,,Ne brini, ne mogu te videti'', Kamen izgovori zaobišavši najezdu uplašenih seljana koji su trčali u suprotnom smeru.

,,Zašto smo ovde?'', nedostatak vazduha pomešan sa dimom i truležom joj je pekao nepce i stvarao mučninu koju nije bila sigurna da će moći još dugo da izdrži.

Kretali su se puteljcima koje je Katerina poznavala, ali sa haosom, uništenim kućama i radnjama, bilo je teško u pojedinim trenucima razaznati gde se nalazila. Zarila je nokte u dlanove pokušavajući da se sabere.

Odjednom se Kamen zaustavi ispred ostataka trošne građevine koja je ličila na radionicu, zagotentni i podrugljiv osmejak titrajući joj u uglovima usana. Imala je roj pitanja, ali svako je zamrlo na njenim usnama trenutka kada je ugledala svetlokosog mladića – bio je stariji no što ga se sećala, duže kose i umrljan od gareži i blata koje ih je okruživalo. Bio je na kolenima, šakama zarivenih u vlažnu zemlju.

,,Matej'', izgovorila je jedva čujno.

,,O, ipak se sećaš njegovog imena?'', podrugljivo upita Kamen smeškajući se kao da se radi o nekakvoj šali, stavši kraj nje kako bi je bolje osmotrio,. ,,Prvi momak kojeg si poljubila i mnogo više od toga, rekla bih. Pomogla si mu da njegov otac dobije pomoć u izgradnji kovačnice, zar ne? Tvoj tatica je jedva čekao da ispuni zahtev svoje jedinice. Ko bi rekao da će je izgubiti zahvaljujući istoj osobi.''

Naravno da se sećala njegovog imena.

Nije bilo ime na koje je pomislila već nekoliko godina, ali ga se sećala.

Imala je petnaest godina kada ga je prvi put videla šetajući sa Mardžori koja je želela da kupi sveže bilje na tezgi blizu njegove kuće. Bio je stidljiv, ljubazan i nežnog pogleda. Nikada je nije tretirao kao plemstvo i to joj se dopadalo – ali vremenom su shvatili da nisu jedno za drugo. Njen otac se razboleo, a Katerina je uplovila u konstantne pripreme za trenutak kada će morati da preuzme kraljevstvo. Njihova ljubav je bila tajna, znajući da nikada neće biti moguća. Iako njeni roditelji nikada ne bi imali ništa protiv njenog izbora čak i da ne bude neko iz kraljevske loze, ali Matej to nije želeo. Želeo je da nastavi da radi u očevoj radionici. Želeo je normalan život. Život bez kruna, bez kodeksa, procedura i dužnosti.

I bili su previše mladi da se jedno drugome obavežu na takav život.

Tako da su se rastali.

I Katerina je dugo izbegavala da zalazi u ulicu koja je vodila do radionice.

,,Nije je izgubio zbog mene!'', Katerina zareža, odgurnuvši Kamen od sebe, izazivajući ga. ,,Da li je to sve što imaš? Ovo činiš samo da bi manipulisao mnome, ali neću pasti u tu zamku.''

I dalje je nosio njen lik, ali Katerina nije imala problema da uništi sopstveno lice ne bi li skinula taj samodopadni kez sa istog.

,,Hm'', je bilo jedino što je izgovorio nakon nekoliko trenutaka, nehajno nastavivši da hoda kao da mu je upravo sasula najdosadniju zabavnu činjenicu koje se setila.

Pažnju joj je privukla devojčica od četrnaestak godina. Vrištala je – žena i muškarac uplašenih pogleda su je pridržavali kako ne bi pojurila za osobom koju je dozivala.

,,Nastja Angelovska. Posmatrala je kako joj Etijorani odvode brata u zarobljeništvo'', Kamen joj je šaputao na uvo dok je Katerina očiju punih suza upijala bolne vriske devojčice. ,,Nije bila jedina koja je tog dana posmatrala kako joj najvoljeniji bivaju zarobljeni.''

Želela je da odbrusi, ali nije našla reči, a ni glasa.

