Stisnutih usana je bila naslonjena na zid hodnika, švrljajući pogledom u iščekivanju.

Danas je dan kada će Viktor predstaviti plan rituala.

Mesto ju nije držalo, dlanovi su joj se znojili, usta sušila, a utroba joj je bila poput šupljine. Osećala je teskobu koju nije mogla da definiše. Nije mogla da definiše razlog – a bilo je teško razmišljati o razlogu kada su se tri stvari konstantno preklapale: sam ritual, izbegavanje Viktora i izbegavanje Andreja.

Poslednji put ih je videla one noći kada su se vratili u Palatu, uspešno izbegavajući obojicu u danima koji su dolazili. Bio je to patetičan potez, pun kukavičluka, ali nije bila spremna da se susretne sa posledicama svojih postupaka. Postojale su stvari koje su imale veću težinu od njenog neuspeha da razazna svoja osećanja, a to je bila činjenica da Vrhovni kralj kuje planove u kojima se ona lišava života.

Iako je veći deo dana trošila na Nininu i Lukinu težnju da intenzivno treniraju, ostatke dana je koristila da razmišlja o svim mogućnostima da ne završi na giljotini. I frustriralo ju je što je bila svesna da nema mnogo opcija.

Poželela je mnogo puta da može reći Andreju šta je muči. Našao bi način da sve ovo reši. Ali je znala da ne može. Barem ne još uvek. Znala je da njegova lojalnost Kruni neće tako lako biti poljuljana. Našao bi način da opravda kralja, možda čak i uveriti samoga sebe da se radi o neistinama. Nakon svega, on će uvek biti protiv Najtfolsa. Ali ona nije bila slepo odana, nije smatrala da je kralj Avgustin zaslužan ni za šta u njenom životu za razliku od Andreja. Stoga, nije imala drugog izbora osim onog koji je znala da on nikada ne bi odobrio.

I nikada ne bi dozvolio da uradi ono što je nameravala.

Začuvši otvaranje vrata, Katerina se trgne iz misli, ugledavši Luku koji se borio sa manžetnom na rukavu uniforme. Pogledavši ka njoj, izvi obrve u interesovanju.

,,Jesi li mu rekao?'', upita ga Katerina preduhitrivši ga.

,,I meni je drago što te vidim. Jesam'', prizna on sa zadirkivajućim osmejkom, a onda oboje krenuše ka sali za pregovaranje. Nastavio je u pola glasa, zaverenički. ,,Ali nije mi rekao gotovo ništa. Znaš da je generala jako teško dokučiti – a to ne govorim u svoje ime, već u ime svih.''

,,Zaista? Baš ništa?''

Katerina se naroguši, strepeći da Viktor možda ne smatra njihovu teoriju ispravnom – da je čitavo obaveštavanje generala o Katerininom smaknuću ništa drugo do zamke. Svi su bili svesni činjenice da je ona Viktorova jednaka i da nikada ne bi dozvolio da joj se išta desi. Naročito ne na takav način.

Luka cokne jezikom, uspešno zaobišavši grupu savijača koji su se kikotali. ,,Zahvalio mi se na izveštaju i rekao je da će se on na dalje baviti time. Samo sam otišao nakon njegovog otpusta, nije kao da sam imao mnogo izbora.''

Katerina se namgrodi i razočarano frkne. ,,Misliš li da ne želi da razgovara o tome zbog onoga što sam učinila?''

,,Ne verujem. Nikada nije razgovarao sa nama o tim stvarima, uvek je sve išlo preko pukovnika. Čisto sumnjam da se njegov stav o tome promenio u međuvremenu. Naročito o ovako ozbiljnim stvarima.''

,,Onda dok ne bude spreman da razgovara o tim stvarima sa mnom, biću primorana da povučem svoj potez.''

Luka se naglo zaustavi ispred sale za pregovaranje, uhvativši Katerinu za ruku. Tračak brige je treperio u njegovim tamnim očima pune interesovanja.

