Beton je ostavljao hladne poljupce po Katerininim bosim stopalima, šake joj behu zarivene u tkaninu tanke bele haljine sa bratelima koja joj je dosezala do kolena. Oči su joj još bile podbule od plača, vešto prikrivši to činjenicom da je slabo spavala.

Četiri predstavnika savijača pored Katerine, generala i pukovnika su stajali raštrkani po hladnom i turobnom betonskom prostoru nalik tunelu čekajući ponoć. Viktor je izabrao ovu lokaciju jer je bila smeštena ispod Palate, ujedno dovoljno izolovana i previše jeziva da bi se iko našao kako tumara po njenoj unutrašnjosti, čineći je idealnim mestom za ritual koji nije smeo da privuče ničiju pažnju.

Tišina je kolala oko njih poput zlokobne guje, stiskajući ih dok ne ostanu bez vazduha i zapečaćeni u sopstevnoj strepnji usled neznanja šta da očekuju. Iako je takozvani tunel bio prostran, delovalo je kao da se nalaze pribijeni jedni uz druge sa kiseonikom kojeg je bilo sve manje svakog narednog trenutka.

Nina i Luka su stajali do Katerine, Nina sa njene leve i Luka sa njene desne strane, zabrinuto je posmatrajući. Mogla bi da umre večeras. Ovo bi mogao biti poslednji put da ih vidi. Nije morala da ih pogleda da zna da i njima iste misli prolaze kroz glavu posmatrajući je.

Knedla joj zastade u grlu, ponovo osetivši dobro poznati osećaj nemoći i panike kako je preplavljuju. Osećala se poput zgužvane hartije, previše istrošena, previše oštećena. Drhtavi uzdah joj se otme sa usana, progutavši sve suze koje bi isplakala da joj je ostala još koja u rezervi.

Anja i Sergej su stajali nasuprot nje, sa rukama sklopljenim iza leđa i kamenim izrazima odanih vojnika, ali na trenutke je mogla da vidi plamičak straha koji je titrao u Anjini m očima, kao i knedlu koju je prečesto gutala u pokušaju da je se reši. Iako nije želela, nije mogla da jednim delom sebe ne oseti olakšanje znajući da Viktorova zaštitnica ipak nije toliko neustrašiva koliko govori.

Nije morala da se okrene da bi znala da se Andrej nalazio desetak koraka iza nje. A gde god bi bio Andrej, tamo bi bio i Viktor. Andrejev pogled na njoj je bio bolan, a njegova blizina ju je terala da krvari iz dubine grudi. Nije mogla da podnese da ga pogleda, znajući da bi i najkraći pogled bio dovoljan da satre u paramparčad sve ono što je mukotrpno pokušavala da drži u celosti.

,,Vreme je'', Viktorove reči su odjekivale u šupljoj svireposti podruma.

Trebalo je da bude smirena, čak i pomirena sa činjenicom da sve ovo može poći naopako, ali deo nje nije prestajao da podrhtava.

U narednom trenutku je osetila kako je Nina iznenadno povlači u zagrljaj, stežući je svom silom koju je posedovala u svom majušnom telu. Osetila je miris citrusa u Nininoj kosi, zahvalno udišući u nadi da ga ne zaboravi. Možda je poslednji put da je vidi.

Stegla ju je jače, kao da pokušava da je spoji sa sopstvenim telom. Možda se nikada više ne probudi.

Okrenula je glavu ka Luki, njegove tamne oči već behu uperene u nju, sijajući poput bisera u šupljoj tami. Možda ga više nikada neće videti.

Pružila je ruku ka njemu, nesvesna da drhti sve vreme. Obavivši svoju šaku oko njene, Luka je steže stisnutih usana. Nemoj da umreš, njegov pogled je vrištao.

,,Da se nisi usudila da nas napustiš'', Ninin glas je uplašeno pretio.

