Kada je pokušala prvi put da otvori oči, delovalo je kao da je prošla čitava večnost dok napokon nije uspela u tome. Kapci su joj bili teški, jedva smogavši snage da ih drži otvorene, a udovi su bili tromi kao da joj je neka vezao betonske blokove za svaki.

Sve je delovalo usporeno, maglovito; kao u snu.

Nije bila sigurna koliko je vremena prošlo do trenutka kada je uspešno pomerila prste na ruci. Ponavljala je postupak sa svakim delom dok u potpunosti nije mogla da oseti svoje telo.

Bilo je još teže i izazovnije skupiti snage da se uspravi. Bilo je nemoguće odrediti broj neuspelih pokušaja do trenutka kada je uspela da se pridrži na rukama i zauzme sedeći položaj.

Napokon je mogla da osmotri prostoriju u kojoj se nalazila.

Tamni zidovi, tamnozelena posteljina i baldahin od tamnog drveta su bile prve stvari koje su zaživele u njenom vidnom polju; propraćeni tamnim policama i jednostavnim pisaćim stolom koji je bio pozicioniran ispred prozora koji su bili skriveni iza zavesa u istoj boji poput posteljine. Bezličan beli tepih je bio na sredini sobe. Na zidovima nije bilo slika, nikakvih ličnih stvari koje bi otkrile nešto više o onome koji je boravio u sobi; ništa sem luka i tobolca sa strelama u uglu sobe i police prepune knjiga različitih debljina, očuvanosti i korica.

Na noćnom stočiću je bila vaza sveže ubranih lala. Kroz nju je prošao naboj elektriciteta ugledavši savršen spoj crvenih, žutih, crnih, ljubičastih i ružičastih lala. Katerina je imala želju da im se približi i zahvalno udahne nežnu notu svog omiljenog cveća, ali se bojala da nije još uvek imala dovoljno snage za takav poduhvat.

Upijajući okolinu u kojoj se nalazila, brzo je shvatila da je soba bila Andrejeva.

Shvatila je i da je već jednom bila u njoj, ali bilo je mračno i nimalo zahvalno za njuškanje okolo. Ionako je tada bila zaokupirana drugim stvarima da bi se bavila sadržajem njegove sobe.

Dugo je sedela sa rukama obavijenim oko kolena u pokušaju da se priseti zašto se nalazila u njegovoj sobi. Bila je iscrpljena, stravično ukrućenog tela kao da je bila u istom položaju danima, ali je osećala neobjašnjivi naboj energije i elektriciteta – kao da može da čuje pucketanje života oko sebe. Trnci su igrali duž njenih prstiju, spuštajući se niz kičmu do stopala golicajući je. Bila je to čudna senzacija, nešto što do sada nikada nije osetila. Usresredivši se na tihu i hipnotizirajuću igru elektriciteta, sećanja su počela da naviru iza teških kapaka.

Delovalo je kao da sve ponovo proživljava; kao da iznova vrišti unutar svog nepomičnog tela. Ali kada je začula Andrejev glas u isprepletenom haosu bola i bespomoćnosti, vratila se u stvarnost. Shvativši da je sve vreme zadržavala dah, zahvalno udahne pozamašnu količinu vazduha i istovremeno otera suze koje su je pekle u uglovima očiju.

Pomisao na njega joj je otvarala novu ranu u grudima, nešto krajnje bolno što je ostavljalo ružan ukus u ustima. Ali još uvek nije imala želju da se bavi svojim osećanjima. Barem ne još neko vreme.

Smogla je dovoljno snage da ustane, prošavši je jeza kada su joj gola stopala dotakla hladni pod.

Prišla je vratima i položila glavu na njegovu površinu ne bi li načula bilo kakvo komešanje sa suprotne strane vrata. Ali na njenu sreću ili potpuno razočarenje, sve je bilo sablasno mirno. Nije joj išlo u prilog ni što nije mogla da odredi koji je dan, ali po poziciji sunca koje se tvrdoglavo probijalo kroz tamne zavese bilo je nešto dalje od podneva.

Pokušala je da otvori vrata, ali princeza bezvoljno frknu shvativši da su zaključana.

