Zveket metala je odzvanjao, osetivši kako njen mač jednim hitrim potezom pada nedaleko od nje. Kao da ju je nešto naglo trglo iz sanjarenja, brzo je treptala kako bi se ponovo usresredila.

,,A mislio sam da si postala bolja'', začikavao ju je mladić bronzanog tena, samozadovoljno mašući mačem ispred sebe.

Iz nekog razloga joj je delovao mlađe no što ga je pamtila. Činilo se da je u poslednje vreme često bila zbunjena i rasejana, njen um se poigravajući sa njom. Disala je isprekidano, a prešavš unutrašnjim delom zgloba po čelu osetila je graške znoja. Sve je nagoveštavalo kao da je već neko vreme mačevala, ali ona se uopšte nije sećala trenutka kada je izašla u baštu.

,,Stalno se zaglavljuješ u toj svojoj glavici'', Markus je prišao pruživši mač koji je koji tren ranije ispustila, značajno je posmatrajući. ,,Moraš naći način da izađeš odatle.''

,,Šta?'', upitala je najzad, ali delovalo je kao da njene reči nisu dopirale do njega.

,,Nema ničeg lošeg u provođenju vremena u svojoj glavi. Sigurno je. Nema patnje, ni boli. Samo uspomena, lepih osećanja i pozitivnih misli'', dobacila je poluodsutno Mardžori sa svog mestašceta na travi kraj velikog hrasta. Bila je usresređena na svoj vez, tiho pevušeći pesmice iz detinjstva i povremeno odgovorivši na njihove međusobne opaske.

,,Ali isto tako mogu biti surove, opasne i pune otrova. Mogu te zarobiti da toga ne budeš svestan i polako te ubiti.''

Markus je odvratio pogled od Mardžori koja je imala šta da kaže, ali je ćutala. Između njih, Mardžori je bila sanjar, neko ko je u surovom svetu i dalje imao srce deteta i neokaljanu dušu. Bila je nežna, previše ljubazna, previše dobroćudna. Nekada je bilo teško uskladiti međusobno svoje temperamente. Njenu milu ličnost, Markusovu zaštitničku, i Katerinin divlji temperament.

Ali to je bio razlog zašto su se toliko voleli, i što su je oboje toliko jako voleli - i zašto je Markusovo srce pripadalo njoj. Znala je kako da ih oboje uzemlji.

Nešto je u daljini privuklo Katerininu pažnju, osmotrivši baštu koja se prostirala oko njih, upijajući svaki delić šume i cvetnog vrta.

,,Da li ste čuli to?'', upitala je, ne skidajući pogled sa panorame.

,,Čuli šta?''

,,Vrisak'', odgovori. ,,Mogu da se zakunem da sam čula ženski vrisak u daljini.''

,,Ne budi blesava'', Markus odmahne rukom. ,,Ko bi vrištao u dvorskoj bašti?''

Katerina se podsmehne samoj sebi, shvativši da je to zaista suluda pomisao. Nikoga nije bilo u bašti sem njih troje. Dvorski baštovani su imali raspored kojeg su se pridržavali, a dvorske dame su u ovo vreme ispijale čaj u sunčanoj sobi. Pretpostavljala je da se um ponovo poigrava sa njom.

,,Pretpostavljam da si u pravu'', prizna najzad, napokon se okrenuvši ka mladiću koji ju je ljubopitljivo posmatrao. ,,Čekaš da pitam za revanš?''

Njen verni prijatelj se široko nasmeši. ,,Mislio sam da nikad nećeš pitati.''

Zauzeli su položaje kako bi otpočeli novi krug mačevanja, ali njihovu oštru ustresređenost slomi Mardžori svojim demonstativnim cupkanjem.

,,Završila sam ga!'', ozvaničila je, a onda im pokazala svoj vez na kojem je toliko dugo radila.

Imao je njihove inicijale u različitim bojama - crvena za Markusa, ružičasta za Mardžori i žuta za Katerinu. U sredini je krupno bio izvežen latinski izraz.

Tecum in aeternum.

,,Šta to znači?'', Markusova obrva se znatiželjno izvije.

,,Znači 'Zauvek sa tobom''', odvrati riđokosa devojka. ,,Pročitala sam to u jednoj priči kada sam bila mlađa i ostalo mi je urezano u sećanju. Pripadnici plemena su govorili jedni drugima kada su se rastajali i kada su ispraćali jedni druge na večni počinak. Nisu želeli da tuguju već su slavili njihov odlazak - za njih, oni ih nisu napustili, samo su otišli ranije na mesto gde se sastaju Sveci sa njihovim dušama. Pre ili kasnije, ponovo bi se sreli, nastavljajući tok svoje drevne zakletve.''

