Bili smo umorni, ali se nismo predavali. Vašingtonske ulice su opet bile žive. Možda su ljudi bili da im ugrade čip? Nisam znao, ali sam se nadao da se to nije ostvarilo. Još nam je u glavi tutnjalo pucanje onih robota na nas. Imali smo osećaj da nam se trese glava. Omaklo mi se da upitam Fondu.
- Fonda? Mogu loi da te pitam nešto, dok još nismo upali u nove probleme?
- Možeš Seme.
- Možda će zvučati glupo, ali koja je godina sada?
- Hahah ti si stvarno udario u glavu negde. Pa 2056 bleso.
- Molim?
- Zašto me tako gledaš?
- Ništa... Ništa.
Rekao sam to, a u sebi sam osetio neku jezu. Jebote 2056? Kako je to moguće? Kao da me je neko smestio negde i izrežirao moj život ispočetka. Moj otac radi za globalnu kompaniju, ima taj ljigav posao, ja čip! Šta dovraga? Pokunjio sam glavu, ali nisam imao vremena za razmišljanje, jer je Piter uzviknuo:
- Pazitee! Avion!
Nisam imao ni vremena da upitam, a avion je već bio iznad nas i počeo da puca. Uh, kako je bio brz! Piter je pokušavao da ga spusti na zemlju, ali nismo imali izbora sem da se sklonimo negde. Nekako smo mu pobegli. Kakva grdosija! Šta to Frost pokušava?
- Šta je ono bilo?
- Seme, to je tragač. Ima podatke o svim ljudima na planeti. Mi se opiremo Frostu. A avion zato ima zadatak da nas eliminiše. Eno ga još nas traži!
Fonda je gledala kroz prozor napuštenog stana u koji smo se sklonili. Prava rupčaga. Osećao sam se kao da sam umro i ponovo oživeo u svetu koji ne mogu da objasnim. Smrt je za mene sada imala novo značenje. Slušao sam Dzejka kako stalno kuka za tim kompjuterom.
- Smiri se, imamo veći problem sada! Kako ćemo proći kraj tragača?
- Ali moj kompjuteer!
- Idi dodjavola!
Fred je besneo, a mi smo strepeli. Avion može svakog časa da nas nadje. Šta da radimo?