Mali broj vas zna činjenicu da od početka srednje škole ne živim sa svojima u mestu gde sam rođena nego u đačkom domu u Beogradu. I to je jedan od zapanjujuće velikog broja razloga zašto mi je život retko savršen.

Za život u domu bitno je da možete da se ubacite u domski tempo. Ovim delom želim da vas približim ne vaspitačima i domu kao objektu i ustanovi već životu koji se u njemu odvija. I verovatno ću ponovo ostati i više nego nedorečena.

Sva pravila koja ću vam navesti su neizgovorena i nikad zapisana. Vi ih sami otkrivate od prvog dana u bilo kom domu. Prvo koje stupa na snagu je, najprostije rečeno, nema plakanja.

Ako ćeš da cmizdriš, patiš za kućom i zoveš mamu u pola 12 uveče da dođe po tebe - ostani kući. Znači, nisi za dom, nisi za samostalni život, nisi ni za šta ukratko. I apsolutno svi preziru ovakve likove. Lično mi je najdraži deo druge godine bio taj što sam napokon starija i što sam uveče mogla da idem od sobe do sobe novih prvaka i pijem krv onima koji šmrcaju i balave. Odvratno.

Nigde vas niko neće tako prihvatiti ili ismejavati kao u domu. I stvarno se ne zna da li je teže upasti u prvu ili lakše u drugu grupu. I retko je dobar osećaj biti pri vrhu prve grupe. Mada, emocije koje ljudi imaju prema vama tada su mnogo isfolirane i neiskrene u odnosu na one koje imaju prema "ismejanima".

Ismejani su uglavnom oni koji furaju neki svoj "drugačiji, poseban i neviđen" stil. Ukratko, liče na nakaze. Druže se sa nakazama, idu u škole koje se izgovaraju pod šiframa pa se napravi krst prstima nakon toga, po pravilu su uvek sami i misterija je u kojim su uopšte sobama i ko je nesrećna duša koja deli ona nesrećna dva ipo kvadrata (subjektivna procena ofc) sobe s njima. Mada, oni imaju svojih divnih strana. Prvenstveno to da ih samo pogledam i znam šta nikako i nikad neću ni pomisliti da obučem, potom kako NE treba da se šminkam.

Cimerke su najveći primer mača sa dve oštrice ikad. Ja sam imala tu sreću da mi zapadnu retko dobre likuše. To znači da mi dani u domu prolaze u najlepšim trač partijama ikad, da sam vodila najdirljivije razgovore za svoje četiri ipo godine života otprilike, da sam upadala u sranja ali nikad sama i da sam uvek imala nečije rame da plačem na njemu. Zapravo ne, ja sam obično to rame i šupak od osobe koja prevrće očima na tvoje probleme. Lepša strana svega je što i dotičnu cimerku na kraju ubedim da je razlog plača mizeran.

Komšiluk (sobe pored moje) mi je isto tako bajan. Igrom slučaja u svakoj sobi je po jedan pušač. U našoj sobi to sam ja ofc. Epilog priče je krajnje jednostavan, sva tri pušača iz tri sobe izađu na pljugu u isto vreme i započinju sopstvene nezavisne trač partije preko balkončića koji su otprilike dimentija šest centimetara sa dva ipo. Retko mali i takođe mizerni ali služe svrsi.

Razgovori pred spavanje iliti kasni noćni razgovori su takođe nešto prelepo. Izuzetno mi je drago sledeće sećanje:
Otprilike petnaestak devojaka se naguralo u jednu sobu (a sobe su stvarno majušne). Nije bilo teoretske šanse da se sve međusobno poznajemo (bila je prva godina, možda treća nedelja). Priča je bila tako dobra da je dežurna vaspitačica dolazila tri ili četiri puta da nas opominje i vraća u sobe (naravno da smo kasnije složno jebale mamaru drukarama koje su se žalile da ne mogu da spavaju). Vodili su se kvazi ozbiljni razgovori koji su se završavali najvulgarnijim i najneduhovitijim upadicama u životu. Veče sam završila js koja sam slučajno pogledala na sat i skontala da imam deset ili petnaest minuta do početka časa (pre toga uredno odbacila alarm telefona i kao najlaganije, nisam uopšte skontala šta sam uradila).