Osvrtala se oko sebe posmatrajući užase, bol i razdor koji se dešava u mestu koje se zaklela da će štititi.

,,Svako kog si poznavala, pored koga si prošla u nekom trenutku svog života je izgubio nešto tog dana. Svi pate, boluju, posmatraju ljude koje vole kako ih odvode ili kako umiru. Izgubili su svoje domove, sve ono što im je prehranjivalo porodice. Posmatrali su Etijorane i veštace kako im zarobljuju, siluju i ubijaju najbliže. Nisi jedina koja je patila tog dana. Ali si jedina koja je pobegla.''

,,Misliš da sam želela da ih ostavim na cedilu? Moj narod? Narod koji je trebalo da štitim i koji je imao poverenje u mene?!'', želela je da ispolji bes koji je osećala od trenutka kada je napustila Vindfols, ali iako su joj se ruke tresle od besa, glas joj je podrhtavao. ,,Nije bila moja odluka! Ništa što se odnosilo na moju zaštitu nije bila moja odluka! Nikada nisam želela ništa od ovoga! Nisam želela moći niti borbu za prevlast. Nikada nisam želela da iko pokušava da me zaštiti niti da se žrtvuje za mene. Misliš li da se sama ne bih žrtvovala kada bi to išta promenilo?!''

Sada je već vikala, osećajući se nikad bespomoćnije pokušavajući da se opravda. Reči su iz nje prelivale poput vode koja je napokon probila nemilosrdne stene.

,,Sve što pokušavam da uradim sve vreme je da zaštitim ljude koje volim i narod koji je toliko propatio. Ali stalno gubim u tome. I gubim njih. Ne želim da njihove smrti budu uzaludne. Ne želim da ih izneverim. Ali sve što činim nikada nije dovoljno. Pokušavam sve vreme da budem neustrašiva, odvažna i neko kime bi se ponosili. Ali sve je to lažno – nisam ništa drugo do lažova, prevaranta i ubice. I ne mogu da pobedim u ovom ratu. Ne ako ne planiram da žrtvujem još ljudi. Njihovu veru, poverenje. Njihovu nadu.''

Oči su je pekle od suza koje su tražile način da izađu, zamutivši joj vidik. Nije ni primetila u kom trenutku su prestali da se nalaze na ulici. Bili su na ulazu u Vindfolski dvor, nepomična prilika u grimiznoj bari ležeći nepomično na pločniku. Mogla je da vidi plave uvojke, sada već raspuštene kose, kako se lelujaju na vetru i upadaju u baru, gubeći svoj zlatni sjaj.

Nije morala da se približi da bi znala da je to bilo mesto gde je kraljica Vindfolsa zadnji put izdahnula.

Vrisnula je. Vrisnula je na način kao da je svaki deo nje bio rastrgan jedan po jedan. Potrčala je ka njoj, noge je polako izdajući, boreći se sa dahom koji joj je goreo pluća. Nadjednom, truplo njene majke nestade poput daška vetra, kao da nikada nije ni postojalo – oko njih ostavši ništa drugo do vode u kojoj su se nalazili pre svega ovog.

Iako se više nije nalazila kraj nepomičnog tela svoje majke, i dalje joj je njen isprazni pogled bio urezan u sećanju.

,,Strašno je voleti stvari koje smrt može da dotakne'', sablasni glas Kamena se obavijao oko nje poput utehe i smrti koji su igrali smrtonosni tango. ,,Sva bol, patnja, gnev koju osećaš mogu da učinim da nestanu. Nikada to više ne moraš osećati. Nikada više ne moraš razmišljati o lošim trenucima. Možeš zauvek ostati ušuškana u svojim sećanjima, u onim kada si bila srećna. Nikada više nećeš morati da gledaš kako iko umire. Nećeš nikoga više povrediti. Nećeš osećati ništa što ne želiš.''

Katerina je dugo ćutala, a onda se podsmehne kao da se radilo o nekoj lošoj šali. Bila je umorna, iscrpljena i uništena.

,,Koja je cena toga?''

