,,Zašto niste preduzeli nešto?'', upita ga Katerina najzad. ,,Ne sme proći nekažnjeno i pritom vladati Rejvenšildom sa krvlju na rukama.''

,,Svi mi imamo krvi na svojim rukama, Katerina. To je cena krune na glavi i trona u kojem sedimo. Razlika je samo u tome da li je u pitanju krv nedužnih ili onih čiju krv vredi prosuti po tlu na kojem ćemo hodati.''

,,Kako živite sa time? Zar niste besni? Zato što ja jesam. I ne znam kako taj bes da ugasim.''

,,Bes je poput podivljale rane koja ne može zaceliti ukoliko je stalno diramo. Ali svi mi tugujemo drugačije. Ja sam se povukao. Najviše zato što sam samog sebe krivio za gubitak Aleksandra i njegove porodice. Nije mu se dopadao čovek koji sam postajao sa ratovanjem, zaverama i strategijama o osvajanju Vrhovnog trona. Zato je otišao. Nije verovao da će ikada biti bezbedni dokle god je ratovanja između nas. Napustio je dvor sa Ksenijom i novorođenčetom, nisu čak želeli ni da mi kažu njegovo ime. Ovaj portret je jedino što mi je ostalo od njih. Naslikan je nekoliko dana pre njihovog odlaska.''

,,Žao mi je'', izgovorila je, znajući da njene reči neće doneti nikakvu utehu.

,,Pa, to je nešto na šta više nemam uticaj'', izdahne setno starac. ,,Pomirio sam se odavno sa činjenicom da će dvor umreti sa mnom.''

,,Uvek sam mislila da će vas naslediti Konstantin Nikolajev. Deluje kao veoma istrajan muškarac.''

,,O, zaista jeste'', nasmeši se on. ,,Ali Konstantin nikada nije bio zainteresovan za vladavinu na taj način. On je neko ko se bori za pravdu iz senke.''

,,Da li je to razlog zašto mi je nekoliko puta spomenuo savez? Planirate li da napadnete Vrhovnog kralja?''

Kralj cokne jezikom i nakrivi glavu kao da je stvarnost složenija od njenog pitanja i pretpostavke.

,,Dok je još tvoj otac bio živ, oduvek je postojao savez između Najtfolsa i Vindfolsa. I jesmo planirali u pravom trenutku invaziju na Vrhovni presto, ali ne da bismo ga zauzeli, već da bismo pokorili Avgustina i kaznili za zločine koje je počinio. Ali onda se tvoj otac razboleo, a kralj Tame počeo da širi razdor opasnih razmera. Morali smo da biramo manje zlo, i na žalost, Avgustin je bio manje.''

,,Ali imate plan kada porazimo kralja Tame da krenete u napad?''

,,Može se tako reći'', prizna. ,,Ako se složiš da budeš na našoj strani.''

Katerina na trenutak zuri u kralja razdvojenih usana i zbunjenog pogleda.

,,Bojim se da nisam od tolikog značaja da bih donela pobedu nad Avgustinom.''

,,O, ali jesi'', uveravao ju je kralj. ,,Zatvorena si iza kapija Palate da nemaš pravu sliku o onome što se dešava van njenih zidina. Ljudi govore o tebi kao poslednjoj nadi, kao svojoj svetici i spasiteljici. Izgubila si kraljevstvo i preživela, i tvoja moć je jedina stvar koje se kralj Tame zaista boji. Ako ga zaista pobediš, narod i pristalice ostalih dvorova će biti na našoj strani.''

,,Dakle, želite da privučem podršku za naredni rat.''

,,Jednostavnim rečima, da.''

,,Ali ne znamo kolike će posledice imati ovaj rat na nas, niti koliko će ljudi biti izgubljeno. Već smo izgubili veliki broj ljudi, uključujući i moj dvor. Ti ljudi su pobijeni, zatočeni i verovatno mučeni ako je iko od njih ostao živ. I vi želite nakon toga da idete u novi rat?''

Kralj Džulijan je posmatrao princezu neko vreme, kao da su ga oštrina u njenom glasu i borbenost podsetili na nešto - ili nekoga. Slabašno se osmehnuo.