Neću. Daću sve od sebe. Videćemo se ponovo. Bile su neke od stvari koje je želela da izgovori. Ali usne su joj ostale zapečaćene, osetivši se bespomoćno poput leptira koji je nakvasio krila.

Pojedini delovi su joj ostajali u magli, kao da je neko drugi upravljao njenim telom. Nije se sećala u kom se trenutku našla ispred Viktora u centru prostorije, niti da je Nina plakala. Ali tu je bila, Viktorove tamne oči je posmatrajući sa ciljem, kratko glavom klimnuvši ka Valentinovoj da otpočne sa ritualom.

Nina je obrisala vlažno lice rukavom uniforme, a onda pročistila grlo kako bi se pribrala. Bila je par metara udaljena, lica usresređenog na prostor između njih. Gracioznim pokretima prstiju je prizvala moći i Katerina oseti podrhtavanje tla čiji je intenzitet naglo rastao. Nadjednom, beton je počeo da se razdvaja, stvorivši rupu poput obruča oko Katerine i Viktora izolovavši ih od ostalih savijača i pukovnika.

,,Jesi li spremna?'', general joj se obratio, osetivši olakšanje što u njegovim očima ne vidi prezir.

,,Viktore, ja-''

Ali njegova raširena šaka se našla ispred nje pre nego je izgovorila traljavo izvinjenje, opravdanje i koliko samoprezira ima prema sebi zbog svega što se desilo.

,,Ne sada'', odgovori. ,,Ne smeš pokazivati svoju ranjivost u ovim trenucima. Kamen će naći način da sve to preokrene u svoju korist. Ne smeš mu to dozvoliti.''

Klimnula je glavom upijajući njegove reči poput zakonika, progutavši sve neizgovoreno, još jednom prošaravši pogledom kroz prostoriju. Savijači su bili poređani iza provalije koju je Nina napravila, sa četiri strana tako da ih okružuju sa svake. Čekali su signal da otpočnu svoj deo rituala, pogleda usresređenih na Viktora.

Katerinin pogled se zaustavi na priliku u čelu prostorije. Kosa mu je bila razbarušena, obučen u jednostavnu tamnozelenu majicu dugih rukava i prodornog pogleda koji je mogao da je zakuca u mestu. Bilo je mešavine krivice i kajanja u njegovom pogledu, čak i uplašenosti. I dalje je osećala prazninu i gorak ukus svog napuklog srca poput srče koja ju je razarala iznutra.

Ne zaslužuješ da budeš srećna, govorila je sebi. Ti si ovo učinila. Razdvojila si ih. Slomila si Viktoru srce. Naravno da te neće izabrati. Ne zaslužuješ ga.

Progutala je knedlu i jedva smogla snage da skrene pogled sa pukovnika iako je i dalje osećala njegov prodoran pogled na sebi, usresredivši se na Viktora i knjigu požutelih listova i tvrdih korica koja je ležala na postolju.

Još jednom je kratko umirujuće klimnuo glavom ka njoj, a onda počeo da izgovara reči na starorejvenšildskom dijalektu. Reči su odzvanjale kroz prostoriju i njih same, nateravši Katerinu da se strese. Recitovao je opojne reči poput bajalice za snove, odvojivši pogled od Katerine samo onda kada bi pogledao u knjigu.

U trenutku kada je izvukao kitnjasku kutiju u čijoj unutrašnjosti je ležao kamen, savijači na svojim pozicijama su raširili šake ispred sebe, spremni poput zapetih strela. Viktor je spretno otvorio kutiju trudeći se da ne dotakne kamen, i dalje usresređeno citirajući reči.

Njegove senke se nadjednom pojaviše, crne poput mastila plešući između njegovih dugih prstiju, prigušivši i ono malo svetlosti koje je bilo prisutno. Senke su se obavile oko kamena i izvukle ga iz kutije jednim veštim potezom, njegovo svetlo tiho tinjajući u tmini Viktorove moći. Vazduh oko njih je postajao oštar, preteći, sekavši ih do kostiju. Viktor spusti kutiju kraj knjige na postolju, njegova desna šaka sada raširena ispred sebe.

