Sunce je već počelo da zalazi nad Vindfolsovskim nebom kada je Katerina kroz tajni prolaz izašla u Linovsku šumu. Vazduh je bio svež, golicao ju je u grudima i pekao po ranama koje je zadobila u borbi.

Katerina se nije mnogo sećala onoga što se zbilo nakon što se oprostila od Markusa. Sve se prebrzo odvijalo. Na njegov znak je trčala koliko su je noge nosile, ne okrećući se za sobom. Pratili su je zvukovi borbe, vike i vazduh umrljan dimom i metalnim mirisom krvi.

Svaki ud ju je boleo, telo joj je vrištalo da stane, isprekidano dišući i jedva stizajući do novog daha, ali nije mogla da stane – nije smela da stane. Nije želela da žrtva njenih najbližih bude uzaludna, ma koliko god joj srce u grudima vrištalo od boli, gubitka i nemoći.

Zato je nastavila da trči, saplićući se u nepregledno korenje, zavlačeći se u grmove koji su joj cepali tkaninu haljine i koji su joj se zarivali u kožu. Molila se da veštaci ne mogu da osete njenu krv i na taj način je pronađu.

Šum u blizini ju je naterao da ustukne. Zastala je i osmotrila svaku polugolu krošnju i stablo koje se nalazilo oko nje, iz časa u čas se privikavajući na tminu koju je stvarao zalazak sunca. To je samo životinja, pokušala je sebe da ubedi. Oblizavši usne suve poput baruta, ustuknula je začuvši ponovo u svojoj blizini korake.

Potrčala je.

Vukla je za sobom svoju povređenu nogu, pokušavajući da odbaci bol koji ju je usporavao i razarao. Neprestano se okretala kako bi osmotrila da li vidi ikoga iza sebe, ali gusta šuma joj je remetila vidik, kao i vid koji joj se mutio od suza i panike koja se u njoj rojila.

U svoj toj usresređenosti na ono što se nalazilo iza, u potpunosti je izgubila pojam o onome što se nalazilo ispred nje. Udarila je u nečiji čvrsti torzo, osetivši ruke koje se snažno obavijaju oko nje poput korova otrovnog bršljana.

Isprekidano je disala, otimala se puna agonije, cvileći u rukama neznanca. Pokušavala je da ga nadjača, ali je bila previše slaba. Govorio joj je nešto, ali Katerina nije mogla da razazna. Nadjačalo ju je sve što je osećala, sva bol, sve povrede, sva slabost koja ju je obrglila.

,,Katerina, to sam ja. To sam ja. Znam. Znam. Toliko mi je žao. Žao mi je'', odmakao ju je od sebe položivši joj šake na ramena, i panično protresao kako bi ga pogledala.

Lice mu je bilo poznato, isprskano krvlju, oči razrogačene, lice puno panike i straha. Kosa boja ugljena mu je bila umršena i slepljena.

To je bio prvi put da joj se srce umirilo videći ga ispred sebe.

,,Andrej?''

Položio je dlanove na njeno lice, panično pogledom prelazeći preko njenog lica. Nije mogla ni da zamisli na šta je ličila – osećala je skorelu krv koja joj je zatezala lice poput morbidne maske za negovanje kože lica, ispucali nokti od siline kojom je stezala mač i bodež, kao i iscepana haljina natopljena krvlju osobe koja joj je bila poput sestre.

,,Mislio sam da sam te izgubio'', izgovorio je više sebi nego njoj, ovlaš prešavši jezikom preko usana, zažmurivši i istovremeno izdahnuvši. ,,Da li krvariš?''

,,Ne'', pokušala je da se odmakne od njega, ali je nije puštao iz svog stiska.

,,Katerina.''

,,Nije moja! Krv, nije moja.''

Drhtavo ga je prostrelila pogledom, pokušavajući da se oslobodi njegovih šaka.

,,Katerina, ne beži od mene'', njena šaka se našla u njegovoj, shvativši tek tada da se već neko vreme trese. ,,Znam da nisi dobro.''

Neko vreme ga je posmatrala, donja usna joj se tresla dok se borila da proguta suze koje je bila svako trena spremna da isplače. Ali nije želela da deluje slabo pred njim. Bio je jedan od najboljih ratnika koje je Rejvenšild ikada imao; a svaku emociju je smatrao ničim drugim do ometača.

,,Svi su mrtvi, Andrej. Svi su mrtvi zbog mene.''