,,Toliko zvučiš kao tvoji roditelji'', izgovori melanholično, a onda nastavi. ,,Ali ako odigramo sve poteze kako treba, rata neće ni biti. Veliki broj ljudi može skinuti kralja sa trona bez nevinih žrtava.''

,,Avgustin nikada neće predati krunu dok je živ.''

,,Nisam rekao da mora biti živ'', zaverenički ju je pogledao, a u Katerini nešto ustukne.

Već je ubila ranije.

Nije da joj je to bio strani pojam. I dalje je mogla da oseti krv na svojim rukama u najtamnijim trenucima, proganjajući je poput senke očaja. Sve koje je ubila su bili izvor njenog besa, impulsa, životinjskog nagona - ali ovo je bilo drugačije.

Ovo je bilo planirano, zaverenički istkano, terajući je da krije tu spoznaju od svih i da laže one do kojih joj je stalo.

Ali nije mogla da strese prljavu spoznaju na koji način je Avgustin došao do prestola, koliko ne mari za svoj narod, a naročito za savijače. Bili su mu samo efikasno sredstvo do cilja, neko koga se zapravo, duboko u sebi, gadio. Kome bi njegova vladavina nedostajala?

,,Ako prihvatim, želim nešto za uzvrat'', izgovori najzad, a njegove obrve zainteresovano zatitraše, nateravši je da nastavi. ,,Želim da mi date Zmajev kamen.''

,,Zmajev kamen?'', ponovi iznenađeno.

,,Znam da ga imate, kralju Volkov. Prilično sam sigurna da imam pouzdanu informaciju.''

Nešto u kraljevim očima zatitra ponosno.

,,Neću pitati odakle je ta informacija potekla, ali neću se praviti kao da ne znam o čemu govoriš. Zaslužuješ istinu'', rekao je. ,,Zmajev kamen je u riznici loze Volkovih decenijama, i zapravo, nisam ni siguran odakle je potekao zaista. Postoji priča koja kola generacijama u porodici da ga je sam Alhemičar doneo na poklon mom pradedi. Bilo je čudno, doneti tu stvar običnim ljudima koji ga nikada neće moći iskoristiti. Ali kada ga je moj pradeda upitao šta da čini sa njime, Alhemičar mu je rekao: Imam dug da platim. Ali kada Sudbina pokuca na vrata, kamen će potražiti svetlost.''

Katerinine oči potamneše.

Bile su to čudne reči, ali nedovoljno čudne da je ne podsete na jedini osobu - sveca - koji je voleo smicalice. Da li je bilo moguće da je toliko unapred mogao znati da će se sve ovako odigrati? Ili su nesvesno, po njegovim neznatnim gurkanjima, išli u pravcu u kojem je on želeo, igrajući se njima poput marioneta?

,,Da li to znači da ćete pristati?''

Posmatrao ju je trenutak duže, a onda odgovorio. ,,Taj kamen je prevrtljiva stvar. Video sam ljude koji gube razum samo dok su čistili prašinu sa njega. Njegova bit je da izvuče najgore iz osobe i iskoristi to kao oružje za samouništenje. Znam da bi trebalo da pojača moć savijača, ali to je vraška cena za plaćanje. I ne verujem da bi mi tvoji roditelji, ponajviše tvoj otac, ikada oprostio kada bih pristao na tvoj zahtev. Možda ti je teško za poverovati, ali ja te zaista vidim kao svoju ćerku. Ti si poslednje što je ostalo od tvojih roditelja i možda sam sebičan, ali ne želim da izgubim jedini podsetnik na njih u rizičnom pokušaju hrabrosti.''

Katerina mu je okrenula leđa, osećajući gorke suze u očima i knedlu koja ju je gušila.

,,Zar to nije nešto što bi on učinio?'', upitala je podrhtalim glasom. ,,Rizikovao život u pokušaju hrabrosti?''

,,Jeste'', umorno je izdahnuo kralj. ,,Ali on bi takođe sprečio ljude koje voli da čine isto.''