Katerina je mogla da oseti kako joj srce izdajnički lupa u grudima dok je Viktor izgovarao završne reči rituala. Njegova raširena šaka je upravljala kamenom koji je lebdeo u njegovim senkama, a onda naglo krenu ka njenim grudima. Ne stigavši da odreaguje, osetila je probadajući bol u grudima, kao da joj je srce spremno da se preda.

Sve je odjednom postalo mračno.

*****

Prolećni povetarac ju je mamio kroz prozor radne sobe, pažnju joj odvrativši od lekcije i usmerivši je na muškarce koji su se mačevali u bašti. Iako nije mogla jasno da ih vidi iz tapacirane fotelje u kojoj je sedela satima, mogla je da čuje njihova stenjanja, začikavanja i oštar prizvuk trenja metala. Osetila je dozu melanholije i neobjašnjive tuge kao da više nikada neće mačevati sa njima.

,,Bolje bi ti bilo da si čula sve što sam govorila do sada, mlada damo.''

Glas Ines Aleksejeve je zvonko prostrujao radnom sobom, uputivši joj preteći pogled iako je dobro znala da ne misli tako. Katerina je posmatrala priliku svoje majke – svetlu kosu uvijenu u pletenicu i vezanu na teme glave, maslinastu haljinu ukrašenu zlatnim šarama dugih rukava, kao i ruke koje je oslonila na oba boka kako bi je grdila. Bila je slika i prilika kraljice koju ne treba uzimati zdravo za gotovo – ali je bila još strašnija kada je bila samo njena majka.

,,Ujak je doneo nove bodeže iz svoje posete dvoru Najtfolsa. Treba mi vežba, a Markus je iskoristio priliku da vežba sa njim umesto mene. Dobro znaš da neće ostati dugo na dvoru, majko'', princeza se naduri, u znak protesta prekrstivši ruke preko grudi i dublje zaroni u fotelju.

,,Razumem to, ali već ti je sedamnaest. Moraš znati šta su prioriteti. Za jednu kraljicu je potrebno mnogo više od sirove snage i veštine vitljanja oružja. Moraš naučiti kako da misliš'', kraljica je koračala oko stola od mahagonija. ,,Moraš naučiti kako da obmaneš. Moraš naučiti kako da preživiš – a sa tobom i tvoje kraljevstvo.''

Katerina proguta želju da prevrne očima znajući koliko bi to razbesnelo njenu majku. Nešto u utrobi joj nije davalo mira, a um se iz nekog razloga poigravao njome – gotovo da je mislila da se sve ovo već dogodilo. Bila je to čudna senzacija, ali čak i kada nije htela da pridaje značaj tome, izgledalo je kao da ne može da je strese sa sebe.

,,Nije kao da ću postati kraljica uskoro'', princeza nevoljno napući usne. ,,Nećete se pridružiti Svecima još dugo.''

Dok je to izgovarala, osetila je gorčinu rečenice. A u pogledu kraljice je bilo vidljivo da je osetila isto. Pokušavala je da sakrije, ali njen pogled je bio pun strepnje i brige koju nije mogla da sakrije u plavetnilu svojih očiju.

Kralj Aleksejev je bio sve lošije – iako to niko u porodici i na dvoru nije hteo da prihvati. Čak ni kada se nekoliko večeri pre u toku obedovanja zakašljao toliko silno da su svi spazili crvenu mrlju na maramici.

Biće dobro. Oporaviće se, govorili su svi poput mantre isceljenja iako je dvorski iscelitelj bio manje optimističan.

Ali bio je Aleksejev. A Aleksejevi se ne predaju olako.

