Tog jutra je Ofelija krenula da se sastane sa Danilom. Kako je izlazila iz svoje sobe u toj nameri, susrela je oca.

„Dobro jutro, tata.", rekla mu je ne toliko obradovana.

„Gde ćeš?", pitao ju je on videvši da se obukla da negde ide.

„Idem da kupim mleko, nema više. Znaš da onaj Nikola može popiti više nego vode.“

„Dobro ako ideš po to. Nemoj da se zadržavaš.", već je sad otac sumnjičavo pogleda. Mogla je da vidi kuda to vodi.

„Neće biti gužve valjda.", odgovori Ofelija, govoreći kao da ne zna šta je mislio pod tim da se ne zadržava. Naravno da misli na Danila.

„Nemoj da čujem da si viđena sa onim.", namršti se starac.

„Po mleko idem, rekla sam ti. Ne želim da ponovo prolazimo kroz to.", Ofelija kao samo da je čekala da on spomene Danila.

„Moja porodica nikada nije imala posla sa prevarantima, a neće vala ni zbog tebe da ima! Ne daj Bože u porodici da ga imamo! Pa vidiš kako bi te svi živog izjeli.", počne da gunđa glasno preteći.

„Nisi ništa bolji od takvih za koje kažeš da bi te izjeli ako i ti osuđuješ druge!", Ofelija uvređeno kaže.

„Ofelija mislio sam da ne treba da ti ponavljam opet! Dete je to lopova, ko zna šta može pomisliti. A ti tako lepa mlada, neće te na miru ostaviti. Ne padaj na to. Kriješ li od mene nešto?!"

„Tata nisam toliko nezrela, niti glupa. Šta imam da krijem? Ajde idem.", nije htela više da se nastavlja, jer je znala da joj nema vajde.

Takav je bio njen otac, čovek od svojih uverenja, koja su se zasnivala isključivo na tuđim mišljenjima. Ne krivi ga, u takvim vremenima je odrastao, tako je i odgajan. Ali ga krivi, što misli da zna sve. Čovek se uči dok je živ, a ovaj gospodin, pa on je mislio da sve što treba da zna već zna. I nikada nije pokušao da usvoji neke nove poglede na život. Nije ni imao potrebe za tim, ali takav njegov stav je stajao na putu sreće njegovoj jedinoj ćerki, Ofeliji.

Odavno je ona shvatila da njen otac nije savršen čovek, kao što mala deca to misle. Ali niko nije savršen, a roditelje nije mogla birati. I on joj je bio sve što je imala. Naravno da ga je poštovala, čak i kada je znala da nije u pravu. Jer bilo je lakše slagati se sa njim, nego ga ubediti da shvati da greši.

I eto takva je Ofelija bila. Kako se onda ona razlikovala od svog oca kojem su bitna toliko mišljenja drugih ljudi? Pa razlikovala se po tome što je njoj bilo bitno tuđe mišljenje takođe, ali samo jedne voljene osobe, svoga oca. Trebalo joj je njegovo odobrenje, jer šta će joj od koga drugoga? Oni nisu bili uz nju ceo njen život, oni nisu imali uticaja na njen život kao otac. I zbog toga kakve će ona odluke u životu donositi se njih ne tiče. Koliko je znala kakav joj je otac, toliko nije mogla da mu kaže da mora prihvatiti njen lični izbor. Već je i ona sama nekada preispitivala sebe, jer im se mišljenja nisu podudarala.

Ali naravno da je volela svog oca, čoveka dobrog srca koji je mislio da čini ispravno i najbolje, i to nije mogla poricati.
...

Jutro je bilo svežije, tipično za ove predele. Duvao je blagi povetarac. Ofelija je duge, raspuštene kose, nošene blagim vihorom, otišla da se vidi sa Danilom. I kao u većini slučajeva, on bi došao pre nje na njihovo posebno mesto i čekao je. Sedeo je na oborenom stablu, dok se iza njega moglo videti samo tamno maglovito nebo, i zelenilo koje se pružalo prdovito u nedogled.

