,,Draga moja neđako, tako si krhka, evo, dozvoli"-povlači mi stolicu i polako me smešta na nju. Ubrzano dišem i pregledam sve stražare koji nas okružuju, gledam njihove gladne poglede, bolesne, željne... 

Leon me ne gleda ništa drugačije, smiren je, porodično nastrojen, baš kao i prošlog puta. Zauzima stolicu pored mene i uzima jednu moju ruku dok polako počinje da je masira. Spremna sam da istrgnem ruku iz njegove, ali osećam kako se led pod pritiskom njegovih prstiju povlači. Gledamo se i oboje shvtamo šta se dešava. Pokušava da mi dokaže koliko je moćniji od mene, smeje mi se očima, sav drag jer mu u stvari uspeva.

,,Šta pokušavaš Leone?"

,,Ja? Pokušavam da ti pomognem. Nije lako kontrolisati led..."

,,Ti si ga tu i ubacio skote!"

,,Sofija, molio bih te da ne povisuješ ton, a ni da psuješ... Znam da si uznemirena, ali podsećam te"- izgovara dok se naginje preko stola- ,,Ovde si svojevoljno, za razliku od prošlog puta"- jače mi pritisne ruku, ali mu drsko uzvraćam puštajući led da ledi njegove grube prste. Grleno se nasmeje i pusti mi ruku.

,,Šta hoćeš ti uopšte?"- pitam ozlojađeno. Ne razmišljam ni o svojim rečima, niti o njegovim, sada samo gledam koja je najača čin koju mogu da upotrebim da bih ga ubila, da bih spasila tetku, Danijela i onda da svi lepo i srećno odemo odavde.

,,Hoćeš da popiješ nešto?"- poziva slugu da donese piće iako se nisam još uvek izjasnila.

,,Vino"- izgovorim dubokim glasom. Iskrivi usne u znak čuđenja, ali klima glavom slugi.

,,I tvoj deda je voleo vino. Iz naših vinograda. Voleo je da živi raskalašno"-uzima dve kristalne čaše i sipa nam vino.

,,Vidim da ni ti ne voliš ništa manje"- preletim pogledom preko celog hola u kome vlada tišina, negde u daljini samo se čuju posluga i stražari koji vode računa o palati.

,,U pravu si"-pruži mi čašu i udobno se smesti u stolicu.

,,Moliću i meni malo vina"- Procvili kurva dok korača ka nama. Izvuče sebi stolicu i sedne. Leon otpija gutljaj i malo jače spusti čašu na sto.

,,Nisam te zvao Lidija"

,,Ni ne treba. Pa zar moju malu unukicu da ne pozdravim"- iznenađeno pogledam Leona i uhvatim kako besno strelja Lidiju pogledom.

,,Hah"- izleti kratak vazduh između mojih usta i čaše. Oboje me pogledaju kada spustim čaću i intenzivnije počnem da se smejem. Lidija takođe počne da se smeje dok Leonove oči počinju da se cakle kao usplamsao žar.

,,Zašto? Nisi očekivala draga?"- odalji se malo dok joj sluga sipa čašu vina.

,,Nisam, a mogla sam. Mislim, nije da ne možeš da se zaljubiš u šarenokosog lepotana koji vlada nad celim vampirskim i veštičjim carstvom"- moja provokacija uspeva, jer Lidija gubi nasmejan izraz lica, a Leon je taj koji se sad smeje. Samo se ti smej.

,,Zašto si ovde Sofija?"- Pita Lidija dok gleda i u mene i u Leona, koji se još uvek smeje. Polako približi svoja debela usta čaši dok je smoreno posmatram.

,,Čekaj! Uzmi moju čašu, ja sam već probao"

E jebi ga.

,,Ne verujete sopstvenim slugama?"

,,To ti mnogo govori Sofi..."- uzima Leonovu čašu i daje mu njegovu. Leon je pogleda i vrati se u prvobitan položaj u stolici.

,,Reci Sofija, došla si ovde, verujem, da sklopimo mir"- sužava oči i podlo mi se nasmeje. Gledam kraičkom oka Lidiju dok uzima poveći gutljaj vina. Zatrepćem nekoliko puta i nacerim se.

,,Ti ovaj rat vodiš sam sa sobom Leone, ako ti je volja, mir sklapaj sa svojim bolestima, ja sam ovde zbog nečeg drugog"- gleda me uvređeno i ponovo besno, čujem dobro poznat zvuk puckanja i vidim kako led polako dolazi do njegove čaše.

,,Šššš... da probamo da ga vratimo nazad?"- uhvatim ga za ruku i samo ga malo pomazim.

,,Nema potrebe"- smeškajući se podigne moju ruku i nežno poljubi prste. Lidija nas prezirno posmatra i navrće čašu do kraja. Gledam je sumnjičavo, a ona me gleda kako da mi zatre vino koje uzimam u malim gutljajima.

,,Hoću tri stvari"- sačekam da vidim njegovu reakciju, a onda nastavim.

,,Oslobodi Mirandu i Dena iz ma kog razloga ih držih, jer kunem ti se, ne želim sa tobom da se borim, ne želim tvoju krunu, tvoj presto, ništa ne želim, samo mi vrati njih, Danijela... i žižorski cvet"- završim nezadovoljna učinkom svojih reči. Lidija se kikoće, a Leon me zbunjeno gleda. Nakon nekog vremena i on počinje da se smeje i oboma smeh prelazi u histerični nivo. Zavalim se u stolicu ispijajući vino do kraja. Gledam ih hladno, Leon polako dolazi sebi dok se Lidija još uvek smeje.

