-Hajde, guraj! Hajde! Sad...sad...Jače! - visoka figura žene je gordo izdavala naredbe manjoj debeljuškastoj ženi stojeći prekrštenih ruku na grudima. Ona se trudila da prati sve kao i devojka koja se kupala u znoju ležeći raširenih nogu sa ogromnim stomakom, pokušavajući da se porodi.

-Teško, baš se muči - žena je bespomoćno brisala znoj sa čela koji  se slivao baš isto kao i krupne kapi kiše koje su trenutno udarale o prozorsko staklo. Ta slana tečnost koja se stvarala od straha i nedovoljne stručnosti smanjivala je preglednost koja je bila neophodna jer je soba bila slabo osvetljena, a dnevne svetlosti nije bilo ni za lek iako je bilo podne. Sa strahom u očima posmatrala je čas mladu devojku, čas ženu koja je samom svojom pojavom ulivala strah u kosti.

-Hajde, hajde! Mimi! Izbaci to derle napolje. Napni se! Hajde! Gde je ta snaga sad i odlučnost? - žena je nastavljala sa instrukcijama.

-Ne može, previše je uska samo se muči. Biće rizično i za nju i za bebu. Ipak je trebalo da ode u bolnicu. Nismo mi toliko stručne.

-Moraće kako zna i ume. Kada nije pazila moraće sad da ga izbaci napolje. Junačila se i htela ovu bebu pre devet meseci i pored mojih naređenja. E pa sad neka oseti na svojoj koži kako je kad se ja ne slušam - žena je bila već na kraju živaca. Samo je povećavala već preveliku tenziju. Svi su bili na ivici da polude. Dolivala je svojim arogantnim, gospodarskim stavom da žena od straha zaboravi i ono što zna. 

Porođaj traje celo pre podne i svi su već malaksali i baldisali, a naročito Mimi kojoj je ovo bila prva trudnoća. Unezvereno je posmatrala u dve žene pored kreveta očekujući pomoć, ma kakvu samo da joj muke prestanu. Teško je disala, mumlajući sebi u bradu dok su joj se suze slivale niz lice. U glavi joj je bila samo jedna misao, da se što pre oslobodi bolova i da sve se vrati na staro. Njena volja je bila jača od količine snage koja joj je preostala. Naprezanje i napinjanje joj oduzimaju snagu i umor je savlađuje. Ali bolovi ne prestaju što je dovodi do tačke da vrišti i da proklinje sve čega se seti. Njen glas koji se čuje daleko iza zatvorenih vrata čuju i ostali ukućani.

-Madam, da li se porodila? - znatiželjne oči dveju glava proviruju u sobu sa pitanjem. Očigledno su svi bili napeti i željno su očekivali da se Mimi porodi.

-Zoi, Blu, ko vam je dozvolio da upadate ovako? - uplašeni pogledi mladih devojaka su samo predstavljali koliko je uticaja imala Madam Beatris na ostale ukućane.  Stisnutih ramena zavrtele su negativno glavama.

-Napolje, napolje vi male radoznale bezobraznice. Ma kako ste smele bez dozvole da mi se pojavljujete na oči? Gubite se dok vas nisam isprašila! - Madam je krenula ka vratima podignutom rukom na šta su se devojke toliko zbunile da su u jednom trenu nestale zalupivši vratima.

-Ova deca će me totalno izludeti. Lidija, ima li pomaka?

-Nema Madam. Mislim da Mimi nema više snage - crnkinja odgovara sva zajapurena i umorna sa raširenim očima od straha iščekujući šta će na to reći Madam. Zna da je veoma izričita u svojim naredbama i svako nepoštovanje je kažnjavala. Možda će je trenutna situacija malo omekšati, ne rađa se svakoga dana dete, a posebno ne pod njenim krovom.

-Ne zanima me. Ako treba, seči. Dovoljno sam je tolerisala. Izigrava da je jaka i da je ništa ne dotiče, a sad mi se prenemaže i cvili tu poput psa. To dete mora napolje inače ćemo je izgubiti. Usredsredi se malo i završite to. 

-Razumem, ali da joj damo samo malo predaha, pa da pokušamo ponovo? - Madam klima glavom u znak odobravanja. Prevrće očima malodušno uz grimase na licu.