,,Poslednjih dana me dosta vas pokušava sprečiti da uradim stvari koje Sudbina želi od mene.''

,,Ja bih to nazvao srećom'', izgovori kralj pre nego što je ostavi da stoji pred portretom njegove izgubljene porodice. ,,Imati ljude kojima je i dalje stalo da li tvoje srce kuca.''

*****

Andrej je čitavo veče proveo u sobi hodajući napred-nazad, zamišljeno tapkajući kažiprstom po usnama. Vrteo je u mislima razgovor koji se odigrao nakon Katerininog neuspešnog pokušaja da ubedi kralja Volkova da im preda Zmajev kamen.

,,Želi da me zaštiti'', rekla je Katerina, ljutito sklopivši ruke preko grudi, uperivši hladan pogled ka Andreju pre nego što odmaršira iz prostorije u kojoj su bili. ,,Izgleda da si bio u pravu. Sve ovo je bilo besmisleno.''

Nije bio siguran koliko je kasno u noć bilo i koliko je dugo vagao sve mogućnosti, ali načulivši uši i shvativši da je dvor bio u tišini, odlučio je da iskorisiti priliku da se iskrade.

Hodnik je bio prazan, bez ijednog stražara na vidiku i sa prigušenim svetlom koje je dopiralo iz svećnjaka na zidu. Iako je mu je dvor bio nepoznat i otežano bi se snašao tumaranjem na slepo, laknulo mu je što su svo troje imali sobe jedni pored drugih. Pošto nije čuo ništa sem tišine iza vrata, gotovo nečujno položi ruku na kvaku i nestade u tmini sobe.

Katerina je ležala na boku, sa desnom rukom ispod jastuka, blago razdvojenih usana i gustom kosom rasutom po jastuku. Ramena su joj bila gola, samo tanka bratela vidljiva ispod pokrivača. Delovala je spokojno, gotovo lepše no što ju je ikada video. Bilo je nešto u tom činu što ga je teralo da se odupre želji da spusti ruku na njen obraz, da oseti njenu kožu pod rukama i da je ponovo oseti na usnama. Od te želje je osećao mučninu, prezir prema samome sebi. Činio je da gubi svu kontrolu nad sobom, da zaboravi sva načela i sve što je ikada želeo da učini, da očuva. Ali sve to je bilo poput narkotika, telo mu radeći protiv razuma u želji da uzme još jednu dozu. Bilo je lakše kada nije znao kako se njeno telo savršeno uklapa u njegovom naručju ili kakav ukus ima na njegovom jeziku.

Ali nije mogao da zaboravi, nije mogao da otrese taj osećaj, i dalje osećajući njene fantomske poljupce na svojim usnama. Trebalo je da mrzi činjenicu da ju je poljubio, da je dopustio da tako nešto uradi. Trebalo je da mrzi sebe što je dao sebi za pravo da na taj način povredi Viktora, svog prijatelja. Svog brata. Nije trebalo da razmišlja o nečasnim stvarima koje bi joj činio ukoliko bi je ponovo poljubio.

Svojoj štićenici. Svojoj otrovnici.

Ali izgleda da je tako bilo sa zavisnicima, opijeni otrovom koji im je kolao krvotokom.

Uvek bi se vraćali za više.

Spustivši ruku na njeno rame i blago je prodrmavši iz sna, ostade iznenađen kad se Katerina naglo podiže i oseti oštricu na svom vratu.

Delovalo je kao da je bila u stanju pripravnosti, kao da će se možda nešto loše desiti svakog trena. Nije mogao da je krivi, već je izbegla smrt dovoljno puta da je može očekivati poput dobrog prijatelja gde god se okrene.

,,Ja sam'', uveravao ju je Andrej, položivši ruku na onu u kojoj je bio bodež.

Trebalo ju je nekoliko trenutaka da skine izraz ubice sa svog lica, ali shvativši da se radi o njemu, čelo joj se ljutito nabra.

,,Šta je tvoj problem?'', sklonila je poskok sa njegove kože, gledajući ga u neverici.

