili na ulicama. Sa terasa kafića čuli su se glasni smesi. Ljudi su koristili poslednje dane. Iznenada je sve oko mene ponovo zaživelo. Sve osim mene. Koračala sam širokim bulevarom zveckajući ključevima koje sam držala u ruci. Nisam znala kako da pogledam gospodina Damjana. Još od završetka sastanka korila sam sebe što sam uopšte pošla sa njim. Uništila sam sve. Na leđa svih nas sam svalila veliki teret. Znala sam da sam u ovom poslu od juče. U trenutku kada sam videla kako je gospodin Damjan zbunjen rečima svoga poslovnog partnera, obuzela me je jaka želja da sve popravim. Nisam želela da se oseća loše, nisam razmišljala koliko je teško do predstojeće nedelje mode osmisliti potpuno novi duh kolekcije. Tiho se oglasio telefon. Osvrnula sam se oko sebe kako bih se uverila je li moj, no budući da sam skrenula u ulicu koja je vodila do zgrade firme, nikoga nije bilo oko mene. Izvadila sam telefon iz džepa kaputa i ugledavši Tiinu sliku nešto me je naglo zabolelo u prsima. Otvorila sam poruku i ugledala sliku nje na aerodromu. "Verovatno je otišla sačekati brata", promrmljala sam si u bradu i nastavila ka firmi. Tiin brat blizanac živi u Norveškoj. Neverovatno je koliko su uistinu povezani. Kada je pre dve godine odlazio, Tia je dane provela u kući ne prihvatajući da je otišao. Sada, svake godine dolazi da je poseti.

Ušla sam u zgradu firme i krenula ka stepenicama kako bih još malo odložila trenutak suočavanja sa gospodinom Damjanom. Već nakon drugog sprata sam se umorila. U poslednjih nekoliko meseci, od kada sam dobila otkaz, prestala sam sa svojim jutarnjim trčanjem. "Od sutra na trčanje, Nela. Kondicija ti je nestala", mahala sam rukama imitirajući svog nekadašnjeg trenera. Popela sam se do svog sprata te ušla na velika staklena vrata. Neočekivano sam počela teže disati. Rukama sam se hladila kako bih se spremila te bila spremna otići do svog šefa. Došla sam do Ines i ostavila torbu na njen stol. Ines je pričala telefonom zapisujući informacije na šarene papiriće. Pogledala sam ka Tiinom stolu koji je bio prazan, a potom i u pravcu kancelarije. U grlu mi se stvarala knedla. Celim srcem želim da me sasluša. Istina je da ne znam šta ću mu reći. "Nela, ne možeš mu reći da si samo želela da mu bude lakše. Ne možeš reći da si ponovo želela videti njegov osmeh", govorila sam dok je Ines odlagala telefon. Unosila je neke informacije u računar, a potom pogledala u mene. Gledala sam nemo u nju. Verujem da sam izgledala kao da su mi sve ruže uvele, pretvorile se u samo lepu prošlost. Počela se smejati te je uzela flašu vode kako bi se smirila. "Je li gospodin Damjan u kancelariji?", upitala sam tiho jer me je glas izdavao. Odrično je klimala glavom. Ostala sam zatečena. Verovala sam da će biti tamo. Uvek je tamo u ovo vreme. "Danas nije dolazio. Javio je da je morao otići ranije za Beč", postala sam nervozna. Ništa nisam razumela. "Šta? Trebali smo zajedno ići", naglo sam povisila ton. "Rekao je da ti nije stigao javiti i da je otišao sa Tiom", uhvatila sam se za glavu. On i Tia se upravo nalaze u istom avionu, verovatno sede jedan do drugog i provešće sami zajedno nekoliko dana u potpuno drugoj državi. Nisam mogla disati, osećala sam se kao da padam niz provaliju bez dna. Šta ukoliko mu Tia kaže da je zaljubljena u njega? Šta ukoliko mu ispriča nešto za mene što nije istina? "Ma neće, ona mi je prijateljica", govorila sam dok sam hodala ispred stola. Pogledala me je zbunjeno na moje nepovezane reči. Odmahnula sam glavom i uzela torbu te dugim koracima otišla do kancelarije.

