- Udahnula sam duboko i vratila se u prošlost.

- Zaboravi Marija, ne dolazi u obzir.
- Ko si ti bre da mi zabraniš da povedem svoje dete sa sobom koje sam nosila 9 meseci dok si ti bio glavni u kafani, "pošten i poznat" među ljudima a zapravo si jedan ološ.
- Ološ sam je li? Ja sam te zaposlio u MOJOJ firmi da ne bi bila nezapošljena.
- Jebem ti bre firmu, namerno si napravio da uvek radim drugu smenu da bi dovodio kurve po kući.
- To mi je hvala je li? Gubi mi se iz kuće.
- Mama? - Uhvatila sam je za ruku.
- Ne brini lepotice, mama ne ide bez tebe.
- Naravno da ide, gubi se i nemoj da sam te više video.
- Tata je uhvatio mamu za ruku i vukao je niz stepenice dok sam ja išla za njima plakala i slušala nju kako plače.

Nakon dva dana.

- Mama. - Potrčala sam joj u zagrljaj kada sam je videla kako stoji na vratima.
- Lepotice.
- Obećala si da me nećeš ostavljati.
- Jesam ali znaš šta, sutra puniš 5 godina, kada padne mrak stavi u rančić neke svoje stvari i igračke i dođi na kraj ulice. - Bila sam toliko srećna.
- Gde idemo?
- Mama te vodi na jedno mesto gde ćemo uvek biti zajedno, a sada moram da idem.
- Gde ćeš? - Napravila sam tužni izraz lica onakav kakav mogu samo deca od 5 godina da naprave.
- Znaš da će tata uskoro da dođe, ne bih volela da me vidi, ali pazi, niko ne sme da zna za ovo, važi?
- Važi mama, sutra se vidimo.
- Vidimo se lepotice. - Poljubila me i izašla.

- Bio je moj rođendan, sa drugarima sam pojela tortu, otvorila poklone i zapravo jedva čekala da padne noć. U svoj mali rančić sam stavila par svojih stvari i jednu lutkicu, tata je sedeo u dnevnom boravku i gledao utakmicu, to mi je delovalo kao super prilika za izlazak.

- Izašla sam iz kuće i trčala da sretnem mamu.
- Mamaa - Videla sam je na kraju ulice kako mi maše, laganim koracima je krenula ka meni.
- U tom trenutku se moja sreća zauvek ugasila, kada sam prvi put čula pucanj iz pištolja i videla moju mamu kako pada. Prišla sam joj uplašeno a ona me je gledala i nasmejala se da ne bih osetila da umire... I... Umrla je...

- Hitna je ubrzo došla, čula sam jednu tetu kako je rekla da nije više živa, to je bila doktorka. Okolo sam gledala njene stvari, videla sam kese sa poklonima koje je kupila meni za 5. Rodjendan, pogledala sam u njenu ruku i videla da drži lančić na kome je pisalo moje ime...

Sadašnjost.

- Eto... Ni dan danas ne znam ko je ubica moje mame, brzo su zatvorili slučaj. - Obrisala sam svoje suze i skontala da mi se kafa već ohladila sam uzela gutljaj.
- Meni je... Jako mi je... - Tek je progovio nakon što je čuo početak priče.
- Ne moraš da kažeš da ti je žao, žao je i meni pa ne mogu da je vratim niti da saznam ko je nju ubio.

- Jesi li u redu? - Njegov glas me je toliko smirivao.
- Jesam... Da nastavim?
- Ako si spremna da nastaviš sa pričom onda izvoli.
- Ne mogu ja ovo... - Opet sam počela da plačem.
- Hej, slušaj, sudbina je takva i moraš da prisvojiš neke stvari, ali da sačuvaš svoj razum, moraš da prihvatiš činjenicu da se sve to izdešavalo i da ne možeš ništa da promeniš, nego reci mi da li si možda u nekoj depresiji? - Gubila sam se u tom pogledu.
- Verovatno da jesam...
- Onda ti prepisujem lekove, ne brini kratko ćeš da ih piješ.
- Ne, ne želim. Ne želim da budem luda.
- Hahahaha nisi luda ako želiš da pomogneš sebi time što ćeš piti tablete, vozim te kući, za tri dana te opet kupim. - Uzeo je svoje blokče i napisao nešto, odveo me je kući ali tek tada kreće pakao...