Narednog puta kada je otvorila oči ponovo je bila u svojoj sobi.

Tamne zavese su bile povučene preko prozora, ne dajući joj nikakvu naznaku koje je doba dana.

Nevoljno se promeškoljila po krevetu, a onda osetila nečije prisustvo u sobi. Ugledala je Viktora u tapaciranoj fotelji kraj njenog kreveta. Lice mu je bilo umorno, istrošeno, a tamne senke prostorije su se stapale sa njim, postajući deo njega poput onih koje je mogao da prizove. Nije mogla ni da zamisli šta se sve izdešavalo dok je nije bilo. General ju je posmatrao zabrinuto, saosećajno, prelazeći palcem preko svoje leve ruke u vidu nekog tajnog utešnog gesta.

Katerina se seti Nininih reči, o njegovoj nameri da prevrne čitav Rejvenšild da ih pronađe. O tome kako je nije ostavljao ni na trenutak samu.

,,Zdravo'', tiho je izustila.

,,Zdravo'', uzvratio joj je sa slabašnim smeškom koji mu nije dopirao do očiju. ,,Drago mi je da si budna. Kako se osećaš?''

Shvatila je da zapravo nije imala vremena, a ni prilike da razmišlja o tome kako se oseća. Bilo je kao da je ušetala u oluju iz koje je jedva uspela da se izvuče. A to je stvar sa olujama; nikada se ne vratiš isti kao kada si ušetao u nju.

,,Prazno. Besno. Tužno. Osećam sve to odjednom i istovremeno ništa. Ima li to ikakvog smisla?''

,,Naravno da ima'', ustao je laganim pokretom, našavši se na njenom krevetu. Seo je kraj njenih nogu, posmatrajući je kao da ispred sebe vidi nešto najvrednije. Volela je to kod njega. Volela je što nije krio ono što je osećao, što je mogla u njegovim očima da pročita svaku emociju koju je osećao. I kopkao ju je način na koji ga je povredila kada nije činio ništa drugo osim dobrog za nju. ,,Patnja je težak saputnik; poput vatre koja te ili pročisti ili uništi. Treba ti vremena da zalečiš rane. Niko ne očekuje od tebe da prežališ sve što si izgubila za nekoliko dana. Treba ti vremena da odlučiš šta ćeš uraditi sa bolom koji osećaš.''

,,Moja majka... Da li je preživela?''

Ali samo njegovo skretanje pogleda je bio dovoljan znak da zna odgovor. Nemoćne ruke je zarila u svileni prekrivač, stežući tkaninu. Zarila je zube u dunju usnu koja je podrhtavala, osećajući gorak ukus gubitka u ustima.

,,Znam da ne znači mnogo, ali mi je žao'', glas mu je bio poput utešne uspavanke. ,,Voleo bih kada bih mogao da ispravim sva njegova nedela. Kada bih mogao da izbrišem svu bol i patnju koju je posejao, kao i strah koji je urezao svima u kosti. Voleo bih da mogu sve da promenim.''

,,Ne možeš kriviti sebe za njegova nedela.''

Viktor stisne usne i slabašno odmahne glavom.

Bilo je previše bola, previše gubitka unutar zidina Palate. Unutar granica Rejvenšilda. I sve je manje bila u stanju da prihvati da je ona ta koja je trebalo iz toga da ih izbavi.

,,Želim ga mrtvog. Sve njih. Želim da pate za svaku smrt koju su načinili.''

,,Svi to želimo'', Viktor položi ruku preko njene, prodorno je pogledavši. ,,Ti nisi svesna koliko si zapravo moćna, Katerina. Sa moćima koje poseduješ možeš da učiniš šta god poželiš. Možeš spaliti sve do temelja ako to poželiš.''

Katerina ispusti nešto nalik hrapavom smehu u kojem je bol bila opipljiva.

Iako joj moći joj uvek nisu bile vraćene u potpunosti, i dalje je mogla da oseti uticaj njegovih moći na nju, poput trnaca koji su ostavljali kratke poljupce duž njene kičme i njenih lopatica.

,,Teško mi je da poverujem da bi mogao i da me pogledaš kada bih to učinila.''

Pomerio je ruku sa njene, osećajući iznenadnu hladnoću. Mislila je da je to znak da je u pravu, ali njegove šake su našle put do njenih obraza. Osetila je toplotu u utrobi, shvativši da joj je nedostajao njegov dodir – njenog jednakog.

,,I da ovaj svet gori, Katerina, i dalje bih gledao u tebe.''

