Upravo prvi put u životu odgledah Titanic.

Iskreno ne znam što sam u životu do sada čekala. Film je toliko dirljiv i realan i toliko me dirnuo da ja ne mogu više niti pisati. Uf, plakala sam, ne puno ali sam pustila par suza. Najviše me boljela scena gdje putnici treće klase stoje pred zatvorenim vratima i ljudi ih ne puštaju da barem izađu van, vide more i braće se u sigurnu smrt. Ne. Oni su manje vrijedni. Ukrcavaju 12 ljudi u brodove u koje ih stane sedamdeset. Zašto? Jer je neki bogatun tako tražio.

I ne nije me rastužilo to što su u filmu tako okrutni. Rastužilo me to što bi istu stvar napravili i danas.

Zbog, oprostite na izrazu, jebenih para! Koliko ljudi je poginulo jer su neki drugi, bogati ljudi bili glupi. Ili samo sebični. Neću ih kriviti za glupost, tako su odgajani. Sebičan možeš i ne moraš biti.

Scena u kojoj Rose leži na nekom drvetu nasred ledonog Atlantika i drži Jakea za ruku,pjevuši nešto i ugleda čamac. No sreća ne želi doći u tom trenutku i događa se što? Jake je mrtav. Ljubav njenog života je mrtva.

No Rose je barem upoznala ljubav svog života. Mnogi nikad neće. Šteta.

Iskreno se nadam da sam ja među tim odabranim ljudima koji će upoznati ljubav svog života. Želim barem upoznati ljubav.

I želim još nešto.
Ne želim biti kao Rose. Ja sa svojom ljubavi želim živjeti.