,,Šta imaš na umu?''

Katerina pogleda oko sebe kako bi se uverila da nema nikoga na vidiku, a onda se približi Luki.

,,Da li misliš da proveravaju lična pisma koja izlaze iz Palate?''

,,Znam sa sigurnošću da proveravaju. Nema mnogo savijača koji su ostali u kontaktu sa porodicama jer žele da budemo usresređeni samo na svoju borbu, ali ima onih koji često komuniciraju sa svojim bližnjima. Jedna devojka iz drugog reda, Kira, ranije je vrlo često posećivala biblioteku kada i ja i jednom prilikom mi je rekla da su dobili posebnu naredbu od Vrhovnog savetnika da prate pisma koja ulaze i izlaze iz Palate. Mislim da je to bio period kada su počeli da sumnjaju da postoji krtica. Ali nikada nisu pronašli išta. Tatjana nije bila glupa, imala je drugi kanal komunikacije. Nikada nije slala inkriminišuća pisma ikome.''

Katerina zamišljeno pređe jezikom preko gornjeg veza zuba. Fjedorov je bio u pravu, Tatjana je koristila svoju krv i bajalicu koju joj je Vrač dao lično kako bi imala direktan kontakt sa njime. Ali određena spoznaja je istog trena probode poput mača, hitro raširivši oči.

,,Ja sam dobila pismo veče pre odlaska u Vindfols. Bio je od Konstantina Nikolajeva. U pismu je insinuirao na savez. To je razlog zašto su počeli da me promatraju obazrivo, Luka. Sadržaj pisma je stigao do Maksima Dmitrieva.''

Luka kao da i sam oseti adrenalin spoznaje, povuče je dalje od sale. Počeo je da diše isprekidano, prošavši prstima kroz smeđu kosu.

,,Ta podmukla kopilad. Svi sveci, sada sve ima smisla'', rukom je prikrio usne, razmišljajući. ,,Misle da ćeš pomoći kralju Džulijanu da preuzme presto.''

Nekoliko trenutaka su stajali u tišini.

,,Luka?''

,,Hm?''

,,Hipotetički, ukoliko bih napisala pismo i imala želju da pošaljem rizičnoj osobi, da li bi postojala šansa da to prođe nezapaženo?''

Luka se nasmeja zaverenički, otkrivši rupice na obrazima. ,,Hipotetički, postoji osoba koja je ranije imala zadatak da proverava pisma i dužna mi je veliku uslugu.''

*****

Kada su ušli u salu za pregovaranje, Katerina i Luka shvatiše da su poslednji koji su pristigli. Jedini koji je falio jeste bio Viktor.

Nina je sedela za stolom okrenuta ka njima, kose vezane u pletenicu, dok su kraj prozora zadubljeni u razgovor stajali Anja i mladić četvrtog reda čije ime nije znala prilikom demonstracije moći – Sergej.

Ali nije mogla da se usresredi na ljude koji su bili u prostoriji jer joj je pogled odlutao na osobu koju je vešto pokušavala da izbegne prethodnih dana.

Sedeo je na istom mestu kao i prilikom većanja, crna uniforma pripijena uz njegovo mišićavo telo, oštrog izraza lica i pogleda koji je istovremeno bio bezizražajan za druge, a za nju pun priznanja i sećanja od kojih su joj kolena klecala.

Usta su joj odjednom postala suva poput baruta, a srce dobi želju da iskoči iz grudi.

Dodir Lukine ruke na njenom laktu je trže iz transa u kojem je bila, usmerivši je da zauzmu mesta za stolom. Luka je seo kraj Andreja, a ona kraj njega, osetivši olakšanje.

Viktor se na vratima pojavio koji minut kasnije, kada su već svi bili smešteni za stolom i iščekivali ga. Nije se zamarao pozdravom niti smeškom. Bio je usresređen, lica oštrog poput granita iako su umor i iscrpljenost bili vidljivi u njegovim očima. Katerina nije mogla da ne primeti jedva vidljivu nelagodu na njemu, kao da mu sopstvena koža ne paše. Bilo je toliko jedva primetno da je pomislila da je umislila čitavu pretpostavku.