I u senkama noći je mogla da vidi sirovu odlučnost u njegovom pogledu, vibrirala je iz njegovih pora, iz njegovog glasa. Shvatila je da je počela da zaboravlja način na koji je njegov dodir budio moći u njoj, ispreplićući se poput dvoje vrsnih igrača.

Podsvesno se vraćala na Andreja, na njegove ruke na njenim obrazima kada ju je pronašao u šumi, na njegov zagrljaj i njegovo ubrzano lupanje srca. Trn krivice ju je probadao u grudima.

Samo si zbunjena od svega što se desilo, govorila je sebi. Ne osećaš ništa prema njemu.

Zato što je to bilo samo to – zbunjenost. Bio je tu da je zadrži kada joj se ceo svet urušavao. Nije bilo ničeg sem čiste ljudskosti u tom gestu; jer, iako je bio neustrašiv ratnik, i dalje je bio čovek sa prošlošću, a njegova prošlost se nije mnogo u tragediji razlikovala od njene.

,,Mislio sam da sam vas oboje izgubio'', prizna Bogdanov. ,,Već su počela da pristižu pisma saučešća i da pripremaju halu časti. Ali nisam to želeo da prihvatim. Nisam mogao.''

Mogla je da vidi pukovnikovu sliku okačenu u hali časti sa svim odlikovanjima koje je imao. Mogla je da vidi Petra, momka kojeg su Etijorani nemilosrdno uhvatili. Bojala se sopstvenih misli i želja, ali se nadala da su ga ubili istog trena. Nije želela da misli o načinima na koje bi ga u suprotnom mučili zarad svojih uvrnutih i sadističkih potreba.

Palcem je prelazio po njenom obrazu, prodorno je gledajući, kao da i dalje potajno pokušava sebe da uveri da je zaista tu.

,,Mislim da ne bih preživeo ako bih vas oboje izgubio. Previše ste mi važni.''

,,Nećeš nas izgubiti'', pokušala je da uveri sebe koliko i njega, poklopivši njegovu ruku svojom. ,,I ne idemo nikud. Sudbina svih je u našim rukama.''

I zaista je verovala u to.

Jer, na kraju krajeva, svako od njih je nosio deo pakla sa sobom.

                                                                                     *******

Oprostivši se od Viktora, provela je ostatak večeri na silu jedući listiće sira i bolivarske pogačice premazane puterom i džemom od brusnica koje joj je doneo; i utapajući tugu u vruću kupku od lavande i ružinih latica.

Nije više bila u stanju da plače, nije bila sigurna ni da li joj je suza preostalo za takav poduhvat. Samo je želela da utopli prazninu u grudima koju je osećala, koja je krvarila i gušila je. Ali svaki put kada bi zatvorila oči, začula je pucketanje vrata njene prijateljice. Sećala se svojih poslednjih reči koje je izgovorila svojoj majci. Čula je odjeke Markusovih reči. Osećala je fantomsku bol Andrejeve trenutne smrti.

I nije znala kako da pređe preko toga.

Nije znala kako se ide napred.

Kako, kada su joj pokidali svu užad koja ju je držala da ne padne u ambis tame i užasa? Kako, kada je izgubila sve ono što ju je činilo celom? Kako, kada je osećala da nakon svega, više nikada neće uspeti da prepozna sebe.

I sve je to bila njena krivica.

Nije mogla da spava te noći. Um joj nije davao mira. Tako da je, besno frknuvši, navukla ogrtač i izletela iz sobe. Nije znala kuda ide – ovog puta ne zato što nije dovljno poznavala Palatu, već kao da su njena stopala imala nezavisnu misiju od njene – vodeći je na prostrani balkon koji joj je već postao dobro poznat.

Kao i osoba koja je bila na balkonu.

,,Ne možeš da spavaš?'', glas mu je bio poput noći koja ih je obgrlila.

Bio joj je okrenut leđima, i dalje noseći odeću u kojoj je danas bio.

,,Kako si znao da sam ja?'', upita ga Katerina. ,,Ili nagađaš?''

,,Jednostavno znam.''

Nakrivio je glavu kako bi se polovično osmehnuo stisnutih usana, te Katerina priđe i stade kraj njega tik uz ogradu.

,,Ni ti ne možeš da spavaš?''

,,Spavanje i ja se ne uklapamo otkako smo se vratili'', prizna tiho, okrenuvši glavu ka predelu koji je krasio zidine van Palate.

Senka mesečine je padala preko njegovog lica, delujući poput palog anđela ili okrutnog princa koji ima skrivenu nameru u preuzimanju trona. Kiša je tiho rominjala, a miris trave i noći je kružio oko njih, stvarajući spokoj koji je oboma trebao. Bilo je nešto čudnog u rezervisanosti koju je Andrej pokazivao, izbegavajući da je pogleda u oči. Pitala se da li je razlog tome što mu srce ponovo kuca.

