,,Bio jednom jedan lav...kakav lav?Strašan lav..."

,,Stvarno?"

,,Ma daj...nisi se pomerila od kako si došla"

,,Nisam raspoložena Morfeju"

,,Nisam raspoložena Morfeju...miči dupe odatle,ajde..."-skočio je na noge i na brzinu se protegao.

,,Zašto me ne pustite da jednostavno...umrem"-toliko jezivo je okrenuo glavu da mi je došlo da vrisnem.Doskakutao je do mene i počeo da vrišti kao neka devojčica.

,,Jesi li ti lud?"-pitala sam ga smeškajući se.Zavrteo je glavom.

,,O da..."-uhvatio me je za noge,povukao ka njemu,pa me prebacio preko ramena.Počela sam da se kikoćem.

,,Prestani..spusti me dole...Morf...ne...mogu....da dišem"-golicao me je i u isto vreme nosio kroz livade senovite zemlje.

,,Draga,ja toliko volim tvoj smeh"

,,Što ne znači da treba da mi iščupaš slabinu da bi ga čuo"-i sam se nasmejao i spustio me na travu.

,,συγνώμη"

,,A?"-približio mi se i zagrlio me.

,,Izvini"

,,Za šta?"

,,Za ovo"-u trenutku je nestao.

,,Morfeju...ma daj,rekla sam ti,nisam raspoložena"-okrenula sam se par puta oko svoje ose.Ugledala sam vrata i krenula ka njima.Taman kad sam se približila,on je naglo otvorio vrata i uvukao me unutra.

,,Zaboravi,idemo zajedno"

,,Ali gde?"

,,Shhhh,manje pitanja molim Vas"

Davao mi je kolače,davao mi je mleko,pili smo čaj i njegovi vilenjaci su nam igrali oko nogu.U jednom trenutku me je uhvatilo raspoloženje.Počela sam da igram sa njima,pritom pazeći da ih ne zgazim.Smejala sam se i oni samnom.Smeh je počeo da odjekuje i vilenjaci su odjednom počeli da svetle i da igraju kolo oko mene.Onda su se penjali,praveći spiralu oko mog tela.Pogledala sam Morfeja koji se sve vreme smeškao dok nas je gledao.Nastavila sam da igram,da se okrećem i kad sam ponovo pogledala Morfeja imao je smrknut izraz lica.

,,Sofija!"-viknuo je na mene i ja sam se u trenutku zaustavila.Vilenjaci su  medjutim nastavili sa igrom.Potrčao je ka meni,ali ispod mene se otvorila rupa i ja sam propala u nju.

Par trenutaka sam ležala na hladnom mermeru pokušavajući da razaznam gde sam.Neko je šaputao moje ime,ali to je bio ženski glas.

,,Priđi Sofija..."-okrenula sam se na stomak i polako ustalo.

,,Hej...ima li koga?"

,,Sofija...priđi..."-podigla sam glavu gore očekivajući rupu kroz koju sam propala.Ali tamo me je čekalo crnilo isto kao i ovde.

,,Ko je to?"-moj glas odrasle žene je leteo po toj tmini.Nisam dobila odgovor.Nesigurno sam počela da koračam.Glasovi su i dalje šaputali.

,,Priđi Sofija...zamisli..."-ovo je zvučalo sablasno.Okrenula sam se par puta uočivši svetlost negde.Napravila sam još par koraka i videla da sa visine pada zlatnonarandžasto pero.Kako sam ga gledala,tako je ono postajalo svetlije.Požurila sam da ga uhvatim.Ispružila sam dlanove i ono se zaustavilo iznad njih.Kao da se premišlja...kao da je živo.

,,Sofija?"

,,Ja sam"-odgovorila sam gledajući u pero.-,,U redu je..."-lagano je leglo na moje dlanove.Približila sam ga licu.Njegova toplota mi je tako prijala.