,,Pretpostavljam da već svi znate zašto smo danas ovde'', otpoče, hrapavog i autoritativnog glasa. ,,Iako znam da ste već upućeni u nivo diskretnosti koji želim od vas, bitno mi je da shvatite ozbiljnost ovoga. Nikada vas nisam primoravao na ovo, sami ste prihvatili da istrajete u našem planu. Stoga, očekujem da istrajete do kraja u tome. Može vas koštati vašeg položaja, može vas koštati vašeg života. Ali verujte mi, to nije ni približno onome što će vam se desiti ukoliko ne držite jezik za zubima. Ja sam mnogo gori od kazne Vrhovnog kralja.''

Turobna tišina se širila prostorijom, svi prisutni razmenjujući poglede međusobom.

Iako su imali strahopoštovanja prema Popovu, general Bogdanov je bio taj koji im je ulivao strah u kosti.

,,Da li je to jasno?''

,,Da, generale'', izgovoriše svi u jednom glasu, a general odsečno klimne glavom.

,,Odlično'', odsečno klimne glavom i demonstrativno sklopi dlanove ispred sebe. ,,Onda da počnemo.''

Svi su ga pažljivo slušali dok je govorio istim elanom i žarom kao i prvog puta kada je Katerini govorio o njenoj ulozi u ratu i budućnosti Rejvenšilda. Činio je da joj kožom prođe jeza, osetivši u grudima iskricu borbe i želje da ga učini ponosnim, da ispuni sve njegove vizije. Bio je svestan načina na koji dopire do svojih podređenih, da je dovoljno da izgovori dve rečenice i da ih sve motiviše da urade šta god poželi. Bio je spreman da bude revolucionar, predvodnik rata, predvodnik promena. I tek je bio na početku.

,,Manje od dve nedelje nam je ostalo do početka rata. Iako vam deluje da imamo još vremena, to vreme nam veoma brzo odmiče. Zato moramo što pre završiti ritual jer će Katerina u procesu izgubiti još nekoliko dana u oporavku. To nije nešto što možemo sebi priuštiti, naročito da prođe neopaženo'', Viktorov pogled značajno pređe preko svih prisutnih, ne zadržavajući se ni na kome. ,,Sutra je noć punog meseca, noć kada je sama magija i kada su veze sa elementima kojima upravljamo najjače. To je noć kada će biti izvršen ritual. I vas četvoro igrate krucijalnu ulogu u njemu.''

Obratio se predstavnicima svojih redova koji su ga posmatrali u iščekivanju. Sergej je zamišljeno prstima prelazio preko vilice, Anja je bila naslonjena na naslon stolice sa rukama preko grudi, Luka dobro poznato usresređen na sve što je general govorio, dok je Ninino lice bilo kameno, ali sa dozom straha u očima.

,,Pored toga što ste ovde jer ste pristali da učestvujete, razlog je i što ste najbolji u svojim redovima. Posedujete moć, disciplinu, istrajnost i pre svega hrabrost. Ono što će se sutra od vas očekivati se ne može meriti ni sa čime sa čime ste se do sada susretali. Kamen je nepredvidiv, i niko od nas ne može znati u kom pravcu će pokušati da prevagne – ali zato očekujem da budete spremni da date svoj maksimum. Jer vaše moći će morati da rade zajedno, moraće da stvore omotač koji će štititi sve nas od uticaja kamena. I ne bih vam poverio taj zadatak ukoliko ne verujem u vas.''

Katerinin pogled je bio prikovan na tačku i koji je odvajao zid od plafona, osećajući kako joj teskoba pleše duž kičme i širi se prema utrobi.

,,Što se tiče tebe, pukovniče'', Andrej blago nakrivi gravu na pomen njegove titule, rukom prekrivši usta. ,,Ti ćeš nam biti jedina poveznica sa Katerinom.''