,,Sklonost ka samopreziru i ženama koje mi stavljaju bodež pod grlo.''

,,Mogla sam da te ubijem, idiote'', brecnula se, udarivši ga pesnicom u biceps. Toplota je isijavala sa nje, boreći se sa nagonom da se strese od njenog dodira.

,,Teško. Još uvek sam obučeniji od tebe.''

Iako se slabašno osmehnuo, Katerina mu nije uzvratila. Mogao je da oseti njenu ljutnju kao da je njegova, nesvestan kada je počeo da razlikuje svoja od njenih osećanja.

,,Zašto si zaista ovde, Andrej?'', tiho je upitala, njegovo ime na njenim usnama i dalje imajući čudan prizvuk, kao da ga prvi put istinski čuje.

,,Znam da je suludo, ali možda je prerano da odustanemo od ovog plana. Možda još uvek imamo šanse da izvučemo Zmajev kamen.... ako krenemo sada u potragu.''

Katerina ga je posmatrala bezizražajno, pokušavajući da pročita njegov izraz lica u tami, a onda se osmehne zaverenički, otkrivši gornji vez zuba.

,,Pukovniče, da li vi to meni predlažete da opljačkamo kraljevski trezor?''

,,Nego šta.''

Katerina je preko jednolične spavaćice koja joj je obgrlila obline ogrnula beli ogrtač i, uhvativši Andrejev šokiran pogled kako šara duž njene delimično otkrivene figure, samozadovoljno se iskezi.

,,To je samo telo. Nije ništa što već nisi video, zar ne?'', prišla mu je dovoljno blizu da oseti toplotu njenog daha na licu. ,,Nije kao da smo imali seks.''

Nonšalantno se okrenula na prste, ne sačekavši da čuje doskočicu koja mu je ostala u delimičnom mucanju na usnama.

Ta divlja devojka poganog jezika.

Ponekad bi zaboravio da je imala ikakvu titulu, sa toliko slobodnog govora i bezobrazluka koje nije viđao ni kod koga drugog.

Trudili su se da hodaju nečujno po tamnim mermernim pločicama, povremeno se sudarivši usled nesnađenosti u prostoru i tami koja ih je olako progutala.

,,Razmisli, Katerina. Možda su ti otac ili ujak nekad spomenuli gde bi mogao trezor da se nalazi.''

,,O, molim te, saberi se. Da li zaista misliš da kraljevske porodice razgovaraju o svojim riznicama i pokazuju jedni drugima svoje dragocenosti u slobodno vreme?'', Katerina je protivrečila dok su lutali i pokušavali da izbegnu stražare koji bi povremeno prošetali nekim od hodnika.

,,Da.''

Nije morao da se okrene da bi znao da je prevrnula očima.

,,Pa, možemo da precrtamo sprat sa spiska. Definitivno nije ovde.''

,,Možda podrum?''

,,Osim što ne znamo kako da dođemo do podruma'', Katerina nevoljno uzdahne i umorno protrlja lice.

Andrej se nakratko zamisli, pokušavajući da se priseti čitave putanje kojom su prošli otkako su ušli u dvor. Centralnu prostoriju, sobu za prijem, veliki hodnik i vrata sa stepenicama, trpezariju... Stepenice.

,,Bile su stepenice pre nego što smo ušli u trpezariju'', u glasu mu je titralo uzbuđenje. ,,Sa naše desne strane, između centralne prostorije i trpezarije, video sam da je neko otvorio vrata i iza njih su bile stepenice koje su vodile ka dole.''

,,Stepenice? Ne sećam se nikakvih stepenica.''

,,Otrovnice, imaš loš tajming da sumnjaš u moju moć zapažanja.''

Bez daljeg raspravljanja, Katerina je pustila da je vodi putem koji je smatrao da vodi do trezora, još jednom zahvalan svojoj moći nesvesnog mapiranja prostora. Kretala se oprezno, nekoliko puta je okrznuvši svojom rukom, shvativši koliko je blizu njega. Za osobu koja je posedovala svojim prisustvom okruženje oko sebe, iz nekog razloga je trenutno izgledala sićušno. Gotovo kao da se boji. Možda se i bojala ishoda njihovog pokušaja, ili nepoznatog prostora, čak i mogućnosti da ih neko uhvati i eventualno proglasi izdajicama, lopovima i ko zna čime pored toga.

