Piter je bio spreman. Stalno je čačkao pusku. I stalno je želeo da raskomada jednu od tih mehaničkih nakaza. Stajao je mirno, a onda je osetio... Neko je mirno spavao, neko je ostao budan, ali je polako sklapao oči. Noć je bila hladna. Mogao sam to da osetim na svojoj koži, koja se naježila. Piter je osetio kako se oni kreću napolju, i traže nešto. Taj treskavi zvuk nas jd trgnuo i opet smo svi zajedno bili budni. Uh, kao da sam bio u nekom hororu.
- Šta je to?
- Vojnici... - tiho je rekla Honda.
Piter je prišao vratima. Sada se već jasnije čulo kako hodaju. Zarivaju svoje noge u sneg. Pogledao nas je, a onda je naslonio pušku na malenu rupu na vratima. Nanišanio je.
- Šta to radiš, budalo? Ubiće nas!
- Malo ih je, a ja želim da ih dokrajčim. Raseći ću ih na pola sa ovim!
Čekao je pogodnu priliku da zapuca. Gledao sam ga strepnjom. Čuo sam pucanj. Zvuk lasera crvene boje je rasporio jednog vojnika. A ostali su se okrenuli i zapucali u našem pravcu.
- Sagnite se!
Piter je pucao iz puške. Laser ih je probijao, a vrata od skladišta su se raspadala. Kada su bila do pola raspadnuta, on je stajao kao pobednik.
- Haha, rekao sam vam. Ova puška je svemoguća!
- Stvarno si lud za pucanjem. - rekla je sa smeškom Fonda, dok sam ja gledao ostale kako ustaju sa poda. Kompjuter je bio raznešen. Video sam i Dzejka kako kuka i grli mašinu.
- Šta ćemo sada?
- Moramo se kretati. Sigurno će ih biti više.
Fred je pričao to sa jako puno samopouzdanja. Pokupili smo stvari, i nedugo zatim, bili smo napolju, stalno tražeći spas u senci. Krenuli smo ka Frostu. I ništa nas neće sprečiti. Svitalo je...