Shvativši da nema načina da izađe iz sobe i da ne bi daleko odmakla jer je bila još uvek nesigurna na nogama, odlučila je da barem nađe nešto drugo da obuče. Još uvek je na sebi imala haljinu koju je nosila i na ritualu, samo znatno prljaviju i umrljanu krvlju.

Pažljivo je prelazila prstima po tkanini Andrejevih košulja, majica, svečanih odela i uniformi. Svaka pažljivo skrojena po njegovom ukusu – od ugljenih do smaragdnih boja, sa po kojim kontrastom bele palete.

Odlučila se za jednostavnu crnu majicu na kratke rukave i donji deo trenerke, i uputila se ka kupatilu ne bi li sa sebe sprala teške trenutke rituala.

Zidovi kupatila su bili crni poput majice koju je držala u rukama. U središtu se nalazila ogromna bela kada, a umivaonik i ogledalo sa pozlatom su bili na zidu sa njene desne strane. Svećnjaci su visili sa svih zidova, stvarajući toplu notu u eleganciji crnila. Iznenadilo ju je što je videla nekoliko visokih paprata i fikusa u saksijama u uglovima prostorije.

Kada je napunila kadu i kada ju je toplota obavila, osetila je znatno olakšanje. Kao da je obavijena opnom koja je štiti od svega lošeg. Kupala se u mirisima koji su bili pažljivo poređani na drvenoj polici kraj kade, osetivši mešavinu peperminta, bergamota i sandalovine.

I znajući da je mirisala na njega, činilo ju je spokojnijom no što je očekivala.

****

Začula je obrtanje ključa u bravi kada je izašla iz kupatila noseći donji deo trenerke podavijen oko zglobova i majicu koja joj se sezala do iznad kolena. Hladan pod je bio dobrodošao da je održi pribranom u trenutku kada je ugledala pukovnika na vratima.

Delovao je zbunjeno, u neverici posmatrajući naizmenično prazan krevet i nju koja je mokre kose i u njegovoj odeći nepomično stajala.

Tišina između njih je delovalo kao da traje večno, oboje posmatrajući jedno drugo kao da nisu sigurni da su na javi. Andrej je nosio crni zimski kaput i crne borbene čizme, tragovi pahulja prisutne u razbarušenoj kosi, lica crvenog i modrih usana. Bilo je očigledno da je bio na vojnim pripremama, a iako nije znala koliko je dugo bila u nesvesti, bila je sigurna da su do početka rata bili udaljeni danima – možda čak i satima.

,,Budna si'', izustio je najzad, hrapavo i istovremeno nesigurno.

Bilo je čudno; videti ga nesigurnog i tihog.

Koraknuo je ka njoj, ali Katerina ustuknu, u isto vreme se odmakavši korak unazad. Andrej istog trena podiže ruku ispred sebe, kao da se boji da preplaši ranjenu zver. U neku ruku se zaista tako i osećala – kao zbunjena, ranjena divlja životinja.

Andrejevo grlo zaititra, odvrativši pogled od nje. Ruke su sada bile spuštene kraj njegovog tela, naizmenično ih stiskajući u pesnice i ispružujući ih. Nakon nekoliko iscrpnih trenutaka je izdahnuo, okrenuvši joj leđa. Mogla je da oseti invaziju njegovih osećanja u svojim grudima, gušeći je.

Očajanje pomešano sa patnjom i žaljenjem je bila smrtna kombinacija; činila je da srca vrište nečujno bez da to iko primeti.

Počeo je da skida kaput sa sebe, dajući joj do znanja da je ona u kontroli kako će razgovor dalje teći. Kao kada želiš da pripitomiš životinju, pomislila je.

Posmatrala ga je kako odlaže kaput u orman, kako izvlači mačeve iz opasača. Delovalo je nešto kruto u njegovom hodu, u tome kako se nosio. Kao da prikriva povredu. To ju je činilo znatiželjnom. Dovoljno znatiželjno da priđe jedan korak bliže.

Ako je to Andrej i primetio – a bilo je teško da je nešto moglo da mu promakne – nije reagovao.

,,Koliko dugo sam bila u nesvesti?'', glas joj je pucketao i bio hrapav, gotovo ga ne prepoznavši kao sopstven.

Iako se nije okrenuo ka njoj, leđa mu se ukrutiše. ,,Skoro dva dana.''

