Jesam zapucao, ali nije vredelo. Metak se samo odbio od metal. Bacio sam pištolj u sneg i potrčao dišuči ubrzano. Frost me je želeo mrtvog. Dodjavola i Daglas! Ovo je njihova prava priroda! Trčući sam se osvrnuo na te čeljusti. Uh! Kako se metal zarivao u sneg dok je trčao. A oči su crvenele u mraku. Trčao sam i ja, besciljno. Skretao u uske ulice, bežeći od laveža. Rušio sam sve pred sobom kao i on... A onda kad sam već izgubio nadu sateran u ćorsokak, ućutao je. Video sam nešto. Neki čovek je prilazio sa njegovih ledja. I on se okrenuo. Ali nije uspeo da potrči, jer je čovek izvadio nekakav pištolj. Nisam došao k sebi, a pas je ležao u snegu. Sećam se samo elektrošoka. A zatim mi je i on prišao.
- Dečače, zar nije malo nezgodno da se motaš ovuda? Vidiš kakve opasnosti vrebaju. Dobro je da sam naišao.
Osmotrio sam ga malo bolje. Njegove crne oči su sijale u mraku, a kosa mu je bila sedija nego obično. Ali je bio jak za svoje godine.
- Znam, gospodine, ali kao što vidite, izgubio sam se.
- A... a pa onda te moramo skloniti. Frost je svuda. Zapamti...
- Imao sam tim, ali su me napustili... Zbog oca.
- Dodji, popričaćemo, tu sam u blizini. Ne boj se.