,,To nije od važnosti, moja svetlosti'', kraljičin glas je bio nežan, osenčen dozom tuge. ,,Jednog dana ćeš ipak postati kraljica. Moraš biti u stanju da vodiš svoj narod. Oni veruju u tebe, i jednog dana će biti spremni da daju život za tvoju vladavinu ako je to ono što je u tom trenutku potrebno. Imaš svoj glas – i zapamti, taj glas je moćan. Ti si Aleksejevska lavica. Mi činimo sve za svoj narod. Borimo se otvoreno, prljavo, i pravedno. Ne krijemo se iza svog imena. Jer Aleksejevi lome ruke i snose posledice. I ni jedan muškarac nikada neće moći to da ti oduzme.''

Tišina je lebdela između Aleksejevskih lavica, dugo jedna drugu posmatrajući. Osećala je svaku majčinu reč kako joj se utiskava ispod kože, kao nešto što je već neko vreme bilo zaboravljeno. Posmatrala ju je kao da je vidi po prvi put, čuje po prvi put trezveno. Naterala ju je na razmišljanje, na preispitivanje, tražeći skrivenog značenja u nečemu što je bilo i te kako direktno.

,,Trojanski konj'', izgovori najzad princeza, glasno izdahnuvši.

Ines Aleksejeva znatiželjno izvi obrve, čekajući obrazloženje.

,,Pitala si šta bih učinila da se nađem u situaciji da razrušim vlast jednog kraljevstva. Odgovor na to je Trojanski konj. To je bila jedna od strategija dnevnog naroda, postavivši drvenog konja svojim neprijateljima poput simbola mira'', glas joj je bio siguran, pun činjenica, kalkulisano birajući svoje reči. ,,Našla bih ono što je tom kraljevstvu važno ili bih načinila nešto dovoljno važnim da im to bude krucijalno za opstanak. Možda čak i da pomisle da je nešto previše slabo ili nedovoljno veliki rizik za njihovu vladavinu. A onda'', princeza obliza usne kao da može da oseti ukus pobede na njima. ,,onda bih ih uništila iznutra.''

*****

Po završetku Viktorovog recitovanja, Katerinino telo je nepomično ležalo u krugu. Viktor je spretno preskočio otvor koji je Nina napravila i kratko klimne ka njima, dajući im znak da otpočnu sa svojim delom rituala.

Raširili su ruke pevušeći stihove drevne bajalice, njihove moći se stapajući u jedno i formirajući nešto nalik omotaču u šupljini koju je napravila Nina. Prostirao se nekoliko metara u visini, Andreju ne davajući mogućnost da vidi Katerinu u potpunosti – barem ništa sem nepomične naznake njene siluete.

Morao je da proguta i zarije duboko u sebe poriv da u potpunosti upropasti plan i odvuče je sa ovog mračnog mesta. I dalje nije mogao sa sebe da strese njen pogled, jasnu naznaku koliko ju je povredio prethodnog dana. Psovao je samog sebe i mrzeo što je takvo nešto učinio. Nije imao plan da joj išta govori, izbegavao ju je poput vrsne kukavice i nadao se da će moći to činiti dokle god ne bude prestala da oseća ono što je trenutno osećala prema njemu – čak i ako je bio siguran da njegova osećanja nikada ne bi nestala.

Ali ga je uhvatila nespremnog pojavivši se u oružarnici, nesigurnog pogleda i strepnje koja joj je titrala u nemirnim prstima. Kralj me želi mrtvu.

Nije bio spreman da prihvati to, ne bez objašnjenja. Kralj je bio ispravan, prvi je tretirao savijače kao jednake – u njegovim očima nije bilo superiorne ili inferiorne vrste, zalagao se za odstranjenje Etijorana i kralja Tame. Iako je postojalo večno rivalstvo sa Najtfolsom, to ne sme biti razlog zbog kojeg želi Katerinu mrtvu. Ona nije pretnja, i nikada ih ne bi izdala. Ubediće ga u to.