,,Da li osećanjaš neku posledicu od...''

,,Vraćanja u život?'', izgovori pre nje. ,,Ne bih rekao. Po Anastasijinim pretpostavkama, srce mi je stalo na svega par minuta. Da je bilo duže... Verovatno bih bio jedno od nakaradnih bića bez duše poput onog koje me je ujelo.''

,,Moraš prestati da mi dovršavaš rečenice.''

,,Bojiš li se da si postala previše predvidiva ili da te možda previše dobro poznajem?''

Katerina prevrne očima, pokušavajući da prekrije smešak.

Iako joj se nekada činilo da je bio osoba sa kojom nikad ne bi razgovarala svojevoljno, u poslednje vreme je osećala određenu lakoću u razgovoru sa njim. Kao da se radi o dobro uvežbanoj koreografiji koja je prodrla u svaku ćeliju i srž njenog tela, pamteći svaki korak kao da se radi o disanju.

,,Žao mi je što sam te ponovo obeležila. Samo... Volela bih kada bih znala kako sam to učinila.''

,,Nema potrebe da ti bude žao. Živ sam zahvaljujući tebi. Biću ti večiti dužnik.''

,,Ne želim da mi budeš dužnik'', brecne se Katerina više no što je očekivala. ,,Samo želim da budeš živ. Volela bih da sam mogla to da učinim ranije. Možda sam mogla da sprečim da iko umre zbog mene.''

Andrej ju je posmatrao nedokučivim pogledom, grizavši unutrašnjost obraza. Delovalo je kao da pokušava da izanalizira svaku emociju koju je krvarila, svaki vidljiv i diskretan pokret tela, kao da traži nešto određeno. Razdvojio je usne kao da se kolebao da nešto izusti, ali se predomisli u poslednjem trenutku, ponovo usmerivši pogled na ono što se nalazilo ispred njega.

Iako joj je hladna kiša već poprilično natopila ogrtač, nije joj smetalo. Očekivala je da će osetiti hladnoću, ali toplota Andrejevog tela ju je nesvesno obrglila, podsećajući je na trenutke kada bi je kao malu majka ušuškavala pred spavanje.

,,Možda je bolje da uđeš unutra. Mokra si.''

,,Ne smeta mi, volim kišu. Smiruje me'', prizna. ,,I potrebno mi je nešto da mi utiša misli inače sam sigurna da ću izgubiti razum.''

,,Razumem to'', izgovori, izdahnuvši. ,,Zato volim da dolazim ovde. Razbistri mi um.''

,,I izgledaš kao da imaš previše stvari na umu.''

,,Ne bi verovala.''

Katerina je neko vreme ćutala, vrteći poslednje trenutke iz svog doma u glavi.

,,Moja majka... Da li ti je rekla nešto pre nego što ste se razdvojili?'', na trenutak je u njegovim očima videla iskricu nečega što nije mogla da definiše u potpunosti – nečeg mračnog i bolnog.

,,Želela je da joj obećam da ću te štititi.''

Princeza se cinično podsmehne.

,,Opet to štićenje. Mrzim to'', procedi kroz zube, stiskajući vilicu. ,,Svi su mrtvi zbog toga.''

,,Sve što su učinili je bilo da bi te zaštitili. To činiš za ljude koje voliš.''

,,Zašto se onda osećam kao da su napravili grešku?''

Nije odgovorio, a nije ni očekivala odgovor na to. Osećala je kako je suze ponovo peku u uglovima očiju, grižući unutrašnjost obraza ne bi li ih progutala u sebi. Bilo joj je dosta samosažaljenja, bilo joj je dosta da je drugi gledaju poput ičega vrednog čuvanja.

Ali pored svega, i dalje nije mogla da strese osećaj da joj pukovnik nešto prećutkuje. Nije znala kako, ali mogla je to da oseti. Iako je bilo vrlo verovatno da i njegovo vojevanje sa sopstvenim unutrašnjim demonima nije jednostavno, ali nešto se krilo u njegovom skretanju pogleda i uzdržanom držanju.

,,Imam osećaj da kriješ nešto od mene'', izusti odlučno, ne skidajući pogled sa njegovog besprekornog lica ratnika.