Taman kada su sišli stepenicama sa sprata i hteli da skrenu ka hodniku koji je vodio ka trezoru, začuli su šapat i korake koji su se kretali ka njima.

Instinktivno, uhvatio je Katerinu za ruku i cimnuo je ka sebi, priljubivši se uza zid iza grandiozne skulpture ratnika sa vukom. Nije se sećao kada je poslednji put bio toliko zahvalan na nečijem ekscentričnom ukusu.

Katerinine ruke su našle put do njegovih grudi, a njegova je bila oko njenog struka, neprijatno isprepleteni u pokušaju da ostanu nevidljivi dok dvojica stražara prođu kraj njih. Pogledi su im bili fiksirani jedno na drugo, svesni blizine, toplote i nedovoljno slojeva odeće. Znao je da može da oseti pod prstima ludačko kucanje njegovog srca, ali je bilo prekasno da se brine o tome. Mirisala je drugačije. Mogao je da oseti sapun od citrusa, nečeg što nije koristila ranije, ali ispod toga je i dalje osećao njen poznati miris. Lice joj je bilo previše blizu njenog, bilo je dovoljno da samo malo nakrivi glavu i da je...

Stražari su odmakli iza krivine i Katerina se neprirodno cimnu iz njegovog naručja, uhvativši ga za ruku, vučeći ga sa sobom do vrata o kojima je govorio.

Vrata su, srećom, bila otključana i oboje se hitro izgubiše iza njih. Stepenište je bilo mračno, oboje se pridržavajući za hladne zidine kao smernice da ne izgube korak i spotaknu se.

Našli su se u tunelu koji je bio nalik katakombama, sa bakljama koje vise sa belih zidina. Andrej je osmotrio okruženje, pokušavajući da prokljuvi gde bi trezor mogao biti. Put iza njih je vodio u ćorsokak, te im ono što se nalazilo ispred njih postade jedini izbor.

Nisu bili svesni koliko su dugo koračali u jednoličnom tunelu, pitajući se da li tunel ima ikakvu svrhu osim da dovede znatiželjne do ludila svojom beskonačnošću - a onda oboje zastadoše u prepoznavanju onoga što se našlo ispred njih.

Bila su to vrata veličine dvorske kapije, izgrađena od teških materijala koja su se presijavala poput čelika i srebra, mornarsko plave boje sa velikim grbom na sredini - glava vuka koji zavija.

Katerina je pohrlila napred, pokušavajući da otvori vrata, ali bezuspešno. Nije bilo kvake, te pokuša da pronađe skriveno dugme ili vratanca sa šifrom koja su vodila do otvaranja, ali ništa nije bilo vidljivo. Posmatrao ju je neko vreme kako zuji oko istih poput usresređenog deteta pred teškim školskim zadatkom, nabranog čela i napućenih usana.

,,Ovo je besmisleno'', besno šutne nogom u vrata koja se ne mrdnu, osim što prouzrokovaše tup odjek, a onda iskoristi zid kao oslonac.

Andrej je prišao vratima, posmatrajući ih sa svih strana na isti način na koji je to činila Katerina, ali pogled mu se stalno vraćao na žig koji je bio na sredini vrata - na vuka.

,,Ovo je krvni trezor'', zaključi Andrej, stavivši ruke preko grudi, kao da želi da zarobi srce u kavez pre nego što pronađe način da pobegne. ,,Zapečaćen je krvlju. Samo neko iz loze Volkovih ga može otvoriti.''

Na trenutak nije bio siguran da li ga je Katerina uopšte čula, spustivši se na pod sa rukama u kosi, u znaku predaje.

