Kao da jučer nije bilo dosta drame🤦‍♀️
Za otisla,💖 rihterica05💖, mirelcee,💖 benignsinner💖,, pjacazivot💖, britulin💖, Dehaanbae💖, _tamares_💖bagudinahoe💖,Norolina💖 i One and only _____autumn____ 💖💖💖

Klara je uzela Dejanove ruke u svoje i poljubila ih. Zatim je pritisnula lice u njegove ruke,udišući polako i bolno. Htjela je upamtiti njegov dodir, miris, sve ono što će joj, znala je, nedostajati jako, sad kad ode od nje. Kad joj reče da je mrzi. Da mu je odvratna, da ne želi ni trenutka biti u njenoj blizini.

Ljubavi-podigla je glavu prema njemu i pogledala ga, azurno plave oči uprte u toplu boju kakaa. - Rekla si da ima još? - Klimnula je i krenula govoriti ali joj je on zaustavio, izvukavši ruke iz njenih i stavivši ih na njene obraze.
Volim te - rekao joj je.- Nikad ti to neću prestati govoriti. I ništa to neće promijeniti. Nikakav užas koji se dogodio. Nikada. Nisi kriva za to što se desilo Esmici. Ne možeš biti. A ja, ja te volim još i više, zato što ti misliš da te moram mrziti. Zbog čega? Šta si proživila pakao kao malo dite? Šta su ti roditelji, umisto da te zaštite i čuvaju, okrenuli leđa? Šta si očito sve proživila sama, bez da te itko utješio i rekao ti da nisi kriva????

Klara ga je pogledala pogledom koji je slamao srca. - Ali to nije sve. Ima toga još, Dejane. Pusti me da ti ispričam sve, onda mi reci da li zaslužujem tvoju ljubav. Ili ćeš me mrziti.

U redu, pričaj-uzdahnuo je i ponovo je uhvatio za ruke.

Nakon Esmice, naš je život bio srušen.
Mama se zatvarala u sebe, išla na terapiju da bi uopće mogla funkcionirati, a tata je zakopao glavu u posao. Vratili smo se u Zagreb i tu ostali 3 godine. Tati je posao prilično dobro išao, mama se donekle oporavila i počela se baviti sa mnom opet, pokušavala mi se približiti, ali ja.. Ja nisam mogla.. Nisam je mogla pustiti k sebi... Uvijek mi je pred očima bio onaj njen pogled kad su došli kući iz bolnice i rekli da Esmice više nema...
Tata je pozvao na ručak jednog dana svog poslovnog partnera i njegovu obitelj, ženu i sina tinejdžera, mislim da je imao 17 godina. Sebastian, to mu je bilo ime. Od kada su ušli,nije skidao pogled s mene. Kasnije, kad su roditelji bili u dnevnom boravku a ja u svojoj sobi ušao je unutra i zaključao vrata...

Isuse Klara.... - Dejan ju je pogledao šokirano. - Šta ti je napravio? Napastvavovao  te je?

Dirao me je.. Svugdje.. Skinuo me je.. Ljubio svugdje.. Prstima me je... I gledala sam ga kako se zadovoljava rukom... Ja... Imala sam skoro 12 godina... Nisam znala... I to se ponovilo. Naši su roditelji surađivali redovito i viđali se, pa tako i Sebastian i ja. Do kraja smo otišli na moj 13.rođendan. Onda su on i njegovi odselili u Austriju i više ga nisam vidjela. Naučio me je da se služim svojim tijelom da ubijem bol, da bar na trenutak zaboravim.

Klari se glas promijenio, od mučnog, plačnog postao je dubok, divlji.
I poslije sam nastavila tako. Mi smo se opet počeli često seliti, a ja sam mijenjala dečke. Nekad su to bili moji kolege iz razreda, nekada sinovi tatinih prijatelja i poslovnih partnera, nekad susjedi. Nikada nisam ulazila u ništa dublje, prekidala bi s njima čim bi mi dosadilo.I nije me bilo briga je li imaju djevojke ili ne. Ako sam ih ja poželjela bili su moji. Tako je bilo i kad smo došli ovdje u Šibenik.

TAKO SAM MISLILA DA ĆE BITI S TOBOM. - okrenula se od njega i pogled uprla u zid. - Ovdje sam spavala s Robertom, nekoliko puta. Onda, onda smo ti i ja... Prvi put.. Ja.. Ja sam bila šokirana.. S onim što sam osjetila s tobom... Prepala sam se.. Sjetila sam se Esmice, svega što se desilo,šta sam sve radila, pa kako mogu biti sretna s tobom?? Djed ti je umro, a ja sam onda bila s Robertom. On je ono što sam dobro poznavala. Ševa bez osjećaja. Bez obzira na ikoga. Kad si se vratio, bilo je drukčije... Oni dani prije Božića... Kad smo bili skupa svaki dan... Nisam više viđala Roberta. Nisam htjela. Onda.. Kad si mi rekao da mi daješ svoje srce.... Ja... Nešto je puklo u meni.... Taj kamen koji mi je pritiskao srce... Ti okovi... Gušili su me.. A s tobom... Nije ih bilo... Uživala sam u svakoj riječi koju si mi rekao.. U svakom dodiru... Oni dani na Jadriji... Bili su najsretniji u mom životu. Nakon Esmice, prvi put sam osjetila da volim i da sam voljena, da na to imam pravo. Da imam pravo biti sretna. Vodila sam ljubav s tobom, s dečkom kojeg volim i koji voli mene. I bilo je prekrasno... Ali sve ono što sam radila prije, Esmina smrt, to je sve čekalo u mraku... Da me napada.. Da me uništi..

Znala sam kad smo se vratili u grad, da ti moram reći.. Priznati sve.. Ali bojala sam se.. Sad me sigurno mrziš. I znam da sam zaslužila. Ali.. Prije nego što odeš, moraš čuti.. VOLIM TE. ZNAM DA TE NE ZASLUŽUJEM I DA NE SMIJEM. ALI VOLIM TE. SVOJIM TIJELOM, DUŠOM I SRCEM.

Idi sad, molim te. - Suze su joj se počele ponovno slijevati niz obraze. Ne mogu podnijeti čuti iz tvojih usta da me mrziš.. Molim te idi... Nemoj to reći.. Samo idi...

Jedan trenutak nije disala, a onda je čula otvaranje i zatvaranje vrata. I to ju je slomilo. Bacila se na krevet i zaridala iz sve snage. Otišao je.. Ostavio ju je.. Sama je opet sa svojim demonima. Zar je ikada mogla misliti da će biti drukčije? Tko bi oprostio takvo nešto? Prevaru? Izdaju?

Nisi zaslužila biti sretna. On te mrzi. Gadiš mu se. Ne može te gledati. Ne nakon ovog. Ne nakon što zna sve o tebi. Mrzi te.. Mrzi.... Glas je odjekivao u njenoj glavi, ona je podigla ruke i pritisnula uši,nastavivši natapati jastuk suzama.