Mrzela je koliko se bojala tame koja se odrazila u očima Kamena – bila je to njena tama.

,,Ništa što i sama ne bi želela'', ponovo je kleknula kako bi se našli u istoj ravni, ali ovog puta je ispružila ruku ka njoj, nudivši joj dogovor smrtonosan koliko i njen nevini smešak. ,,Tvoje je samo da me pustiš unutra.''

*******

Andrej je izvukao mač iz opasača, zauzevši borbeni stav. Nije želeo da je napadne, i dalje je to bila Katerina, ali se bojao da neće imati izbora.

Nije ga tešila ni činjenica što je neobjašnjivi strah počeo da kruži oko njih poput crne smrti.

,,Oslobodi ga'', naredio je, ali ona se samo nasmeja, nehajno odbacivši izrečeno poput rastrzane hartije.

Krenula je ka njemu sa predatorskim pogledom narandžastog odsjaja, kretajući se sporo, ali sigurno. Signalizirao je svojim vojnicima da se udalje na isti način koji je to radio na svakoj vojnoj vežbi, osetivši se trunku sigurnije videvši da su ga poslušali.

,,Mislim da je vreme da skloniš mač. Oboje znamo da je nećeš povrediti.''

,,Ne primam naređenja od neživih predmeta'', odvrati joj, nesvesno stežući vilicu.

,,Mislim da sam i te kako živa, ne slažeš li se, ničiji sine?''

Odjednom se zateturala, kao da ju je nešto ili neko odgurnuo, oči joj na trenutak izgubiše narandžasti odsjaj. Viktor je pao na tlo uz tup udarac, a Anja otrča ka njemu kao da ispred njih ne postoji pretnja.

Nije mogao da je krivi – i sama je imala beleg zakletve. Učinio bi isto za Katerinu bez imalo razmišljanja.

Kamen se zakikota kao da ga sve ovo zabavlja, kratko protresavši glavu.

,,I dalje ne odustaje. Zaista je divlja ta vaša princeza. Katkad mi bude žao da je porazim, ali dobro'', slegne ramenima. ,,možda joj dozvolim da osmotri plodove mog rada kada završim sa svima vama.''

,,Šta si joj učinila?''

,,Još uvek ništa'', odgovori. ,,Spremam joj krevet za večni počinak. Skoro da je spremna da uradi pravu stvar, da otključa svoj potencijal i da mi ustupi svoje telo – da se preda.''

,,Nikada to ne bi dozvolila'', Viktor je nekontrolisano dobacio, telo mu se i dalje grčeći na mestima gde mu je snop svetlosti spržio kožu. ,,Moja moć doziva njenu. Ona je moja jednaka. Može me osetiti. Mogu je dozvati. Nikada neće pokleknuti tvojim poganim varkama.''

,,Zaista misliš da imaš toliku moć nad njom? Tvoja moć je fizička i ima uticaja na nju samo dok je fizički prisutna. A ona je zarobljena u svojoj glavi. I oboje znamo do koje mere je emotivno povezana sa tobom'', sladila se izgovorenim. ,,To je patetična izjava čak i za nekog poput tebe, prinče tame.''

,,Ne obraćaj mu se. Ne skreći pogled sa mene. Ne ideš nikud dok ne pustiš Katerinu.''

Katerina se okrene ka njemu, nikada ne skidajući taj predatorski osmeh sa lica. Na Katerini bi izgledao nežno, ali na ovoj verziji nje je izgledao pogrešno. Životinjski.

,,Vidim zašto joj se dopadaš, ali to je neće vratiti'', odvrati, prišavši mu toliko blizu da je mogao da oseti kako će mu srce iskočiti iz grudi. Strah mu je kolao krvotokom, gušeći ga. ,,Osećam strah svakog od vas, mogu ih osetiti na svom nepcu poput baršuna. I jedva čekam da vidim kako vas uništavaju sopstveni strahovi dok se ja hranim njima.''