-Samo desetak minuta. Možda ova kiša i prestane za to vreme. Toliko me nervira. Lije čitavo jutro i nikako da stane. Ovaj pritisak mi nikako ne odgovara. Boli me glava i ako se sve ovo ne završi brzo, mislim da će puknuti  - drži se rukama za glavu, blago je masirajući dok se spušta na jednu od stolica za ljuljanje.

Dok se Madam klati prelistavajući neke novine, Lidija menja obloge Mimi i obliće oko kreveta govoreći kako bi trebalo da se napne, jer neće više imati vremena.

-Ti kao da si se porađala Lidija? A da nemaš ti možda neku devojčicu?- Madam ne dižući glavu pita nezainteresovano, smejući se podlo.

-Nemam gospođo, nisam nikada bila u drugom stanju. U našem selu sve mlade žene to moraju da znaju. Znanje se prenosi sa kolena na koleno. Tako sam i ja naučila od moje majke.

-Stalno zaboravljam da si ti poreklom iz neke zabiti u Africi. Tamo u tim divljačkim plemenima vas uče sve tako primitivno da mi se ježi koža - stresla se posle svojih reči uz smeh koji odzvanja sobom.

-Lidija, molim te - Mimi rukom polazi ka ramenu Lidije tražeći joj da se okrene ka njoj.

-Kaži Mimi.

-Evo, dolazi! Lidija pomozi! - Mimi se napinje i pokušava da guranjem iz petnih žila izbaci dete iz sebe.

-Hajde, hajde! Mimi, hajde mala! Možeš ti to - Lidija je bodri dok je ova steže svom jačinom za podlakticu.

-Evo još malo. Vidim glavicu - Madam je prišla i stoji između raširenih nogu porodilje.

Mimi se napinje svom snagom. Koristi i poslednji atom i uspeva da se otvori toliko da kada Madam prihvati glavicu bebe, ona još jednim naponom rađa malu devojčicu, čiji se plač zaorio gotovo posle nekoliko sekunde.

-Evo je! - Madam podiže bebu u visini gde je Mimi može videti. -Evo je tvoja kazna i prokletstvo koje će te pratiti celog života - drsko i sa mržnjom Madam se obraća devojci koja jedva dolazi do daha.

-Nemojte Madam. Svaka beba je blagoslov od Boga. Nemojte da hulite.

-Ti da ćutiš. Nemaš pojma o čemu se radi - Madam se sa srdžbom u očima okreće ka Lidiji gurnuvši joj u ruke uplakanu bebu koja je još uvek bila vezana sa majkom pupčanom vrpcom.

-Lidija? - Mimi je pružala ruke ka čaši vode. -Možeš li molim te? Žedna sam.

-Evo samo da presečem vrpcu i dolazim.

-Ma pusti je, umreću. A sve zbog tog drekavca. Da li možeš da je ućutkaš? Poludeću - Mimi je besno zurila u devojčicu koja je plakala, pokušavajući da dohvati čašu.

-Dosta Mimi. Evo ti vode, udavila se dabogda. Samo neki problemi sa tobom od kad si se pojavila - Madam je punu čašu izlila na lice Mimi besno. Lidija se trgla i umalo nije ispustila telašce tek rođenog deteta. - Lidija ne gledaj me tako već završavaj sa tim. Imamo dosta posla. Vikend je i skoro će mrak - okreće se i nastavlja sa mahanjem ruku kroz vazduh dok i dalje govori.

-Hajde, dame moje! Večeras je ozbiljno veče. Moramo sve da budemo u fulu. Blu? - zatvara vrata. U sobi ostaje Lidija koja uspešno vezuje pupak male bebe.

-Ah da! Zaboravila sam. Kako ćeš dati ime ovom malom čudu? - Madam naglo upada kao furija u fazonu lujke koja ne liči na osobu od malo pre. Potpuno mirna sa nekim čudnim sjajem u očima. A prošlo je par sekundi.

-Ne znam. Nije me briga. Ne treba mi. Nosite je odavde daleko.

-Šta?

-Ja ne želim ovo dete.

-Ne želiš?

-Ne. Dajte ga nekome. Ja nemam volje ni snage da sada odgajam dete. Pa tek mi je sedamnaest godina. Na početku sam karijere.

-Dobro. Ako je tvoja želja to, slažem se. Daj joj ime i prepusti je meni. Lidija - obraća se crnkinji koja kupa dete - čula si je. Ovo, tu - pokazuje prstom na bebu koja ne prestaje sa kuknjavom - je moje vlasništvo. Samo da se razumemo.