Princeza je očekivala da će Andrej imati neku opasku ili pak sarkastičan komentar, ali Viktorove reči bejahu propraćene tišinom.

Viktor je detaljno objasnio preostale delove plana i kako će se čitav ritual odviti pre nego što je ozvaničio završetak sastanka, ustavši sa čela stola graciozno poput mačke.

,,Šta je sa mnom?'', Katerina upita, okrenuvši se ka izlazu, nateravši sve da se zaustave, uključujući i Viktora koji je već sa Andrejem bio na vratima.

Viktor izvi obrvu. ,,Šta sa tobom?''

,,Nisi ništa rekao o onome šta ja moram uraditi u toku rituala.''

Posmatrao ju je nekoliko trenutaka, težina neizgovorenog kolajući oko njih poput duha prošlosti.

,,Preživeti.''

Nije bila sigurna u kom trenutku je izletela iz sale sa preostalim savijačima, posmatrajući obojicu čelnika kako idu u suprotnim smerovima – Andrej skrenuvši levo ka oružarnici, a Viktor levo ka glavnom hodniku.

Katerina je nekoliko trenutaka bila ukopana u mesto, stegnutih pesnica i žile koja joj je pulsirala na vratu, nesigurno posmatrajući oba muškarca kako se udaljavaju. Srce je počelo da joj tuče kao ludo, grlo postade suvo, a grudi preteške. Želela je da razgovara sa obojicom, i želela je da se povuče u svoju sobu poput miša. Želela je da ispravi stvari sa Viktorom i želela je da sazna šta mu je bilo na umu sa Vrhovnim kraljem – istovremeno želeći da povuče Andreja k sebi i nađu način da isprave sve.

I sve više je shvatala da je mnogo stvari želela, a da je malo stvari mogla istinski da ispuni.

I zato je progutala knedlu koja ju je gušila i krenula ka oružarnici.

****

Kada je ušla u oružarnicu, Andrej je bio okrenut leđima i vidno zadubljen u komad oružja koje je spretno sastavljao za dugačkim crnim stolom od kamena. Na belim zidovima su postojala udubljenja sa staklenim policama u kojima su uredno naslagana oružja poput rekvizita, tanana svetlašca sijajući sa njihovih ivica.

Bila je mnogo veća od oružarnice koja je bila na njenom dvoru, a o rasponu oružja i da ne govori. Videla je deo njihove artiljerije u proizvođačkoj radionici, ali kada su ovako izložena je bilo nešto sasvim drugo, nešto gotovo nestvarno i istovremeno zadivljujuće. Morala je deo sebe da obuzda da ne posegne za bilo koji komad – naročito za mačeve u koricama boja savijačkih odreda koji su visili sa njene leve strane.

,,Ne bi trebalo da si ovde'', Andrejev glas je prizemlji, shvativši koliko joj je to nedostajalo prethodnih dana.

,,Da ne znam bolje, rekla bih da me izbegavaš'', njene reči ga nateraše da se okrene ka njoj, naslonivši se na ivicu stola sa strelom u ruci.

Pogled mu je bio težak, zabrinutost sakrivena u brazdama između obrva, kažiprstom prateći oštar vrh strele. Mišić na vilici mu je zatitrao.

,,Mogao bih reći isto za tebe.''

Katerina se napući kako bi sakrila slabašni osmeh, kratko klimnuvši glavom.

,,Pretpostavljam da si u pravu.''

Bilo je teško gledati ga – videti pravog njega. I dalje joj je bilo nestvarno, posmatrati pukovnika i znati da je nešto sasvim drugo. Da je naslednik. Da je izgubljeni princ Najtfolsa. Ali mogla je da vidi, u njegovom držanju, njegovom pogledu, njegovoj istrajnosti i požrtvovanosti.

Mogao bi da bude kralj jednog dana.