,,Drugim rečima, osim ako ga kralj Volkov sam ne otvori, možemo se oprostiti od kamena'', glas joj je bio bez prirodne živahnosti i peckanja, sada pun gorčine i ljutnje. ,,Nema smisla. Sve ovo je bilo uzaludno. Bilo je detinjasto od mene da uopšte pomislim da ću ga tek pronaći. Sve sam žrtvovala za ovo. Svi smo. Povukla sam previše ljudi sa sobom za nešto što je bila legenda, u nadi da ću moći da zaštitim narod. Ali sam podbacila, ponovo. Izneverila sam narod, izneverila sam svoje prijatelje, izneverila sam tebe, izneverila sam Viktora. Slomila sam Viktoru srce zbog ovoga.''

Sada je već plakala, zarivši lice u šake, i Andrej je mogao da oseti kako mu se srce steže na taj prizor. Osećao je njeno razočarenje i bes, pomešan sa kajanjem i tugom, potiskivajući želju da je zagrli i učini da bol nestane. Ali znao je da ka njenom cilju zapravo samo stoji on kao prepreka, samo ako je dovoljno spreman da pogazi svoje principe i odluke koje se zakleo da neće nikada prekrišiti. Bio je pukovnik Vrhovne armije, bio je Andrej Popov. Bio je prijatelj, lider i siroče koje je tragično izgubilo porodicu u napadu Etijorana.

Ali ako bi odlučio da joj pomogne, da joj otkrije delić sebe koji je sve ove godine vešto krio, izgubio bi sve to. Bio bi nešto drugo - neko drugi. Posmatrao ju je tako uplakanu, slomljenu, prisećajući se kolika je bila uzajamna ljubav sa ljudima koje je izgubila, srećan što je mogao samo delić toga da vidi i oseti. Prisećao se koliko je bila neustrašiva, da je toliko uništena emotivno i fizički uspela njegovo skoro mrtvo telo da dovuče do Palate, odbijajući da ga ostavi da bi se spasila. Posmatrao je nesuđenu naslednicu, zaštitnicu, posmatrao je ratnicu i posmatrao je ubicu. Bila je sve to, bez izvinjenja, lažnih predstavljanja. Uvek joj se divio na tome, na lakoći i ponosu da se predstavi u tom svetlu, svesna svojih mana, ožiljaka i vrednosti. Nije se kolebala, nije bežala od osuđivanja.

Voleo bi da je bio više po tom pitanju poput nje.

I želeo je da ne krije ništa od nje.

Bio je to težak, usamljen način života - način života na koji je već dugo naviknut. Ali možda je bilo vreme da skine lance i oklop koji su ga krili od osoba koji su mu nešto značile, možda i više no što je ikada očekivao.

Iako ga nije posmatrala, Andrej nije skidao pogled sa nje dok je iz čizme izvlačio svoj bodež, dok je osećao hladnoću oštrice na svojoj šaci i srce koje mu je toliko lupalo da mu je u trenutku pomutilo vid. Grlo mu se steglo, usta bila suva poput baruta, ali nije odustajao od svoje namere.

Nije odustajao, jer je znao da bi to ona učinila. Učinila bi za njega, Viktora, za Ninu, za Luku. Dođavola, učinila bi verovatno za ceo Rejvenšild kada bi mogla.

Stoga, sa neizgovorenim izvinjenjima i obećanjima, progutao je knedlu i svoju prošlost koju je zakopao unutar svojih grudi i položio krvavu šaku na žig vuka.

___________________________

Znam, znam.

*šok, neverica, FOTO + VIDEO*

S obzirom da verujem da ćete već izraziti svoju šokiranost u komentarima, svakako želim da vas podsetim da mi znači svaki glas i komentar haha ♥

Hvala svima koji toliko pomno prate, i jako mi znači što ste zavoleli pojedine likove toliko (čitaj Andreja) jer mi je to definitivno najveći kompliment koji mogu dobiti.

Ostavite svoje glasove i komentare i čitamo se u narednom nastavku koje će (valjda) biti manje turbulentnije od ovog.

P.S. Ostavljala sam male znakove tokom cele priče do ovog velikog praska, ali mi je drago što je bilo dovoljno diskretno da ne posumnjate do tipa prethodnog dela.

♥♥♥