,,Mogu li da dobijem poljubac?"-sada već jasniji,ženski glasić me je pitao.Zbunila sam se i nakrivila glavu.

,,Zašto..da ne?"-približila sam se i poljubila pero.Zasjalo je i čuo se ženski smeh.Poletelo je uvis i počelo da reflektuje svetlost.Oko nas se pojavila ogromna livada.Počelo je da raste drveće i cveće,mogla sam da čujem i cvrkut ptica.Miris vanile mi je zagolicao nos,zamalo nisam kinula.Okrenula sam se da vidim plave cvetiće koji su me podsetili na Diaru.

,,Plava je među poslednjima...mogla sam da se kladim da ćeš prvo uočiti srebrne ili zelene cvetove"-vrisnula sam.

,,Dragi svetci!"-devojka mi se nasmejala.Zabacila je svoju,do trave dugu kosu.Izgledalo je kao da bi jednom dlakom mogao da ušiješ dugme na košulji.

,,Izvini ako sam te uplašila"

,,A?...ma jok"-uhvatila sam se za grudi.Vibracija mog usplahirenog srca mi je pomerala nervne završetke na prstima.Dobila je ozbiljan izraz lica i zagledala mi se u lice.

,,Vidi vidi...pa stvarno je istina"

,,Mnoge stvari u mom životu su istina...samo lažna istina"-Podigla je glavu i napravila tužan izraz lica.

,,Toliko te je svet razočarao?"-ispružila je ruku i vrhovima prstiju dotakla moje lice.

,,Mislim da sam pre razočarala samu sebe"

,,To nikako.Veruj mi,posmatrala sam te,ni jednim svojim postupkom nisi mogla da razočaraš sebe"

,,Ubila sam ga"-rekla sam iznenada.-,,Za to nikad neću dobiti opravdanje?"

,,Danijela?"-pitala je pomalo zamišljeno,gladeći moj obraz rukom.Samo sam klimnula glavom.-,,Da li su te učili?"

,,Molim?"

,,Pitam,da li su te učili vrednostima drevnih knjiga?"

,,Erina me je naučila svemu što je znala"-sarkastično se nasmejala.

,,Erina ne zna ni pola onoga što bi ti trebalo da znaš...prva stvar je da sebunbehani ne mogu tek tako da umru"

,,Šta su sebunbehani?"

,,Vidiš da te nije naučila"

,,Šta je to?"-nastavila sam po svom.Spustila je ruku sa mog obraza i okrenula mi leđa.Sada sam jasno mogla da vidim boju njene kose i njenu vitku figuru.Strašno me je podsećala na nekog,ali samo ne znam na koga.

,,Nisu te naučili kako da se kontrolišeš"

,,To sam samu sebe mogla da naučim oni..."

,,Zašto nisi?"-uzdahnula sam.

,,Oni nemaju nikakve veze sa mojom samokontrolom..."

,,O..."

,,Kao prvo...a kao drugo,što ga više zadržavam u sebi,svaki sledeći put će biti gore"-okrenula se ka meni i pomalo besno me gledala.

,,Svojeglava si Sofija..uf....tako me podsećaš na mene"

,,Ko si ti?"-uvređeno je pogledala.

,,Zar ne znaš?"

,,Izvini što kod sebe trenutno nemam tepsiju i pirinač"-prekorila me je pogledom,a onda odjednom ponovo počela da se smeška.

,,Kontrola...kontrola...u pravu si,svaki sledeći put je gore...mnogo gore"

,,Šta želiš od mene?"

,,Ja želim da ti pomognem Sofija,samo treba da me pustiš"

,,Zašto bih to uradila?"

,,Jer sam ti mnogo potrebna...mnogo...mnogo...mnogo..."

,,Zbog čega"-osetila sam hladnoću na rukama.Ona se okrenula ka meni i uhvatila me obraze.

,,Ššššššš...pre svega....oko toga"-zagledala sam se u njene crne oči.Ruke su joj skliznule sa mojih obraza na moja ramena.Polako je počela da me okreće ka livadi.