I duboko u sebi, znala je da bi bio pakleno dobar u tome. Ljudi bi bili spremni da ga slušaju. Bili bi spremni da prihvate savijače kao jednake. Nije se mnogo razlikovao od Džulijana Volkova iako to nikada ne bi prihvatio niti priznao. Ali bio je neko ko bi mogao da promeni svet. Neko ko bi mogao sve da ih ujedini.

A ako sve prođe po planu... Mogao bi biti i Vrhovni kralj jednog dana.

Katerina se na tu pomisao strese.

Ne na pomisao da Andrej postane kralj, već činjenica da Vrhovni kralj bude van slike. Bilo je drugačije ubiti nekog bez razmišljanja i planirati odmazdu na određeni period. Bio je zao čovek, ali i dalje je bilo teško. Nije bila ubica. Nije bila odgajana da bude jedan. Da bude ratnica, dobra kraljica, naravno. Ali ovo... ovo je bilo drugačije.

Morala je da bude sprena da izda vlast pod kojom se trenutno bori, da izda Vrhovnog kralja i da bude spremna da ga uklone pre nego on to isto učini njoj.

,,Šta je to?'', Andrej naprasno upita, nateravši je da se trgne.

,,Šta je šta?''

Položivši pažljivo strelu na hladnu površinu stola, polako je zakoračio ka njoj.

,,To'', rukom je pokazivao ka njoj, pokušavajući da nađe odgovarajuće reči. ,,Kao da je deo mene zarobljen u kutiji. Kao da se gušim. Plašiš se. Zašto se plašiš?''

I dalje nije mogla da se navikne na činjenicu da je svaki deo nje bio otkriven njemu, da nije postojalo ništa što je mogla da sakrije od njega. Nije bila dobra sa rečima i izražavanju svojih osećanja. Nije bio ni on.

Trebalo bi da je to plaši, biti toliko ranjiv, ali iz nekog razloga je pronalazila utehu u tome.

,,Pa... znaš da bih mogla da umrem sutra?'', ispustila je nešto nalik hrapavom smehu, ali nije dosegao njene oči.

,,Nije to'', odmahnuo je glavom, pogleda i dalje prikovanog na njeno lice, približavajući joj se poput predatora. ,,Ovo je drugačije.''

,,Žao mi je, ali ne mogu ti to reći.''

,,Zašto?'', mogla je da oseti toplotu njegovog tela, da vidi sve nijanse plave u njegovim očima.

,,Nikada mi ne bi poverovao'', izgovori slabašno, osetivši knedlu u grlu.

Nije došla ovde da bi razgovarala o tome. Nije želela to da mu kaže. Ali nije želela ni da krije išta od njega. Ali bilo je preteško. Već je postajalo previše zapetljano. Čak i da mu kaže, nikada ne bi mogla da mu prizna sve. Zato što bi našao način da je zaustavi u tome. Da je zaštiti. A nije bila više sigurna da je išta moglo da je spasi od onoga u šta se upetljala.

,,Onda zaista imaš loše mišljenje o meni, otrovnice'', postojala je određena senka u njegovom tonu. ,,Zaista? Čak i nakon što sam ti... Nakon svega?''

Čak i nakon što sam ti otkrio svoju najveću tajnu.

Nije morao da završi da zna šta je mislio. Srce joj se steglo.

Zbog tebe, Katerina. Uradio sam to zbog tebe.

,,Ovo je drugačije.''

,,Kako?''

Nije bila svesna da se sve vreme povlačila unazad dok nije udarila leđima u zid. Hladnoća zida ju je sekla kroz tkaninu haljine, služeći joj kao sredstvo trezvenosti i zaštite od jačine njegovog pogleda.

,,Kralj... Kralj me želi mrtvu.''

,,Šta?'', odbrusio je kao da ga je upravo ošamarila.

,,Kada se sve ovo završi i poslužim svrsi, želi da me se reši'', izgovorila je, sileći svaku reč preko usana kao da pružaju otpor. ,,Misle da sam rizik po Vrhovnu krunu i da ću pomoći Volkovu da dođe do prestola.''