,,Za koliko idemo u borbu?''

,,Otprilike isto.''

To je bilo malo vremena. Malo vremena da upamti ratnu strategiju. Malo vremena da prokljuvi šta se promenilo u njenim moćima, malo vremena da prokljuvi šta se promenilo u njoj samoj.

,,Kako se osećaš?''

,,Zar ne možeš da osetiš?''

,,Ne želim da osetim'', sada je već bio okrenut ka njoj, njegov odlučan pogled je sekavši na delove. ,,Želim da mi ti kažeš.''

Mrzela je tenziju koja se osećala u njihovom odnosu; mrzela je trenutak kada su niti koje su ih povezivale bile sasečene. Mrzela je što ga nije gledala na način na koji je to on želeo iako je znala da ju je gledao na isti način. Mrzela je što je sve postalo previše komplikovano, što nije postojao niko ko ju je razumeo na taj način kao on, i što ni jednog trenutka nije želela da prestane da gaji osećanja prema njemu.

To su bila njena osećanja; i niko je neće naterati da ih zarobi u staklenu kutiju i baci ključ. Njena prokleta osećanja; i radiće sa njima šta poželi.

,,Još uvek pokušavam da shvatim'', rekla je najzad, a Andrej na to stisnutih usana kratko klimne glavom.

Seo je na ivicu kreveta, okrenut ponovo leđima ka njoj. Pomislila je da je to kraj, da više nemaju o čemu da razgovaraju. Ipak je bio jasan u svojim željama i želela je to da poštuje iako joj je to stezalo srce do te mere da ju je gušilo.

Ali počeo je da govori.

,,Kada sam te prvi put sreo, mislio sam da si drska, razmažena i nedostojna ikakvog divljenja.''

I to mi je neki kompliment, pomislila je.

,,Nije mi se svidelo što si tako lako sticala prijatelje, što si bila tako lakoverna, samouverena, drčna u svojim željama i što su te sopstvena osećanja kontrolisala. Što nisi poštovala autoritet, što si sa ponosom govorila o svojim kraljevskim korenima iako nisi dozvoljavala da se iko oseti kao da si bolja od njih zbog toga. Što je Viktor toliko bio opčinjen tobom. Mrzeo sam što si uspevala da me iznerviraš, što si prkosila i izazivala me u svakom mogućem trenutku.''

Imala je želju da mu se brecne, ali nešto u njoj ju je zaustavilo.

,,Ali toliko sam vremena proveo obraćajući pažnju na stvari koje su mi išle na živce da sam počeo da vidim i drugu stranu koju toliko nisam želeo da vidim. Počeo sam da vidim stvari zbog kojih su tvoji prijatelji i porodica bili toliko zaštitnički nastrojeni; video sam koliko si bila nesebična, snažna i istrajna. Video sam trenutke kada bi se svaki čovek raspao na komade, ali ti si nastavila. Vukla si sa sobom osobu kojoj je bila na ivici smrti. Koja nije učinila ništa da ti boravak ovde učini boljim – mene.''

Osetila je bolnu knedlu u grlu i suze koje su pokušavale da pobegnu.

,,Pokušavao sam dugo da te ne posmatram kao osobu, kao vrednu bilo kakvog razmišljanja. Ali uvek si bila nekim delom u mojoj glavi, poput trna koji mi je toliko duboko zašao pod kožu da stvara nelagodnost. Uhvatio sam sebe da želim da budem u tvom prisustvu, da želim da te zaštitim od svega, da mi se ne sviđa kada god te Viktor spomene... Da mrzim što se osećaš bespomoćno u čitavoj ovoj borbi protiv zla. I dugo sam pokušavao da okrivim za sve to čitavu ovu pometnju sa našom zakletvom i belezima, ali zapravo je sve bilo mnogo više od toga. Jer sam zapravo potajno voleo način na koji si mi ušla pod kožu, što si me zasmejavala i razumela me na načine na koji niko drugi nije. Što si me učinila boljim, hrabrijim čak. Osećajnijim. Što sam ti govorio stvari koje niko drugi nije znao. Što sam voleo kako zacrveniš svaki put kada bih ti uputio otrcanu šalu. Što sam poslednjih nekoliko meseci proveo skoro svaki trenutak razmišljajući kako bi bilo poljubiti te'', osećala se kao da će se svakog trenutka onesvestiti.