,,Gledaj...oseti prirodu oko sebe,pre svega...veruj u sebe"-polako sam udahnula zanemarujući njeno prisustvo,koje mi je iz nekog razloga,previše smetalo.Zatvorila sam oči i osetila kako mi ruke ponovo postaju toplije.

,,Dolazi velika nevolja...svi trebaju tvoju pomoć...ili se ti uzdižeš..ili svi padaju"-šaputala mi je na uvo.Cela desna strana tela mi se naježila.Pokušala sam nešto da kažem,ali glasa nije bilo.

,,Sofija..."-Danijelov glas me je nežno pozvao.Otvorila sam oči i ugledala ga kako stoji na svega 5 metara od mene.

,,Danijele?"-izgledao je drugačije.Imao je malo bradu i kosa mu je bila duža.

,,Ja sam ljubavi"-potrčala sam mu u zagrljaj.Kada je moja glava legla na njegovo rame,ponovo sam se osetila bezbedno.Voljeno.Čuvano.

,,Šta ti se desilo?"-rekla sam dok su mi suze kidale glas.

,,Ništa lepoto...samo sam usamljen ovamo  bez tebe?"

,,Gde tamo?"

,,Možda...možda da dođeš i pridružiš mi se,hmm?"

,,Naravno...gde god si ti tu je i moje mesto"

,,Znao sam da ćeš pristati...hajde da krenemo"-poljubio me je u čelo i uhvatio za ruku.Koračali smo kroz livadu.Ja sam plakala,a on je samo ćutao.Dve suze su mi se sastale ispod brade i zajedno pale na zemlju.Učinilo mi se kao da sam čula kako udaraju u zemlju.Nastavili smo da hodamo,ali Danijel ni reč nije progovorio.Osetila sam da me nešto bocka na tabanima i kad sam pogledala u travu,bila je sva isušena.Kao da smo hodali po senu.Odmah sam se zaustavila.Danijel se okrenuo prema meni i zbunjen me gledao.

,,Je li sve u redu?"-gledala sam u travu pa u njega.Istrgla sam ruku iz njegove.

,,Zapravo...ništa nije u redu"

,,Zašto?"-pogledala sam u njega.Pomalo bolesno sam se nasmejala.I dalje me je gledao zbunjeno.Ovog puta,svojevoljno sam pustila led.I to na njega.Krenuo je da korača unazad,ali moj led je brži...mnogo,mnogo brži...

,,Sofija!"-Bazil me je tresao ne bi li se probudila.Otvorila sam oči i zbunjeno ga pogledala.

,,Šta nije u redu?"

,,Kako to za ime sveta pitaš šta nije u redu?Zamrzla si mi noge"-prebacila sam se preko kreveta da bih videla.

,,Izvini"

,,U redu je.Samo ga povuci..molim te...stvarno...počinje da pecka"-napravio je grimasu bola na šta sam se ja odmah fokusirala i povukla led.

,,Ufff...mnogo bolje"-nasmejala sam se,uzvratio je.Najviše što sam volela kod nas,jeste to što imamo isti osmeh.-,,Je l te oraspoložio?"

,,Da...kao i svaki put"

,,Naravno...dobro,idem ja sad dole,očekujem da siđeš dole i da zajedno nešto čalabrcnemo,a?"

,,Što da ne"-pomazio me je po kosi i krenuo da izađe.

,,Tata?"-pozvala sam ga taman što se uhvatio za kvaku.

,,Da šećeru?"

,,Pozovi i Viktoriju da nam se pridruži"

,,Sofija..."

,,Učini to tata...moram nešto da je zamolim...obećavam da ću biti dobra"

,,Sigurno?"

,,Apsolutno"-izraz lica mu nije bio baš ubeđen,mada nakon onoga što se desilo,sumnjam da je ikom sve jedno da mi priđe.
Pogotovo Viktoriji Ragu.