,,Ne bi te tek tako ubio. Nije nemilosrdan. Odbijam da poverujem u to. Nakon svega, ti ni ne želiš da pomogneš Najtfolsu. Moramo onda otići na dvor i uveriti ga da ne želiš. Da je sve to Džulijanova igra da te iskoristi kao pijuna i prikrije svoju pravu taktiku.''

,,Nema poente'', protestvovala je obeshrabreno. ,,Već imaju dokaze da moj ujak sarađuje sa Najtfolsom. Ništa im neće promeniti mišljenje. I očigledno ne znaš na šta je Avgustin spreman ukoliko oseti da mu je kruna ugrožena.''

,,To Viktor govori iz tebe.''

,,Volela bih da je tako jednostavno.''

Njegove ruke su našle njene, palcima kružeći po koži njenih podlaktica, umirujući je.

,,Neću dozvoliti da ti se bilo šta desi, razumeš li me? Ništa'', pogled mu je bio oštar poput mermera u nameri da održi kontakt sa njenim, bezbroj osećanja plivajući u plavetnilu njegovih očiju. ,,Koji god razlog da ima da sumnja u tvoje namere, naći ću način da mu promenim mišljenje. Razumeće. Mora.''

Delovalo je kao da ne uverava samo Katerinu u izrečeno, već i samog sebe. Pokušavao je da nađe opravdanje za ubicu. Za tiranina u stvaranju. Za osobu koja je kriva što je kao dete ostao bez porodice. Pokušavao je da je zaštiti. I to dok je i dalje slepo verovao Vrhovnom kralju.

Katerinin pogled je lutao duž Andrejevog lica, odlučnih očiju, nabranih obrva i razdvojenih punih usana. Njene grudi su se hitro spuštale i dizale, okrznuvši njegove svakim podizanjem. Znala je da može da oseti njen puls pod prstima kako pevuši sve jače od njegovog dodira. Još uvek je mogla da oseti njegove ruke oko njenog struka, ispod kolena, njegove usne preko njenih. Sećanja koja su navirala su je terala da se strese, da diše isprekidano, da oseti blagu vrtoglavic-

,,Prestani'', izgovorio je šapatom, ali njegov glas nije odavao strogoću, već bespomoćnost. Preklinjanje, čak.

,,Šta da prestanem?''

,,Da me gledaš kao da želiš da te poljubim. Jer hoću.''

,,Šta te sprečava onda?'', izazivala ga, njen isprekidani dah ga golicajući po usnama.

,,Znaš šta. To nije dobra ideja. Neće se dobro završiti'', njegove usne su bile toliko blizu nje da je mogla da oseti fantomske otiske po svojim usnama.

,,Nikada nisam rekla da je dobra ideja.''

Mogla je da oseti težinu koja mu je ležala na grudima, krivicu koja ga je stiskala poput omče kao i nju samu. Na trenutak je pomislila da će pokleknuti, posmatrajući njegove razjarane oči, isprekihan dah, ali onda se otrgne od nje kao da je obavijena električnom žicom.

,,Ne'', odmahivao je glavom pomahnitalo kao da se grčevito bori sam sa sobom. ,,Ne mogu to da uradim. Ne mogu to da uradim Viktoru. Ne mogu to da uradim tebi. Nije ispravno. Govori da to što se dešavalo između vas njemu ne znači ništa, ali znam da me laže. Laže jer pokušava da sakrije koliko ga boli ono što sam učinio. Čak i nakon svega, i dalje pokušava da me zaštiti. Čak i od sopstvenih greški.''

,,Prestani samo sebe kriviti, Andrej. Ja sam pristala na Kaderovu bolesnu igru, ja sam ta koja je stala između vas dvojice. Ja sam lagala sebe da ono što osećam ne postoji.''

,,To nije više važno. Ovo'', kažiprstom je pokazivao na njih dvoje. ,,se nikada neće dogoditi. Nije moguće. Bio sam glup da uopšte pomislim tako nešto.''

,,Možemo pronaći način.''