Iako dom poseduje svoju menzu, retki su oni koji je koriste. Mislim da plaćaju Nadi Macuri da ne upozorava učenike da ne jedu hranu iz menze na vestima. Iako je to skup svih do sad otkrivenih otrova - nekako svi vole menzu. I svi su manje-više redovni na obrocima iako skoro niko i ne jede. Tetkice koje su zadužene za rad u menzi stvorio je sam Bog nezavisno od Adama i Eve i stavio im cvet na glavu <3.
U domu ćete jesti jedino ako imate - kuvalo za vodu. I volite nedovoljno kuvane nudle ili mlaku vodu za supicu iz kesice. Ili ako imate keš da svaki dan kupujete hranu.

E da, zaboravite na privatnost. Tim pre ako dom ima zajedničko kupatilo a ne zasebna kupatila u sobama. Ima da se nagledate tuđih dlaka, intimnih delova, telesnih izlučevina, donjeg veša itd. itd.
Prednost mog doma je što ima kupatilo u svakoj sobi tako da taj nesrećni prostorčić delim sa još tri persone. Najveći problem u tom slučaju je što uvek postoji jedna devojka kojoj su potrebna minimum dva sata za pranje kose. Ta osoba sam ja u mojoj sobi i ne vidim apsolutno nikakav problem u tome. Da je neka druga osoba u pitanju, naravno da bih ga videla plus bi nesrećnica završila u drugoj sobi i u tome takođe ne vidim problem.

Ljudi u domu.

Ok su alo većina ne bi trebala da postoji. Pomenute nakaze prvenstveno. Potom... PICK ME LIKUŠE.
To su one što
✨igraju fudbal sa dečacima ispred doma✨
✨Niikoluaaaa daj mi svuoju jaaaknuu (izvestaceni smeh✨
✨uvek se kreću u stadu koje čine minimum 4 dečaka i ona✨
✨daje sve od sebe da ✨ne bude kao druge devojke✨✨
Znate šta je najjača stvar u vezi tih persona? Što ne da nije uopšte posebna, nego nije ni kao druge devojke već par nivoa ispod njih.
Mlađe godine.
Jao meni. Uvek zapitkuju, uvek smaraju, imaju milion problema i iz nekog razloga misle da te zanima da im rešiš neki od njih, smatraju da je stvar popularnosti to koliko starijih učenika znaš.
Pls deco ono... nije mi do mog postojanja a kamoli do vašeg.

Vaspitači...
Ima raznih i striktno su podeljeni u tri kategorije
-Do jaja lik
-Zlatna sredina
-Up'o preko stranke
Do jaja lik je obično mlađi vaspitač kog apsolutno nije briga da li ti je soba u haosu, da li kasniš na povečerje, da li si u sobi ili nisi kad treba. Obavezno proćaskaju s tobom kad te vide.
Zlatna sredina je nededinisana kategorija vaspitača kojima je svrha da eto postoje u domu. Retko kad pričaju, još ređe ispunjavaju svoje obaveze. I boli ih baš kurac isk.
Treća kategorija su oni koji su nezadovoljni svojim životom a kamoli poslom. Po nepisanom pravilu su pred penzijom i žive za maltretiranje učenika na svaki način koji im ne ugrožava egzistenciju na radnom mestu.

Smorilo me da pišem dalje tako da ću stati ovde. Naravno komentari su uvek otvoreni tako da ako vas zanima nešto striktno za dom - tu sam.
Još jednom vas samo molim, ne dolazite u dom ako ćete da cmizdrite. Uvek će se naći neka Oblakyyy da vas maltretira zbog toga a i brukate se bass... pozdrav.