Taj dan je bio baš napet. Napolju avion, a mi umorni. Ja sam se osećao kao da sam zalutao u neki pogrešan svet i u pogrešno vreme. Nisam bio ničega svestan, svi ovi trenuci su bili jako napeti. Dok je Fred, sa Piterovim pištoljem gledao kroz prozor mi smo sedeli ko je gde stigao. Sedeli smo i ćutali. A onda sam se okuražio.
- Šta ćemo sada? Moramo nastaviti dalje!
- Da, kako da ne. Ajde ti nastavi pored one grdosije napolju. A do Frosta ima još na kilometre pešačenja.
Slušao sam Pitera kako mrmlja. A još nisam znao gde su mi otac i majka. Šta im se desilo? Zašto me ne zovu?
- Imaju li neke flaše unutra?
- Za šta?
- Pa za molotov!
- To se još koristi?
- Hahaha! Jesi blesav.
Dzejk je ustao i počeo da traži po stanu. I našao je par flaša i čak i neke stare majice. Fonda je to tako spretno napravila.
- E vala će biti dosta ovih deset komada. Srušićemo to čudo!
- Ljudi, evo vam malo grickalica.- reče Dzejk koji se vratio iz kuhinje.
Imali smo sreće što je bilo hrane unutra. Kada smo bili siti, došlo je vreme za akciju. Svi smo se postrojili kod vrata osim Fonde, koja je sa molotovima i Piterom stajala kraj prozora.
- Vi izadjite kada ja dam znak. Razumete?
- U redu.
Video sam je kako otvara prozor i dere se na mašinu.
- Hej! Ovamo!
Mašina se okrenula. Piter je zapucao i pogodio joj staklo kod komandi. Nije imala vozača. Fonda je pobacala sve molotove i ona se upalila. Nastavila je da puca, ali ne zadugo. Srušila se. Fonda i Piter su potrčali.
- Hajde! Brže!
Izašli smo trčeći. Svi smo bili zadihani kada smo izašli napolje. Sneg nije padao. Otrčali smo do mesta gde je bila mašina. Gledali smo je. Fonda joj he prišla i našla je nekakve dokumente koji se nisu još zapalili. Mašina nije više davala znake života. Uspeli smo. Došla je k nama. Pogledala me je, sa dosta prezira.
- Seme, možeš li mi reći šta je ovo? Ha?!
Uzeo sam fasciklu. Stala mi je knedla u grlu.