San joj ponovo nije dolazio na oči.

Na silu je pokušavala da prizove san, služeći se svim starim trikovima i pričama za uspavljivanje, ali bezuspešno. Jedino što ju je progonilo jesu slike i misli svega što se desilo poslednjih dana i nedelja.

Frknula je sebi u bradu i ustala iz kreveta. U tmini svoje sobe je pronašla svileni ogrtač boje rubina koji je ležao na tapaciranoj stolici i izašla iz sobe bez određenog cilja.

Tumarala je po praznim hodnicima bosih nogu, uživajući u tišini i usresredivši se na svoje disanje. Hladan mermer pod nogama ju je držao stabilnom, iole uspevajući da smiri roj pogubnih misli. Mesečev sjaj i potpuni mrak su bili neprijatelji njenom neprilagođenom vidu za noćna tumaranja, ali je uspela nekako da ne pokosi koju skupocenu vazu ili statuu, pritom ne alarmirajući usnule vojnike koji su bili smrtonosniji od bilo čega na svetu.

Lutajući hodnikom u delu Palate u kojem do sada nije bila, ugledala je svetlost koja se prelamala i dopirala ispod jednih od mnogih vrata koja su bila u potpunoj tami. Nekoliko trenutaka je posmatrala svetlost koja je igrala na mermernom podu i znajući da definitivno nije zašla u hodnik u kojem se nalaze nečije odaje, rešila je da kroči unutra.

Vrata zaškripaše njenim ulaskom, a žućkasta svetlost je oslepi na nekoliko trenutaka. Treptala je brzo ne bi li prilagodila vid novom okruženju. Razbistrivši vid, sa divljenjem je posmatrala boju burgundija na zidovima koju su isticale prostrane police sa knjigama različitog štiva, teške zavese obasipane zlatnom folijom i veliki tapacirani sto koji je imao samo jednu namenu – strategiju.

Šakama podupret na istom, u nju je gledao general Bogdanov. Još je na sebi imao odelo, ali u ležernijoj varijanti sa okovratikom koji je slobodno padao i isticao ogoljen vrat. Nije mogao da prekrije iznenadni osmejak u uglovima usana.

,,Katerina'', hrapavo izusti njeno ime, a ona oseti momentalno komešanje u stomaku. ,,Još uvek ne možeš da spavaš, hm?''

Nemo odmahnu glavom, i dalje se držeći za kvaku.

,,Mogu da odem'', reče mu tiho. ,,Ako želiš.''

,,Ne želim.''

Posmatrali su se u tišini par trenutaka, kao da mogu da razgovaraju samo pogledom. Nikada nije osetila da je neka osoba vuče ka sebi na taj način. Na način koji je bio poput magneta, poput nevidljive sile koja ju je bacala u njegovo naručje. Privlačnost se kovitlala između njih kao nevidljivi konopci, kao da se radi o akordima napravljenih od buduće ljubavi i smeha, od onoga što će možda jedno drugome značiti. Pitala se da li i on to oseća.

Prišla je stolu na kojem su bile poređane mape i razbacene figurice različitih boja, označavajući lokaciju određenih trupa. Stala je kraj Bogdanova, osećajući toplotu koja je isijavala iz njegovog tela. Jeza ju je tiho ljubila duž kičme.

,,Ni ti ne možeš da spavaš?'', posmatrala je njegovo umorno, ali i dalje lepo lice, ispod trepavica. Slabašno se osmehnuo, stisnuvši usne.

,,Ne kada mi narod umire.''

Katerina je obazrivije osmotrila kartu ispred sebe, posmatrajući svako kraljevstvo unutar Rejvenšilda. Čiode u vidu kapljica krvi su isijavale sa mape koja je sigurno bila stara koliko i ona sama, uzimajući u obzir njenu boju. Ono što ju je zabrinjavalo jeste činjenica da su čiode bile smeštene na više od polovine teritorija unutar Rejvenšilda.

,,Jesu li ovo sva mesta koja su napadnuta?''

,,Jesu. I nažalost, iz dana u dan ih ima sve više. Naročito otkad se saznalo da smo do tebe došli pre njih.''

,,Zar ne možemo ništa da preduzmemo?''

,,Ne puno toga'', prizna i poraženo slegne ramenima. ,,Kralj ne želi da napadnemo dok ne budemo potpuno spremni, a iako smo u mogućnosti da porazimo Etijorane i stvorenja kralja Tame i dalje nismo u mogućnosti da porazimo njega samog.''

Sećanja na noć kada su Etijorani napali Vindfols su joj se ušunjala u um poput zlokobnog pauka koji plete mrežu nasilja, mržnje i užasa. Neprimetno se stresla od vrisaka koji su joj odzvanjali umom.

,,I to je to? Živećemo u Palati dan za danom kao da se ništa ne dešava dok nevini ljudi van zidina umiru?''

,,Zato si nam ti potrebna'', reče, okrenuvši se celim telom ka njoj. Iako je gledao u nju, delovalo je kao da mu se pred očima odvijaju sećanja koja su bila samo za njegove oči. Dugo je ćutao, tela ukrućenog kao da nosi prevelik teret na plećima. U očima mu se kovitlala tuga i po koji snop tame. ,,Proveo sam mnogo godina gledajući kako moji ljudi i prijatelji bivaju mučeni i ubijeni na užasne načine. Kralj Tame se postarao da to nikada ne zaboravim; da ne zaboravim njihove užasnute izraze lica, zgrčene od boli i terora koji su doživljavali braneći i boreći se za mene – za čitav Rejvenšild.''