Viktor se našao sa njegove leve strane, postavivši ruke iza leđa, pomno prateći savijače koji su bili jedina zaštita od kamena koji je upravo vodio rat sa Katerininom dušom.

,,Osećaš li neku promenu?'', general ga je upitao u žamoru pevušenja. Andrej odmahne glavom.

,,Deluje mirno. Spokojno čak'', Andrej prizna, slegnuvši ramenom. ,,Koliko će ovo trajati?''

,,Sve dok neko od njih dvoje ne preovlada.''

Nije mu se svidela ta rečenica. Ugrizao je silovito unutrašnju stranu obraza dok nije osetio metalni ukus u ustima i zario prste u svoje nadlaktice. Trebalo mu je nešto da se usresredi. Bol je pomagala.

Težina svega što se dogodilo je stajala na plećima dvojice muškaraca u vidu neizgovorenih reči, loših poteza i neuspelih pokušaja da zaštite jedan drugog bola. Pitao se kada je postalo izazov naći odgovarajući način da razgovara sa osobom koja mu je bila najvažnija otkako je kročio u Palatu. Da li je bilo pre ili nakon što je dozvolio da gaji osećanja prema devojci koju je trebalo da štiti?

,,Previše vremena provodiš u svojoj glavi'', izgovori Viktor kao da je čuo svaku njegovu strepnju. ,,Neće ti doneti ništa dobro.''

,,Samo sam zabrinut, to je sve.''

,,I ja sam. Ali trenutno je sve na Katerini.''

Popov ispusti oštar izdah, stegavši ruke još bliže grudima. Usudio se da osmotri Bogdanova, njegova gusta smeđa kosa umršena od kombinacije moći koja je strujala vazduhom. Odsutno je prelazio prstima po tamnim koricama knjige iz koje je čitao reči nekoliko trenutaka ranije.

,,Nikada mi nisi rekai kako si se dočepao grimoara.''

Viktor ga je posmatrao iskosa, teškog pogleda i zabrinutosti koja mu je ležala u brazdi između obrva. Nehajno je slegnuo ramenima i odmahnuo glavom.

,,Recimo da sam bio izuzetno ljubazan prema sveštenicama.''

Andrej znatiželjno izvi gustu obrvu. ,,Posedovale su grimoar u hramu tek tako?''

,,Pretpostavljam. Nikada nisam pitao da li im je samo ležao na stolu tek tako. Zašto?''

,,Izgleda malo... mračno'', prizna pukovnik. ,,Nešto što bi Vrač koristio. Nije nešto što bih očekivao da će izaslanice Svetaca posedovati u biblioteci.''

,,Nije mračno ukoliko je namerna ispravna'', Viktor izgovori, okrenuvši se celim telom ka njemu, značajno ga pogledavši. ,,Uostalom, možda su samo želele da bude na vidnom kako ga se kralj Tame ne bi dočepao na prvom mestu.''

Želeo je da se prihvati tu pretpostavku, ali Andrejeve reči zamreše na usnama od iznenadnog komešanja u utrobi.

Bilo je poput tamnog neba koje je najavljivalo oluju. Poput naprasne tišine i nestanka cvrkuta ptica. Poput nečega što mu je zarilo glavu pod vodu dok su ga pluća bolela od iznenadnog pritiska.

,,Šta je bilo?'', Viktor se blago sagnu i zabrinuto položi šaku na njegovo rame, tek tada Andrej shvativši da je u nekom trenutku spustio ruke na svoja kolena kao da ga je neko upravo šutnuo u stomak i ostao bez vazduha.

,,Katerina. Nešto se dešava.''

_________

Unapred se izvinjavam na toliko kasnom izbacivanju, hiljadu obaveza se nakupilo, a inspiracije ni na vidiku *izdah*

Hvala svima još jednom na strpljenju, nadam se da će vam se poglavlje dopasti.

Ostavite svoj glas i komentar svaki mi jako znači ♥