,,Khm... izvini Sofija, ali jedna stvar mi nije jasna, ako bi mogla da mi pojasniš"- klimnem glavom i bacim pogled na Lidiju.

,,Daću ti cvet, daću ti tetku, iako je ona svojevoljno ovde, ali... zašto Danijel?"

,,Svojevoljno?!"-nagnem se ka stolu stiskajući pesnice na stolu. Klima glavom i sleže ramenima. 

,,Mene to nemoj da pitaš, pitaj nju, dozvoliću vam da se vidite ako želiš, daću ti i cvet,ali... Danijel nije kod mene"- buljim u njega ne znajući šta da osećam. Sreću što nije u zatvoru, tugu što nije tu, što ne znam da li je živ...?

,,Leone, dosta si joj rekao"- upozori ga Lidija ali on je samo ošine pogledom.

,,Imaš još nešto da mi kažeš, deko?"- pogleda me gotovo zgađeno, ali brzo odvratim pogled na Lidijine reči. Leon se trgne uplašeno i fiksira je pogledom. Ona se nakašljava, a ja se mirim sa nadolazećim posledicima svog nerazmišljanja.

,,Morao si da se osiguraš..."

,,Nije bilo planirano"- brani se ali Lidija ga odmah napada, počinju da se prepiru, ko zna šta bi sve rekli jedno drugom da Lidiju ne prekida suvi kašalj. Vidi se da je Leonu laknulo što su stali, jer svestan je da sam i sad mnogo čula. Lupi šakom o sto i pošalje slugu po vodu.

,,I počni bolje da se oblačiš, razgoletila si se, razbolećeš se, već kašlješ"- ustaje sa stolice i pruža mi ruku. Prihvatam je, jer neću moći da gledam kako otrov jače počinje da deluje.

,,Kao da je tebe briga da li sam bolesna ili zdrava"-govori hrapavim glasom, mazeći svoj tanki vrat.

,,U pravu si. Nije me briga za tebe"- kaže i samo baci pogled na njenu ogrlicu oko vrata. Odlazimo negde, izlazimo na dugačku terasu sa otvorima kroz koje pirka prijatan vetar. Malo pre nego što stignemo do velikih srebrnih vrata, on ode par koraka ispred mene i pusti me da gledam njegovu krupnu pojavu, crno-sedu kosu i taj bordi frak koji se uvijao oko njegovog masivnog torzoa.

,,Dođi"- otvori vrata da mogu da prođem i povede me kroz širok vrt. Nikad ne bih rekla da on čuva ovakvo zelenilo, male bazenčiće pune šarenih ribica. Cveće je svud redom, drveće, sve miriše na neke parfeme, ni nalik pravom cveću. Ruku pod ruku, hodamo kroz vrt, hoću da zastanem da vidim, da pomirišem, ali me Leon čvrsto drži i vuče, terajući me na dalji hod.

,,Ja nemam nameru da te povredim, ali Lidija ima. Rat vodim jer su ga tvoji roditelji meni objavili samo par dana što sam pokušao da Vas spasim od one veštice"

,,LAŽEŠ! Lažeš Leone, ne verujem ti ni jednu reč, Danijel je kod tebe, Mirandu si oteo, SVE LAŽEŠ!"- hvata me za obraze i protrese mi glavu.

,,Slušaj sebe Sofija, rođena porodica te je urotila protiv sebe same, ne veruješ ni sebi, a kamoli meni. Danijel nije kod mene, nikog nikad nisam doveo u svoju tamnicu..."

,,DOSTA! Moj otac je kod tebe bio više od deset godina u tamnici, a nisi se libio ni mene da baciš"-odalji se teško ispuštajući vazduh.

,,Nikad nećeš da razumeš"- izvadi nož, izvrti ga u ruci i sagne se do cveća. Saseče jedan cvet do korena i pruži mi ga.

,,Idi Sofija, moji stražari će te ispratiti dokle god hoćeš"

,,Ne treba mi pratnja uopšte, sama ću da odem odavde"-Uzmem cvet i taman kad se okrenem čujem zveckanje oklopa.

,,Gospodaru, kraljica se onesvestila...ima obilno krvarenje iz nosa"- brzo i stidljivo govori stražar a Leon me gleda razgoračenih očiju.

Shvatio je.

,,Rekla bih da mi je žao"-pustim led i vidim kako mi uvojci postaju beli- ,,ali nije"- izbijem šiljke i dodatno svojim zlatnim krugom magijsku lijanu. Okrenem se i počnem da trčim što brže mogu. Priroda se sklanja pred mojim koracima. Ne vidim kuda treba da idem,a čujem da me više od jednog trentuno juri.

,,Ubijte je!"-Leon besno viče, ali to mu sad jedino preostaje.

Dole je jezero, tamo su oni.

Jedan stiže i upire strelom u mene.

Strela eleganto leti, ali i promašuje, jer ja skačem sa visoke zelene litice, pravo u vodu.

Pre nego što me ledena voda dočeka, osetim još nečije telo pored svog i ruke koje me vuku bliže sebi.