Tih par dana sam se spremao za veliko putovanje u Berlin. Sve mi je delovalo tako ubrzano. Svaki minut koji sam proveo pakujući se je proleteo poput sunčevog zraka. Disao sam i znao da moram požuriti. Pozajmio sam novac od prijatelja, porodice, i uzeo uštedjevinu. Jer nisam smeo da okolišam. Sećao sam se svake njene reči, poljupca i duboko u sebi sam znao da to ne smem izgubiti. Konačno je došao dan kada sam snažno zalupio vrata stana i zaputio se na aerodrom. Osetio sam kako mi snažan jutarnji vetar dodiruje nedovoljno sredjenu kosu. Seo sam u taksi i malo jačim glasom uputio taksistu na aerodrom. Nije to bila obična vožnja. To je za mene bila vožnja na život i smrt. Vožnja da se sačuva ljubav i vožnja da se sačuva ono malo svetlosti što je ostalo u našim srcima. Kupio sam prsten. Kupio sam energiju za dug put, jer mi je ona bila sve na svetu. Taksista se probijao kroz gužvu ranih jutarnjih sati, i stalno je psovao. Za obojicu, jer sam već polako gubio živce. Aeodrom mi se činio tako daleko. A onda se desilo ono što mi je totalno pomerilo raspoloženje. Taksista je lupio po volanu i počeo da brunda nešto što mi u početku nije bilo jasno.

- Dođavola!

- Šta se desilo?- upitao sam sa čuđenjem.

- Nestalo je goriva, gospodine, moraćete peške.

- Jebote! zar baš sad? U ovom presudnom trenutku! Jebote!

Vi ne znate koliko sam bio ljut i besan. Ali brzo sam izašao sa koferom i počeo da trčim, nošen adrenalinom. On mi je davao nepresušan izvor goriva. Probijao sam se kroz ljude i nisam se osvrtao. U sebi sam stalno mislio: ,, Dolazim ljubavi. Moram izdržati. Dolazim! '', U tim trenucima dok sam trčao, u sekundama mi je preletalo sve ono što smo preživeli zajedno i shvatio sam da je volim više od života. I konačno nakon mnogo trčanja i nakupljenog znoja stigao sam do aerodroma. Nisam mogao da verujem kolika masa ljudi. Pred očima su mi letele ljudske siluete koje su stalno trčale i žurile. Osetio sam kako mi ruka podrhtava ok težine kofera. Kada sam hteo da udjem unutra, policajci su napravili čudnu facu pri mom pregledu kofera. Pozvali su me i morao sam sa njima. To je za mene bio jako napet trenutak. Hteo sam da skočim na njih, ali kao da nisam imao snage za to. Konačno nakon dva sata držanja u njihovoj stanici, dozvolili su mi da kupim kartu. Još uvek mi nije bilo jasno šta su našli u mom koferu. Kupio sam tu prokletu kartu za Berlin. Nakon toliko vremena i žurbe. A onda sam morao da čekam još pola sata do aviona. Vi ne znate kako mi je bilo. Ali uspeo sam da i to dočekam i odmah sam pojurio ka sedištu. Konačno avion je bio spreman da poleti, a ja sam mirno sedeo na sedištu i sanjao trenutak kada mi onda pruža oproštaj. Sanjao sam dodir njenih usana na svojima. Stjuardesa mi je prišla i ponudila piće. Ubrzo sam video da smo skoro iznad oblaka. Neopisiv osećaj. Ali to se nije moglo porediti sa time da me očekuje još duže putovanje, ti naporni sati do nepoznatog Berlina, ali poznatog lica. Ubrzo sam i zaspao...

- ... Znači, uspeli ste da se smestite u avion. Da li je tu bilo nekakvih neprijatnosti?

- ... Na moju veliku sreću, nije.

-... I koliko ste putovali?

- ... Do jedanaest sati uveče.

- ... Nastavite...

- Pa kada se začulo,, Dear Passengers, you are now on your destination. Welcome to Berlin'', trgnuo sam se iz polusna, uzeo kofer, i izjurio napolje. Verujte mi neopisiv osećaj. Nemačka je totalno druga zemlja, a Berlin, totalno drugi grad.

Stajao sam sa koferom na stanici sam, okružen ljudima koji se dogundjavaju, svadjaju i norma-lno, žure. Ali kao da je neki strah ušao u mene. Ipak sam u stranoj zemlji. Sigurno znate na šta mislim. I vi ste zasigurno putovali u daleke predele. Morao sam što pre da saznam gde Sandra živi. Ali nisam imao ništa što bi me navelo na trag. Nešto kasnije vozio sam se u taksiju do centra, i nakon što sam dao taksisti koji keš, on je pričao nešto na nemačkom, a zati mi rekao zbogom na engleskom, dok je odlazio. Centar Berlina mi se činio nikad većim. Znam da su naši gradovi veliki, ali ipak ovo sam doživljavao na sasvim drugačiji način. Gledao sam kartu Berlina i činio mi se ogromnim. Ali, kako da nadjem Sandru? Morao sam nekako doći do imenika.