Bila je toliko usresređena na njegove reči da nije bila sigurna u kojem trenutku je ustao i bio okrenut ka njoj. U kojem je trenutku počeo da joj se približava.

,,I usled svoje griže savesti, želje da budem ispravan, sve sam upropastio. Zakleo sam se da ću te štititi od svega, ali ja sam bio taj koji te je povredio na kraju'', bio je dovoljno blizu da može da vidi tamne polumesece ispod njegovih očiju. ,,I kada sam video kako nestaješ ispred mene, kako tvoje mesto zauzima neko drugi... Osetio sam da deo po deo mene umire; umire sa spoznajom da ti je poslednje sećanje na mene da sam te odbio. Ali to me je nateralo da shvatim nešto. Nešto bitno. Da jesam našao nekog zbog koga bih bio dovoljno sebičan. Shvatio sam da me nije briga ako ceo svet izgori ako to znači da ću tebe spasiti.''

,,Andrej..''

,,Znam da si porazila Kamen. Znam da to znači da ćeš živeti duže od bilo kog drugog ljudskog bića, možda čak i vekovima. Moj život je smrtnički, ograničen, poput komada hartije koji izgori od jedne varnice. Znam da naše zauvek nikada neće biti isto, ali daću sve od sebe da budeš moje zauvek.''

Sada je bio dva daha udaljen od nje, osećajući miris snega, zimske noći i pomračine na njemu. Znala je da može da vidi iskre u njenim očima, usnu koja je podrhtavala. Bio je toliko blizu da nije znala šta da radi sa svojim rukama, sa sobom. Posmatrao ju je način na koji se posmatra nešto dragoceno. Nešto što je potajno priželjkivala. Nešto što je bila sigurna da je otpisano.

,,Mislio sam da je prokletsvo biti ranjiv, naročito što si ti bila ta koja me je učinila takvim. Što si me naterala da marim. Neko vreme sam se nadao da će taj osećaj nestati, ali sam shvatio da sam poželeo da budem to zbog tebe. Da želim da vidiš sve, celog mene. Da želim da imaš moć da uništiš svaki delić mene.''

Bilo je teško gledati ga u oči od straha da je i dalje u snu, da ništa od ovoga nije stvarno. Da je i dalje u nekoj suludoj projekciji Kamena, terajući je da čuje sve što je ikada želela pre nego što ga ubije pred njom.

Kao da je bio svestan njene unutrašnje borbe, pomerio je mokri pramen sa njenog lica i zadenuo iza uha, nateravši je da ga pogleda. Njegovi prsti su je okrznuli po uzavrelom obrazu, ostavljajući hladan trag.

,,Reci mi nešto stvarno'', šapnuo je, njegov dah igrajući na njenim usnama.

,,Kao šta?''

,,Bilo šta.''

Nije želela da razmišlja puno o tome, zato što ju je razmišljanje bacalo u novi vrtlog sumnji i neverica, izgovorivši prvo šta joj je instinkt govorio.

,,Bojim se načina na koji me gledaš.''

,,Kako te gledam?''

,,Kao da vidiš sve'', izgovori, shvativši koliko su njegove usne blizu njenih, nesvesna u kom trenutku je spustio glavu ka njoj. ,,Kao da vidiš svaki delić mene. Sve istrulelo, krvavo i loše što se nalazi u meni. I kao da ne mariš za to.''

,,I ne marim.''

,,Trebalo bi'', prizna Katerina, osetivši kako njegove šake nalaze put ka njenim obrazima. ,,Ja uništavam sve.''

,,Onda me uništi.''

A onda ju je poljubio.

________________

Znam da me nije bilo neko vreme, ali pored praznika i poslovnog puta, bilo je teško naći dobar trenutak da završim poglavlje.

Nadam se da sam se barem ooovakvim poglavljem iskupila (namig, namig) jer ipak je bilo potrebno da se dobrano posvetim Andrejevim rečima u želji da ne ispustim ništa, a da pritom budem zadovoljna napisanim.

Nadam se da će vam se svideti ovo poglavlje ♥

Hvala svima koji prate ♥

Ostavite svoj glas i komentar, svako mišljenje mi jako značii ♥