Svetla su treperela, dok smo stajali i tražili opasnost. Medjutim nije je bilo. Previše je bilo tiho. Sve dok se nije čuo on.

                        **********

Ko to pokušava da kroči u zgradu? Ko ste vi? Svakako će te umreti. Ne možete napolje.

- Ko je to?
- Pokaži se!
Na zidovima oko nas se pojavio hologram.
- Ko si ti?

A ko ste vi? Odakle vam pravo da kročite ovde? Govorite!

- Tražimo uredjaj. Učinićemo sve da se ovaj teror završi! - uzviknuo sam.

Hahaha! Vi ste ludi. Zaista. Aaa... uredjaj. Ne brinite, na sigurnom je mestu... Čekaj pa znam ja tebe, dečače...

Pogledao sam ga sa čudjenjem.
- Otkud me znate? Ko ste vi?

Daglas... Tvoj otac je radio kod mene. Imate iste oči i lice. Ne brini pobrinuo sam se za njega, kao i za tvoju majku.

- Molim? Šta ste rekli? - u meni je kiptao bes. Pa on ih je ubio!

Da... On je došao sa tvojom majkom da se žali što smo mu odbili deo projekta. Nije bio ni za šta. Jedan metak je bio dovoljan dečko. Jedan metak...

- Prokleti bili! Gde ste? Naći ću vas i ubiti! Prokletnici! - derao sam se dok me je Dzejk zadržavao.
- Smiri se Seme. Smiri se.
- Ma šta da se smirim! Sravniću ga! Prokletniče!

Hahaha... Svi ste vi slabi. Ne brinite niko od ljudske vrste neće preživeti. Celo čovečanstvo će patiti. A ja ću gledati i uživati. Ništa vi nećete sprečiti!

- O čemu vi pričate? - upitao je Piter.

Za pola sata, prvo ovaj grad, a zatim i ceo svet će goreti. Uredjaj će pretvoriti ljude u zombije i stvorenja bez uma koja će raditi za mene. Svi su već ugradili čip! Haha...

- Čudovište!

O jesam li? Pogledajte sat... I uživajte u vašem poslednjem boravku u Frostu i svetu mira hahaha!

Daglasov lik je nestao, a umesto njega se pojavio sat. I vreme je počelo da teče protiv nas... U zamci smo.
- Moramo naći taj uredjaj!