,,Ima veoma mračan prekret'', izusti Markus. ,,Veoma emotivan, ali žešće mračan preokret.''

Katerina zakoluta očima. ,,Hteo je da kaže da je to zaista lepo i pažljivo od tebe, Mardžori. I jako nam se dopada.''

,,Zaista?'', Mardžorino lice se ozari.

,,Zaista.''

,,Ali nemoj se nadati da ćeš nas čuti da to izgovaramo u skorije vreme'', začikivao je Markus. ,,Ne idemo još uvek nikud. Imamo svo vreme ovog sveta.''

Imamo svo vreme ovog sveta.

Imamo svo vreme ovog sveta.

Imamo svo vreme ovog sveta.

Katerina oseti zujanje u ušima, a vid joj se naglo zamuti.

Delovalo je kao da su njegove reči pokrenule lavinu neobjašnjivih osećanja u Katerini, kao da se bodljikavo žbunje širi unutar njenog grudnog koša, da svoje otrovno trnje zariva u njeno srce, da je guši i izaziva bol.

Ponovo je čula vrisak u daljini, ali svakim novim vriskom je bio sve bliže, i bio je sve bolniji. Osećala ga je na koži, u svojim kostima, u svojoj duši. Želela je i sama da vrišti, da pobegne, da se sakrije.

Pala je na kolena, drhtavim rukama pokrivši uši u nadi da priguši nalet buke. Iza njenih kapaka su bljeskali isečci događaja koje Katerina nije mogla da odgonetne, delovali su previše haotično, nepovezano i besmisleno. Trčala je sa Maržorinom rukom u svojoj, i delovalo je kao da beže - kao da beže od nečega u pokušaju da se sakriju. A onda je bila u Markusovom zagrljaju, bio je isprljan i krvav, ljubio ju je u čelo i govorio je nešto što nije mogla da odgonetne. Plakala je. Zašto je plakala?

Sve je bilo poput trenutka kada vidiš kako se uragan približava tvom domu i u tim poslednjim trenucima postaješ svestan onoga šta će se desiti.

Odjednom ju je sve pogodilo poput uragana.

I odjednom je sve imalo smisla i istovremeno nije.

I odjednom je shvatila da je osoba koju je čula da vrišti u daljini zapravo ona sama.

,,Nemamo svo vreme ovog sveta'', drhtavo je izgovorila, usudivši se da pogleda ka svojim prijateljima koji su je posmatrali zabrinuto. ,,Ne više.''

,,O čemu govoriš?'', upitao ju je, zbunjeno nabravši obrve.

,,Zato što si mrtav, Markuse'', izgovori najzad, tiho i jecajući. ,,Oboje ste.''

Nebo je postalo crno dok je posmatrala lica ljudi koje je izgubila, a vetar se poče uvijati oko njih poput vrtloga, šibajući ih sa svih strana. U buci koju je vetar pravio mogla je da načuje oštar zvuk koji joj je prikovao pažnju na Mardžori i na crvenu mrlju koja joj se velikom brzinom formirala na letnjoj haljinici sa žutim cvetićima koju je obožavala. Odjednom, vrat joj se iskrivi u neprirodan položaj i njeno telo tromo pade pred njom.

Katerina ispusti zverski vrisak, boreći se sa unutrašnjom željom da se nadvije nad beživotnim telom i sa svojim primarnim, životinjskim instinktom da pobegne. Pluća su je bolela od ridanja, a šake behu zarivene u zemlju.

Pokušavala je da sebi da smislen odgovor na sve ovo što se dešavalo, ali nije mogla da se seti kako je dospela tu gde jeste. I dalje je imala rupe u sećanju, rupe koje nije znala kako da popuni.

Bojažljivo je pogledala ka mestu gde je stajao Markus, ali njega više nije bilo.

,,Markuse?'', dozvala ga je, tražeći ga pogledom po bašti, ali tek kada je ponovo pogledala ka mestu gde se ranije nalazio je shvatila da ni sama više nije bila tamo.

Stajala je na litici, nemirna bura terajući talase da silovito udaraju o stene. U vazduhu je osećala hladnoću pomešanu sa solju, a kada se okrenula kako bi osmotrila okolinu - ugledala je Markusa.