,,Onda zašto to ne uradiš?'', izazivao ju je, prišavši joj dovoljno blizu da je svakim dubljim izdahom mogao da joj okrzne grudi. Kamenova vilica se jedva primetno zgrči. Andrej se pobedonosno naceri tom spoznajom. ,,Zato što ne možeš. Još uvek si previše slaba. Ne možeš ništa uraditi dok se Katerina sama ne preda. A ona ti to ne dozvoljava.''

Kamenove oči na Katerini potamneše u Andrejevoj spoznaji. Njena ruka je našla put do njegovog vrata, snažno mu stiskajući dušnik.

,,Tvoje pametovanje počinje da me živcira. Pomiri se sa time da Katerine neće još dugo biti. Već je bila okrnjena. A za ono što je okrnjeno nije potrebno mnogo truda da se razbije u paramparčad.''

Viktor je ustao sa poda, prizvavši senke koje je ustremio ka njima. Poput otrovnog bršljena su joj se penjale duž nogu i obavijale oko vrata, ali ona se okrene ka njemu i drugom rukom ga odbaci u unutrašnjost razbijenog kruga. Njen fokus se vratio na Andrejevo zgrčeno lice, dižući ga sa tla neljudskom silinom. Mač koji je stezao u šaci tupo odzvoni po betonu.

,,Predložila bih ostalima da ostanu na svojim mestima ukoliko želite pukovnika živog. Osećam vaše korake.''

Andrej je skupio dovoljno snage da ih pogleda i odmahne glavom koliko je to mogao usled stiska koji je postajao sve jači.

,,Možda nemam svu moć, ali sam blizu toga, prinčiću. I kada je dobijem, posejaću strah među svima vama. I gostiću se time.''

Počeo je da razmišlja o svim mogućim načinima da je nadjača i dobije prednost nad njom; ali je bilo teško čak i razmišljati o tome kada je mozak sve odsečeniji od kiseonika, a mogućnosti da bilo šta preuzme ograničenije.

Bio je samo čovek, nakon svega. Samo običan čovek u moru savijača, veštaca i Svetaca. Bio je ničiji sin – siroče. Odrekao se svoje titule, svoje krvi, nasleđa i svojih dužnosti preuzevši tuđe. Bio je ničiji. Bio je niko. Nije bilo ni-

Ne.

To nije bilo njegovo razmišljanje. To je bio Kamen u njemu. Manipulisao je njime u pokušaju da ga slomi. Andrej odmahne glavom u pokušaju da se reši njenog uticaja, istovremeno se koprcajući da se oslobodi stiska.

Neće ga poraziti.

Viktor ga treba. Njegovi ljudi ga trebaju. Katerina ga je trebala.

Neće joj dozvoliti da se preda.

Izneverio ju je jednom – neće to uraditi ponovo.

Skupio je dovoljno snage da podigne noge i šutne je u stomak. Katerina ispusti grlovit jauk, skinuvši šaku sa njegovog dušnika i zatetura se unazad. Andrej se dočeka na noge, osmotrivši savijače i Viktora koji je bio u nesvesti. Naredio im je da ostanu na svojim pozicijama, a onda odlučno prišavši Katerini.

Posmatrala ga je ošamućeno, narandžasti sjaj slabeći u njenim zelenim očima.

I dalje je bila unutra. Znao je to. Osećao je.

Bila je poput slabog treptaja, poput vetra koji je jedva dodirivao latice.

Ali je i dalje bila unutra.

Kroz glavu mu je prošla Kamenova rečenica da Katerina nema dovoljnu emotivnu privrženost ka Viktoru da bi mogao da dopre do nje – ali on ju je imao. Osećao je šta i ona, i imao je beleg kojim je dao svoju reč da će je štititi.

Gde ideš ti, idem i ja.

Prišao je još jedan korak, a onda ju je zgrabio za ruku. Katerini u očima sevnu iznenađenje, oblizavši suve usne.

,,Šta misliš da radiš, prinčiću?''

,,Vraćam je nazad.''

Izgovorio je, a onda položio njenu ruku na svoj beleg na vratu.

____________

Ostavite svoj glas i mišljenje, svaki mi jako znači ♥

I hvala svima koji prate ♥