Dočekao sam popodne u tom ogromnom tržnom centru i stalno sam se pitao da li je stvaran. Stalno. Znate li kakav je to osećaj? Živeti u svetu koji kao da nije stvaran? Užasan. Osećao sam se kao da ne postojim. Ali postojim, što je najgore od svega. Šetao sam se, i nisam hteo da izadjem napolje. Znao sam da ću se smrznuti. A onda sam odlučio da ipak izadjem jer sam imao ludu glavu. Ukrao sam kaput...

                      **********

Više me nije bilo briga za hladnoću, ali sam znao da me očekuje duga šetnja do Frosta. Sigurno je to neka ogromna zgrada! Ubedjen sam. Tragovi u snegu su se ocrtavali, pa nestajali. I stalno iznova. Ali me je proganjao jedan strah... Psi i vojnici... Šta ako opet naletim na njih? Dok sam se ja ovo neprestano pitao, osetio sam kako moje rame udara o nekog čoveka. Podigao sam pokunjenu glavu i ugledao malo starijeg dečaka od mene. Stajao je i gledao u mene. I nije hteo da se pomeri.
- Gde si krenuo?
- Ne znam...
- Kako ne znaš?- uporno me je zapitkivao.
- Lepo.
- Aha... dobro. A što si me udario?
- Ja tebe?
- Ti mene. Znaš li ti ko sam ja ha?
- Prvi put te u životu vidim.
- Ćatir Mensur.
- I to bi trebalo da mi znači nešto?
Razgnevio se posle ovog pitanja. A prvi put u životu vidim barabu! Uneo mi se u lice. Na trenutak sam ga bolje osmotrio, dok smo disali jedno u drugo. Kratka crna kosa, tamne oči i ten. Pa i nije nešto...
- Trebalo bi da mi se klanjas!
- Ja tebi?
Zgrabio me je pesnicama za kaput i naslonio na zid. Koji mu je djavo?!
- Mali, ne igraj se životom!
Dok smo se mi raspravljali, preko puta nas je prošetao vojnik. Zastao je i vratio se. Gledao je u nas...