Prišao joj je bliže, dovoljno da može da oseti njegov dah na svom licu i toplotu koja je isijavala iz njega. Desnom rukom joj je pomilovao lice i zaustavio ju je na njenom vitkom vratu, i dalje nežno prelazivši palcem preko njenog obraza. Slušala ga je očarana, upijajući svaku njegovu reč. Nije se odmakla.

,,Čekao sam te toliko dugo. Toliko dugo sam se molio Svecima da mi te pošalju. Da mi pomognu da te pronađem. Osećao sam te. Osećao sam te u blizini, u svojim kostima, u svojim grudima. I onog dana.. Onog dana kada si ušla u dvoranu sa Andrejem, svi delovi su se poklopili. Moja jednaka. Moj balans. Stajala si ispred mene i odjednom je sve utihnulo. Kao da sam ponovo progledao i video nove boje i dimenzije oko sebe. I video sam tebe – mog savijača svetlosti.''

Zadrhtala je, pokušavajući da zadrži bezizražajno lice, ali nije mogla. Ne pred njim. Disala je plitko i toliko ubrzano da je osetila vrtoglavicu. Primetila je da se i Bogdanove grudi spuštaju i podižu sinhronizovano sa njenim, odjednom shvativši da i on to isto oseća. Prodorno ju je gledao, kao da pokušava da prešeta svim univerzumima u njenom umu.

Nadjednom, izgleda da je shvatio da su im tela skoro pribijena, te se naglo trže i spusti ruku sa njenog obraza na tapacirani sto koji im je svega desetak minuta ranije okupirao pažnju. Stidljivo je oborio glavu i nasmejao se - da li zbog situacije u kojoj su se oboje našli ili zbog neke interne šale koju je imao sam sa sobom, Katerina nikad nije saznala.

,,Video sam šta si učinila danas'', rekao je, i mogla je da se zakune da je ugledala ponos u njegovim očima. ,,Bilo je veličanstveno.''

Kada ju je upitao kako se osećala, shvatila je da duže vreme nije ništa progovorila.

,,Osetila sam se moćnom... i ljutom. Bila sam toliko ljuta da sam želela sve da sravnim do temelja. Ima li to smisla?''

,,Svi imamo demone unutar sebe. Pitanje je samo čime ćemo ih hraniti'', reče, sevši na kožni kauč koji se nalazio iza njih. Podigao je nogu tako da mu je zglob leve noge odmarao na kolenu. ,, Ali ima smisla. Ima smisla da se osećaš ljuto, i povređeno, i usamljeno. Ima smisla da želiš da nas oteraš sve od sebe i da ne želiš da imaš ništa sa nama, ali isto tako ta osećanja možeš da kanališeš.''

,,Da li ti to činiš... sa svojim moćima?''

,,Nekada'', prizna tiho uz slabašan osmeh. ,,Vremenom naučiš da ih kontrolišeš bez obzira na svoja osećanja, ali povremeno... Povremeno ta osećanja znaju da te preplave na način na koji ih se možeš samo rešiti ako ih kanališeš kroz moći. I nema ničeg lošeg u tome. To je zapravo naznaka da smo i dalje delom ljudska bića. Savijači sa srcima koja i dalje pumpaju svaku ljudsku emociju.''

Dugo su posmatrali jedno drugo u tišini neizrečenih misli i namera, u tišini koja je budila spokoj u oboma. Odlučila je da progovori.

,,Želela bih da vidim tvoje moći'', izgovorila je šapatom, a Bogdanov joj pogledom pruži nemu pozivnicu da sedne kraj njega. Ispravila je šlep svoje spavaćice i smestila se kraj njega, dovoljno blizu da je elektricitet pokreta njegovih ruku dotakne. Ne skidajući pogled i nežni osmejak sa nje, Bogdanov preklopi dlanove i zažmuri na trenutak.

Svetlost koja je do tada obasjavala prostoriju je postala prigušena dok nadjednom u potpunosti nije nestala. Senke boje katrana su ih okružile, padajući preko njih ostavljajući utisak vela. Katerina nije mogla da priguši oduševljenje, gledajući oko sebe poput deteta, nesvesna da Bogdanov ne skida pogled sa nje sa nekim nedokučivim interesovanjem.

Pogledavši u njega, shvatila je da joj je pružio ruku i bez ikakvog ustručavanja je položila dlan na njegov. Toplina njegove šake je prostrujala njenim telom, fokusirajući se na njegovo muževno i lepo lice. Bez puno truda, iz nje je potekao nežan snop svetlosti, trepereći po nitima senki, ukrštajući se sa njima u zavodljivoj igri od koje zastaje dah. Osetila je moć svuda oko sebe i u sebi samoj. Osetila ju je u grudima, kako treperi, kako postaje deo nje – i kako je prihvata.

Shvatila je da je ovo bio prvi put da je osetila svoju moć bez ugrožavanja sebe i drugih. Prvi put je videla očima drugih. I bila je božanstvena.

Kada je došlo vreme da pođe i ostavi Bogdanova da nastavi sa kovanjem nove strategije, zastala je na vratima kako bi ga još jednom osmotrila pre nego što ode.

,,Već sam ovo rekla Popovu, ali želim da znam da su moje reči došle i do tebe", pogledom mu je uputila nemo upozorenje. ,,Nemojte se ikada više usuditi da donosite odluke umesto mene.''

Bogdanov se zakikotao, učinivši da deluje koju godinu mlađe.

,,Ne postoji mnogo ljudi koji me mogu oduševiti i iskreno iznenaditi poslednjih dana, Katerina.''

Tu noć je prvi put nakon dužegvremena mirno spavala.

______________

Mišljenja? ♥