Bio je on izrazito lep mladić crne kose. Visok, nešto mršaviji, dobrog srca kao i ona sama. Delovao je zeleno, ali je znao mnogo toga za svojih 25 godina. Njegova lepota privlači pogled, ali njegova dobrota je vrlina koja se voli.

„Moram da požurim danas kući. Otac mi je zvocao opet nešto.", nakon što se željno pozdraviše, Ofelija kaže.

„Kako idu poslovi?", pita ga sad.

„U redu je.", slegne on ramenima ne nešto previše zadovoljno.

„Hteo sam da ti kažem nešto. Znaš kako hoćemo da uzmemo kuću sebi negde, da živimo zajedno. E pa, stupio sam u kontakt sa bratom iz inostranstva. Rekao je da tamo ima pristojnih kuća za niže cene."

"Ne znam Danilo, tamo nisu naši ljudi.", nesigurno Ofelija pogleda u travu, na šta njegov ushićeni osmeh nestade kad ona ne pokaže reakciju kakvu je očekivao.

„Nije to sve. Rekao je da mi može srediti posao u nekom drugom gradu, ne njegovom. Tako da bih mogao otići na neko vreme, pa bih se vratio ovde kad dosta zaradim. Možemo i u našoj zemlji naći neko mesto, možda čak i veći grad, meni je svejedno. Ali to će morati da pričeka zato što zatvaraju tamo granice, pa da ne mogu ući stranci, a ja nemam njihove papire. Kaže da je loše, predratno stanje. Eto to sam hteo da ti kažem, da sam našao moguće rešenje, ali će morati da pričeka. Samo da sve izađe na dobro."

„Zamisli Ofelija, živeli bismo zajedno, bili bismo uvek blizu. Oprostio bih i tvom ocu, mogao bi da dođe kad god hoće, ako ikada pređe preko svog ponosa. Ti bi imala baštu punu raznih vrsti cveća.", obgrli devojku rukama, a ona nasloni glavu na njegovo rame slušajući ga s osmehom.

„Ali znaš, ti se moraš součiti sa svojim ocem. Mene ne voli, niti mu to tražim. Niti tražim njegov blagoslov zato što mi je bitnija tvoja volja od njegove, ali tebi je drugačije jer ti je otac. Ja bih mogao živeti i stim da te ukradem, ali kako bi ti živela sa time da pobegneš? Bio bih sebičan ako bih ti tražio tako nešto, znam koliko ti on znači, ti si mu jedino dete."

Ofelija je bila radosna od kako je čula planove Danila, u njoj se probudio tračak nade. To joj je jedino i falilo, sada može da vidi način na koji bi se njene želje ispunile, i sama ta činjenica ju je usrećila. Verovala je Danilu, znala je da on ima to nešto što imaju veliki i uspešni ljudi. Znala je da bi dao sve od sebe da ispuni ono što je zacrtao. Znala je da je on osoba koja sada nema puno, ali sa takvim stavom ne može a da nema bolju budućnost. A on je svoju budućnost obećavao Ofeliji, i najvažnije, ona nikada nije sumnjala u njegovu ljubav. Ono što je Danilo radio, radio je ne za sebe, već za njih.

Verovala je da on može ostvariti ono što joj je rekao, a ona je na rizik stavljala odnos sa svojim ocem, i posao koji bi trebala naslediti. Znala je da bi jednom morala sve reći ocu ako zaista želi da bude sa Danilom, pa šta bude. Nije bitno kada bi se sve dogodilo, ali bi se dogodilo a ona bi bila srećna iščekujući. Samo što nije razmišljala i kako bi mogla ostaviti svoj trenutni život, što sigurno ne bi bilo lako. Ali plašila se, jer uvek kada bi se nadala nečemu što je čak, naizgled zagarantovano, to bi se na kraju nekako izjalovilo i ostala bi razočarana.