Bio je kao u njenom sećanju, blatnjav, pocepane odore i izmazan krvlju. Pogled mu je bio isprazan i umoran, na licu mu ne videvši nijednu naznaku raspoznavanja.

,,Markuse?'', ponovo ga je dozvala, a onda ponovo. I ponovo.

Bojažljivim korakom je krenula ka njemu, vetar je šibajući po bosim stopalima i butinama koje su bile gole zbog bele tanke haljinice. Mogla je da oseti oštrinu kamena po kojem je gazila, osetivši posekotine koje su sigurno ostavljale krvave tragove.

Našavši se na nekoliko koraka od njega, podigla je ruku ispred sebe, prišavši mu kao da prilazi uplašenoj divljoj životinji.

,,Markuse, to sam ja. Pogledaj me, preklinjem te'', progutala je sopstveni jecaj, a Markusov pogled se napokon polako usresredio na nju.

Kao da je napokon ponovo postao svestan, njegove grudi su se usplahireno i naizmenično dizale i spuštale.

,,Katerina, šta se dešava?''

,,Ne znam. Ali moramo da se sklonimo odavde. Nije sigurno'', ponavljala je, pruživši mu ruku u nadi da će je uhvatiti. ,,Molim te, Markuse.''

Posmatrao je njenu ispruženu šaku nekoliko trenutaka, a onda progutavši knedlu, diže svoju desnu ruku.

Nažalost, nikada je nije uzeo za ruku.

U narednom trenutku je iz njegovih grudi virila oštrica mača.

Povukla je ruku ka sebi, prikrivši usta kako bi prigušila vrisak, a Markusove razrogačene oči nadjednom izgubiše sjaj. Pao je na kolena, šakama prekrivši mesto iz kojeg je virila oštrica, a onda je neko istu silovito izvukao iz njegovih grudi, stopalom ga gurnuvši na tlo.

Katerina je naizmenično posmatrala njegovo nepomično telo i siluetu koja je bila zavijena u crno i stajala ispred nje. U rukama je držala krvavi mač, i po žigu lava koji je bio na dršci znala je da se radi o njenom maču.

,,Ko si ti? Zašto imaš moj mač?'', skupila je snage da izgovori, boreći se da nadjača oluju koja je svakog trena postajala sve jača.

Prilika nije progovarala.

Sa kapuljačom na glavi, korakom predatora je krenula ka njoj, istovremeno nateravši Katerinu da krene unazad. Srce joj je tutnjilo u ušima, naizmenično posmatrajući liticu kojoj se približavala i osobu koja je išla ka njoj.

,,Zahtevam odgovore! Ja sam princeza Vindfolskog dvora, ne možeš proći nekažnjeno za ovakva nedela!''

Ali osoba je počela da se smeje.

Bio je to zloban, okrutan i jeziv smeh. Poput onih kojim su odrasli plašili decu kako bi išli rano na spavanje ili pojeli svo povrće iz tanjira.

Ali ovo je bilo još zlokobnije. Bilo je stvarno.

,,Zahtevam da mi pokažeš svoje lice!''

Smeh je odzvanjao i šibao poput biča oko nje, kao da odzavanja iz svake stene, iz dubine okeana i iz nebeskih visina.

,,Nisam ti ništa učinila! Zašto ubijaš ljude koje volim?!''

Prilika je nadjednom stala. Iako nije mogla da joj vidi lice, mogla je da oseti predatorski pogled na sebi. Mogla je da oseti mesta na kojima ju je kidao na komade. Progutala je knedlu.

,,Zar zaista ne znaš ko sam ja?'', upitala je prilika začikavajući.

Glas joj je bio obmotan baršunom i tamom, odjekivao je kao i njen smeh - poput zlokobne utvare.

Ne dočekavši prepoznavanje sa Katerinine strane, prilika je slobodnom šakom krenula ka crnoj kapuljači koja joj je krila lice, jezikom coktajući neodobravanje.

Kada je kapuljača pala, Katerina se sledi. Izgledala je kao da je videla duha.

A možda i jeste.

Devojka ispred nje je bila slika i prilika okrutnosti i nemilosrdnosti, krvoločnog pogleda, kezeći se poput divlje zveri, pohotno i krvožedno.

,,Ja sam ti, ludice.''

_________________

Hvala svima na strpljenju i što i dalje pratite u tolikom broju! ♥