Bacila sam torbu na dvosed i sela do nje. Prekrila sam rukama lice te se oslonila na kolena. Zubima sam skidala slojeve kože sa usana. Osetila sam kratkotrajan bol, a potom mi se nekoliko kapljica krvi nakupilo na donjoj usni. Bolelo je, no nedovoljno da zaboravim na sve što se događalo u meni. Naglo sam ustala te se oslonila na stol. "Smiri se, smiri se. Znaš da se ništa neće dogoditi... Zašto te ovo toliko pogađa?", nekoliko puta sam se udarila po obrazu kako bih se smirila. "Prokleto sam ljubomorna!", zaobišla sam stol te spustivši se na stolicu uključila računar. Otvorila sam album sa slikama prethodnih kolekcija. Još uvek nisam bila sigurna o čemu je gospodin Smit govorio kada je rekao da su sve torbe bile iste. Listala sam slike tražeći inspiraciju. Morala sam u ovih nekoliko dana koliko neće biti gospodina Damjana osmisliti u potpunosti drugačiju kolekciju od bilo koje do sada. Ja sam nam napravila problem i moram ga rešiti. Zapisala sam na papir nekoliko reči koje su bile potpuna suprotnost onome što sam videla na slikama. Podigla sam papir i nekoliko puta pročitala ono što sam napisala. Izdahnula sam izbacivši sav vazduh koji je ispunjavao moja pluća te bacila papir na stol. "Mogla sam ja provesti tri dana sama s njim daleko od svih. Nela, morala si zabrljati!", kritikovala sam sebe. Stavila sam telefon u zadnji džep pantalona. Izašla sam iz kancelarije ne zatvorivši vrata te se liftom spustila. Izašla sam iz zgrade i nakon dugo vremena udahnula svežeg vazduha. Dok sam dopuštala da se miris prirode u ranu jesen uvuče u mene na trenutak sam se osećala spokojno. Vetar koji je pirkao odneo je sve moje probleme sa sobom. Polako sam krenula ka praznoj klupi ne dozvoljavajući prirodi da me napusti. Potpeticom žutih cipela stala sam u rupu koja se nalazila na stazi te zamalo pala. Pokušavajući da se zadržim na nogama vratila sam se u stvarnost. Sela sam na klupu i zagledala se u psa koji je skakutao oko vlasnice dok je ona razgovarala telefon. Volela bih da sam i ja tako slobodna.

Zatvorila sam oči na trenutak kako bih se pribrala nakon misli koje su mi prošle glavom. Osetila sam lagano spuštanje ruke na moje rame. Naglo sam otvorila oči uplašivši se te sam se nasmejala. "Kristijane. Otkud ti ovde?", upitala sam gledajući u njegove smaragdno zelene oči. "Čekam prijatelja, idemo na ručak. Šta se dogodilo? Nikada me ne zoveš punim imenom osim ako nisi nervozna", osvrnuo se oko sebe tražeći prijatelja. "Samo imam puno obaveza na poslu", rekla sam spustivši pogled. Volela bih da mu mogu sve ispričati, no nikada nismo bili toliko bliski. Odustao je od daljeg ispitivanja te ugledao prijatelja. Ustao je sa klupe i mahnuvši mi otišao. Uzela sam telefon i proverivši imam li interneta pozvala Tiu. "Mislila sam da si zaboravila da postoji ovaj broj", rekla je neposredno nakon što je prihvatila poziv. "Nikako Tia, nikako. Kako je u Beču?", želela sam proveriti šta se događa kod njih. "Uf... Radovala sam se da ću po prvi put biti sama sa gospodinom Damjanom, no on nema ni pet minuta slobodno. Veruj mi, da dan ima dvadeset šest sati svih dvadeset šest bi mu bili popunjeni. Ide sa sastanka na sastanak. Potrebna sam mu samo kako bih mu rekla s kim sledeće razgovara te kako bih mu donela hranu.", osmeh mi se crtao na lice dok se u Tiinom glasu nazirala tuga i razočaranost. Znam koliko je ovo krivo, no pored onog što osećam ne mogu u ovakvoj situaciji se saosećati sa Tiom. Dovršila sam razgovor te se vratila u kancelariju. Ovaj me je razgovor malo umirio.