Lidija ponizno potvrđuje glavom dok Madam izlazi brže nego što je ušla sa zadovoljnim osmehom koji je nabacila kao masku da pokrije svoje od zlobe izveštačeno lice. 

-Zašto Mimi? Zašto daješ svoje dete? - Lidija sa bolom u glasu pita Mimi koja se namešta u krevetu.

-Šta će mi. Ja i majčinstvo. Nikako ne ide. Ja se ne bih izborila sa tim. Vidiš koliko plače. Dovodi me do ludila. Makni je već jednom odavde. Makni je od mene, ne mogu više da je slušam.

-E, Mimi, Mimi. Jednom ćeš se gorko kajati za to - pomilovala je devojčicu po obrazu i uvila je u ćebence unapred pripremljeno. Devojčica je svojim krupnim okicama gledala u lice žene  dok joj se rukicom hvatala za prst. Lidija je sve to pratila sa tugom moleći u sebi za lep život bebi koju drži.

-Ostavi je već jednom. Vidiš da se smirila i daj mi tu prokletu vodu! - Mimi se proderala najjače što je mogla.

-Evo, idem - spustila je zamotuljak na stolicu i požurila da ispuni potrebu mlade devojke koja je na licu imala tragove teškog porođaja. Ipak ocrtavao joj se tračak radosti jer se oslobodila velikog stomaka koji joj je u poslednje vreme predstavljao veliki problem pri kretanju, a i poslu. Nikome nije bila dobra tako debela i troma. Madam joj je svakoga dana trljala na nos tu njenu neodgovornost. Pregovarala joj je i terala da obavlja puno drugih prljavih poslova za šta su njene nežne ruke i krhko telo bili slabi. Previše se brzo zamarala i često odlazila u sobu da se odmori. Taj odmor bi prelazio u dubok san nakon koga se budila uz zvocanje Madam koje joj je samo podizalo pritisak.

-Ala si ti nervozna. Treba da si srećna jer si se porodila. Treba da vidiš svoju malu devojčicu. Prelepa je. Tako lepe oke ima, a tek obraščići.

-Prekini. Ne zanima me. Rekla sam da me to derište nimalo ne interesuje. Ja se nisam porodila i nemam dete. Je li jasno Lidija?

-Dobro. Mislila sam da će ti proraditi majčinski instinkt, ali se varam. Ti si bre ko kamen. 

-Idi do đavola. I nemoj više da mi postavljaš ta glupa pitanja. Ja nemam dete.

-A ime?

-Kakvo ime?

-Madam ti je rekla da joj daš ime. Zar si zaboravila?

-Ma neka se i ona goni u... - vrata se otvaraju i prekidaju Mimi u njenom ljutom i kočijaškom izražavanju. Ulazi Madam i nekoliko devojaka.

-Evo vam je. Vidite...dobro je. Porodila se, tamo je beba - opet pokazuje ka zamotuljku na stolici. Sve devojke se sjate oko stolice, ali nijedna nema hrabrosti da je uzme. Kao da gledaju vanzemaljca.

-I kako se zove mali drekavac? - Madam se obraća sva ponosna.  -Moj mali drekavac - na tu izjavu se devojke okrenu prema njoj u čudu.

-Nisam smislila ime. Nisam razmišljala o tome.

-Hajde, reci. Nemamo vremena. Jedno ime i da nastavimo sa svojim životima. Nadam se da će tako biti. Inače... 

Mimi je nemoćno gledala u Lidiju, pa u devojke i na kraju joj se pogled zaustavio na prozorskom staklu. Pljusak je i dalje trajao.

-Rejn.

-Molim - Madam se trgla iz zadubljenog razmišljanja dok je posmatrala radoznala lica mladih devojaka.

-Rejn, neka se zove po ovoj kiši.

-E svaka ti čast. Nisam čula gluplje ime. Od svih imena ti odabereš Rejn. Baš me oduševljavaš. Nisam znala da imam takav biser. Ha-ha!

Na njen smeh devojke su se grohotom nasmejale podržavajući je. Nisu ni razumele šta je smešno, ali ako se Madam smeje onda mora da je sa razlogom. Mimi je stisnula oči do te veličine da su postale samo dve tačkice i ljuto odbrusila.

-Rejn! Zvaće se Rejn!

-------------------------

Ljubi Vas vaša Nik West