Kratko je izdahnuo, razmišljajući. Ponovo je oklevao, i Katerina počne da razmišlja o njihovom odnosu pre i nakon odlaska u Vindfols. Nikada nije želeo da ima išta sa njom. Bio je vrlo jasan poslednjeg puta kada su se našli na ovom istom mestu – odgurivao ju je od sebe. Izrekao je u više navrata da je razmažena, nesmotrena i da su osećanja samo ometač od onoga što je bitno. On je pukovnik armije Vrhovnog Kralja. Nije ovde da bi sklapao prijateljstva. A ona je počela da se vezuje za odnos koji je bio nepostojeći u samom startu.

Nije znala zašto joj je ta misao izazivala nelagodu u utrobi.

,,Znaš šta? Ne moraš mi reći. Ako je razlog zato što sam te osramotila pred drugima svojom reakcijom na to da si živ, oprosti mi. Trebalo je da znam da osoba koja si bio u Vindfolsu i ovde nisu iste. Ti si pukovnik, a ja sam još samo jedan pijun kojeg moraš štititi'', reči su joj gorele na jeziku poput kiseline. ,,Nemaš razloga za brigu. Znam da žališ za svim što se dogodilo. I neću ti više smetati niti očekivati išta od tebe. Ti imaš svoju dužnost, kao i ja. Neću ti više kvariti ugled svojim suludim mišljenjima da smo postajali prijatelji.''

Okrenula se i počela je da se udaljava od njega, želeći da spreči svaku mogućnost da vidi ili čuje njegovu reakciju, ali njegova ruka je našla put do njene, zaustavljajući je na mestu. Nije imala izbora nego da susretne njegov pogled, pogled isklesan iz zvezdane prašine i najnemirnih talasa okeana. Bila je pripijena uz njegove čvrste grudi, osećajući njegovu toplotu. Srce joj je lupalo kao ludo. I iz nekog razloga, pomislila je da je zaboravila da diše.

Tada je prvi put pomislila o bizarnosti činjenice da je iko mogao da natera njeno srce da kuca kao ludo kada je želela da uopšte ne kuca.

,,O čemu govoriš?'', njegov dah je golicao njeno lice, osetivši trnce kako joj igraju duž celog tela. ,,Ne žalim ni za čime. Bio sam iskren kada sam ti rekao da želim da ti budem prijatelj.''

,,Zašto onda osećam da mi nešto prećutkuješ? Šta je toliko loše da ne možeš da izgovoriš?''

Pogled mu je palo na nešto što se nalazilo iza nje, ponovo vagajući i prelamajući u svojoj glavi stvari koje su neizrečene. I to ju je toliko nerviralo, toliko joj je budilo poriv da ga udara, da vrišti na njega da ne beži od nje ponovo.

,,Misliš li da možeš da mi obećaš da me nećeš mrzeti nakon toga?''

Ali bila je previše zapanjena da bi išta izgovorila. Bilo je emocije na njegovom licu koje do sada nije videla, ranjivosti pomešane sa bolom i proganjajućom krivicom.

,,Ne razumem, zašto bih te-''

,,Ah, tu si'', začula je ženski glas iza sebe, nateravši je da se okrene i ugleda Anju.

Mogla je da oseti kako se Andrejevo telo ukrutilo, a pogled mu postade neprijateljski. Viktorova polagačica zakletve im je upućivala znatiželjan pogled pun otrova, iskriviši ivice usana u koketni osmejak.

,,Da li prekidam nešto?''

,,Ne'', izusti Katerina preduhitrivši Andreja i iskoristivši priliku da mu se otme iz ruku. ,,Upravo sam odlazila.''

,,Katerina.''

Začula je Andreja kako je doziva, ali nije se okretala. Prostrujala je pored Anje koja ju je i dalje posmatrala svojim šakalskim pogledom, zatvorivši staklena vrata za sobom. Na trenutak je zastala, posmatrajući kako Anja prilazi Andreju, poput ljubavnice koja zavodi plen. I nešto u utrobi ju je probolo. Nešto gorko, nešto što je ostavljalo trag poput kiseline.

I nije joj se svidelo ono što oseća.

Ali je verovala da je ono što je želeo da joj kaže bilo vezano za Anju.

A svaki njen potez je samo dolivao ulje na vatru – da se ona previše vezala, poput kojekakvog derišta i da je bila spremna da mu se baci u naručje.

Frknula je i psovala samu sebe u bradu, udaljavajući se od vrata i mesta na kojem nimalo nije želela više da bude, ostavljajući Andreja sa svojim nemilosrdnim šakalom.

___________

Novo poglavlje je tu!

Od narednog ću samo reći da idemo malo na Andrejevu perspektivu, red je :D

Hvala svima koji prate i nadam se da će vam se svideti!

Ostavite svoj glas i mišljenje, svako mi jako znači ♥