Prošlo je nekoliko dana od kako se Ofelija i Danilo nisu videli. On radi, a ona obavlja poslove po kući. Tako je bilo i ovog jutra. Ofelijin otac se vrzmao iza kuće, u veoma prostranom zelenom delu koji su zvali baštom. Dok je ona sedela sa Danijelom u kuhinji, pa su laganim tempom spremale neku hranu a u pozadini je bio uključen radio. Vesti nisu bile najlepše, uglavnom su takve. Sukobi, ratovi, neslaganja, problemi, nezadovoljstvo čas onoga čas ovoga. Ništa novo i ništa dobro.

„Ovo neće da sluti na dobro.",prokimentariše Danijela.

Bilo je problema i u njihovoj državi. Atmosfera se zakuhtavala i neizvesnost se osetila u vazduhu. Samo ovo njihovo selo, ograđeno prirodom kao da je bilo zaštićeno od svih tih uticaja. Oni se nisu politički mnogo ni pitali, bili su usmereni na turizam. Oni koji nisu otišli u gradove su navikli na život ovde, vole ga ili jednostavno nemaju kako i kuda da odu. Svakako da je u ovom selu bilo mnogo toga što bi osobu zarobilo da ostane, prvenstveno priroda, pa dobra hrana, ljudi uvek raspoloženi za priču, klima, sveža jutra i večeri... Bilo je tu za svakoga po nešto. Čovek bi se osetio tako lagodno ovde, kao da je samo mesto dovoljno za sreću. Živeli su gledajući svoja posla, a šta se u velikim gradovima dešavalo mogli su samo da proprate.

„Ofelija, Ofelija!", kroz širom otvorena vrata u kuhinju ulete mala devojčica.

„Đina!", obradova joj se Ofelija. Bila je to mala devojčica koja je nedaleko živela sa majkom i ocem.

Otac joj je poznato bio zaguljen čovek, voleo bi tu i tamo da popije. Periodično je radio, dok je majka svesna da od takvog njegovog rada nema najboljeg života, i ona našla posao. Kada ne bi bila kući, ostavila bi Đinu kod Ofelije, jer ju je devojičica zavolela. Đina je bila dobro dete, radoznalo ali ipak ne zahtevo, pametna devojčica. Đini bi bilo dovoljno da ode u baštu i već bi sama našla zanimaciju.

„Šta kažeš na to da nas dve odemo u nabavku? Da vidimo da li ima tvojih omiljenih slatkiša?", Ofelija predloži devojčici uz osmeh, što ona naravno prihvati.

Ofelija uzme svoj ceger, uhvati malu Đinu drugom rukom pa se upute polako, dok je Đina skakutala pored nje radosno.

Na tezgama su ljudi imali svašta da ponude, razno voće, povrće, peciva... Uglavnom je uvek bilo mnogo ljudi do podneva, prava lepota za videti a pogotovo proći tuda, kome nije smetala gužva i buka.

„Ofelija.", devojka začu pomen svog imena, i oseti ruku na ramenu.

Okrene se unazad i ugleda Danila. Bio je u nekoj svetloj košuljici, tamnim uskim pantalonama i ružnim izgaženim, crnim čizmama. Kako je bio vitke građe i lepog lica, sve mu je stajalo.

„Danilo, otkud ti?", pokaže izraz iznenađenja ali prijatnog, kad ugleda njegovo mladoliko lice.

„Vraćam se sa posla.", odgovori on, radosno gledajući Ofeliju u oči. Sigurno da mu nije moglo biti milije kada je baš nju sreo po povratku.

„Đina, znaš Danila?", Ofelija pogleda u devojčicu koja stoji uz nju držeći je za ruku. Devojčica prvo pogleda u momka koji je pred njima stojao sa prijatnim i širokim osmehom, s rukama u džepovima, pa klimne potvrdno glavom da ga zna.

„Nego, kad bismo mogli da se vidimo? Moram da popričamo.", uozbilji se on sad.

„Možemo i sada da pričamo.", kaže Ofelija i dalje pod utiskom što ga je srela.

„Više bih voleo da da smo sami, ne ovako među ljudima. Imam lepe vesti da ti saopštim. Jel možeš sutra ujutru?"

„Ne mogu, možda prekosutra ujutru?"

„Dogovoreno. Vidimo se Ofelija, ćao Đina.", tada Danilo ode svojim putem te nestade u masi, a one nastave da razgledaju, pa posle pazara se upute kući.

„To ti je drug? Lep je.", upita devojčica Ofeliju radoznalo, kada su odmakle svojim pravcem.

"Pa, tako nešto. Draži mi je od toga da ga zovem prijateljem.", devojka se nasmeje što ju je Đina to pitala.

„Simpatija?", osmehnu se Đina upitno pogledavši u Ofeliju.

„Jeste, ali nemoj da kažeš nikome. Važi?", na to devojčica stavi prst preko usta u znak da neće reći.

„Čak ni njemu?", napravi upitnu facu približivži svoje male obrve.

„On se ne računa pošto on već zna. Ali mu je dozvoljneo s obzirom da se odnosi na njega. Mislim da sam i ja njemu simpatija.", objasni Ofelija devojčici.

Đina je kao i svako neiskvareno dete gledala srcem. Dopuštala je da ono donese zaključak o nekoj osobi, iako se to dešavalo nesvesno. Uvek je u svima videla ono najlepše, koliko god lošeg da su oni imali. To je jedan od razloga zašto je bitno zadržati dete u sebi, i Ofelija je davno izgubila nadu da nešto tako još uvek leži u duži njenog oca.