,,Ne možemo!'', oči su mu bile razjarene, ruke raširene ispred njega kao da pokušava da se izbori sa nevidljivim silama koje su ga povlačile ka njoj. ,,Ne možemo zato što ako sve prođe sutra kako treba, bićeš skoro pa besmrtna. Da li znaš šta to znači?''

,,To ne bi promenilo ono što osećam prema tebi.''

,,Možda ne sada. Ali za koju deceniju, jesi li spremna da kažeš isto? Kada ostarim – ako uopšte preživim do tada – ili obolim od neke stravične bolesti, a ti budeš ista kao sada? Da li ćeš i tada moći da me ne posmatraš sa prezirom jer si sebe vezala za osobu koja je krhka i smrtna? Jer ja znam da bih prezirao sebe.''

Svaka njegova reč joj se zabijala u grudi poput eksera.

,,Nikada nećemo biti isto, Katerina. Ti i ja, nema budućnosti za nas. A ja neću biti toliko sebičan da te vežem za sebe. Ne mogu. Bez obzira koliko to želeo. Radije bih da me mrziš sada i nađeš način da budeš srećna u svom predugom životnom veku nego da vidim kako žališ zbog odluke koju si donela u trenutku slabosti.''

Knedla u grlu ju je gušila, grižući unutrašnjost obraza ne bi li progutala suze koje su bile spremne da je izdaju.

,,Da li misliš da si za mene to? Trenutak slabosti?'', ton joj je bio oštar poput biča, ostavljujući ožiljke na svaki komad kože koji je dotakao. ,,Zašto uvek misliš o sebi kao da ne zaslužuješ išta?''

,,Zato što te ne zaslužujem'', zatvorio je oči kao da pokušava da se sabere. ,,Zato što ti ne mogu ponuditi ono što može drugi. Nemam ništa sem svoje smrtnosti, Katerina.''

Želela je da vrišti, da plače, i da nešto uništi do temelja, osećajući kako je sopstvena osećanja guše u tragičnom plesu sa Andrejevim.

,, Život nije u tome šta želiš da uradiš, već u tome šta je potrebno da se uradi'', izgovori Andrej nakon tišine koja ih je oboje razarala.

Drhtave ruke je sakrila u valovima haljine, stegavši haljinu što je jače mogla ne bi li se pribrala. Neće plakati. Ne pred njim.

,,U pravu si'', izgovori najzad, odlučnim glasom.

U Andrejevim očima je na trenutak lebdela iznenađenost, možda čak i razočarenje. Znala je da ne želi ovo, iako je upravo to činio. Ali to je bio on – ispravan, častan, odan. Bojala se da nikada neće shvatiti da u onome što se dešava između njih ne može ništa ispraviti.

,,Zaista se nadam da ćeš naći nekoga zbog kog ćeš sebi dopustiti da budeš sebičan.''

Dozivao ju je, ali nije se obazirala. Završila je.

Izašla je iz oružarnice podignute glave, ispravljene kičme i ravnodušnog pogleda iako je osećala kao da će umreti svakog trenutka. Bila je slika i prilika Aleksejevske doktrine. Njen bol nije bio za ničije oči. Njeno srce koje je krvarilo svakim korakom nije bilo ni za koga drugog do za nju samu.

Osećala je kako joj maska pada kako se približavala svojoj sobi. Ramena joj se vidno saviše, ruke obaviše oko tela kao da želi da se zaštiti, odlučan korak postade traljav, a pogled mutan.

Otvorila je vrata svoje sobe i osetivši olakšanje što je bila napokon sama, uradila je jedinu stvar koju je učena da nikada ne radi pred drugima.

Počela je da plače. 

______________

Novo poglavlje je tuu!

Nadam se da će vam se svideti, odužilo se pošto je dugačko jako, ali nadam se da vas to neće sprečiti da ostavite svoje mišljenje *hehe*

Hvala svima koji prate! ♥

Ostavite svoj glas i komentar, svaki mi jako znači ♥