Nije bila sigurna šta se nakon toga desilo osim da ju je privukao u zagrljaj. Ruka mu se našla na njenom potiljku, prsti upleteni u njenoj kosi, čvrsto je držeći pribijenu uz svoje grudi. Mogla je da čuje njegovo srce koje je lupalo ko ludo. Na njemu su se mešali mirisi dima, noći, znoja i krvi. Ali svaki miris, svaki njegov dodir je trenutno bio njeno najsigurnije utočište iz kojeg nije želela da ode.

Dugo su stajali tako upleteni jedno drugome u naručju, Katerina polako shvativši razlog njegove iznenadne prisnosti – i on je sve jednom izgubio.

U daljini se začula eksplozija, osetivši kako se Andrejevo telo alarmirano ukrutilo, pažljivo osluškujući okolinu. Napravio je korak unazad, prodorno je osmotrivši.

,,Moramo da idemo.''

,,Ali-''

,,Nema ali'', odmahne glavom, ponovo se vrativši u režim proračunatog vojnika koji se vodi samo razumom. ,,Još uvek smo u opasnosti – ti si još uvek u opasnosti. Moramo odmah otići odavde. Moramo se što pre udaljiti jer nas još uvek mogu stići. Znam sve kroz šta prolaziš trenutno, ali nemamo vremena da čekamo da ti se išta od ovoga slegne.''

Katerina je skrenula pogled sa njegovog, istovremeno proganjajuće prelepog i okrutnog, lica. Često se gubila u vremenu koje se odvijalo oko nje nekim misterioznim tempom, nesvesna koliko je svaka njena reakcija kasnila.

,,Molim te'', izgovorio je, u njegovom oštrom pogledu je igrala senka saosećanja, možda čak i neke zbunjenosti koju nije tada razumela. ,,Pođi sa mnom. Imaćeš dovoljno vremena da me mrziš kada se vratimo u Palatu.''

Nikada nije stigla da ga pita na šta je mislio kada je to izgovorio jer se životinjsko režanje veštaka čulo u blizini, nateravši Andreja da još jednom detaljno osmotri Katerinu. Pogled mu je šarao preko nje, i da je situacija drugačija, lice bi joj bilo skarletno poput njene omiljene haljine – ali ovo nije bio takav trenutak.

,,Gde ti je kaput?'', princeza je istog trena ustuknula kao oparena, shvativši šta je učinila. Šta je zaboravila, bolje rečeno.

Pogled joj je pao na poderanu haljinu, bespomoćno zureći u nadi da će se kaput pojaviti oko nje. Bila je tako glupa. Kako je mogla sebi da dozvoli tako kardinalnu grešku?

,,Žao mi je'', izustila je tiho, nesigurna da ju je Andrej uopšte čuo. Možda je i bilo bolje da je ne čuje, pomislila je. Znala je da ga je izneverila. Znala je da je potvrdila ono što je mislio o njoj sve vreme: da je neodgovorna, razmažena i nesmotrena. ,,Vratila sam se po neke sitnice i zaboravila sam ga na krevetu. Znam da je to bilo glupo i da si razočaran mnome. Ali ne mogu da vratim vreme. Volela bih da mogu.''

Njegov pogled je bio nedokučiv, usne napućene, a čelo nabrano. Delovalo je kao da razmatra ono što će joj reći, očekujući da izgovori reči koje je sama sebi uputila nekoliko trenutaka ranije.

,,U redu'', izgovorio je kratko, počevši da skida svoj kaput sa sebe. ,,Uzmi moj.''

,,U redu? Nije u redu'', Katerina se brecnula, pomerivši se od kaputa koji joj je pružio kao da gori. ,,Neću uzeti tvoj kaput. Možda si najbolji ratnik koji kralj Avgustin ima, ali ti je i dalje potrebna zaštita.''

,,Misliš da sam najbolji ratnik?'', obrva mu izazovno poskoči, primitivši vragolasti smešak u senci noći koja je polako padala.

,,Nije bitno šta ja mislim'', isfrustrirano je frknula, krenuvši da ga zaobiđe, ali je on uhvati za mišicu i obrne je ka sebi, uhvativši je nespremnu i prebacivši kaput preko nje.

,,Mislim da sam bio dovoljno jasan da moraš slušati moje naredbe koje su u tvoj najboljem interesu.''

,,Možda ne želim da slušam tvoje naredbe. Možda samo želim da snosim posledice svojih poteza.''

,,Zaista? Čemu takva nagla promena?''

,,Zato što Aleksejevi lome ruke i snose posledice.''

Andrej je ispustio nešto nalik hrapavi smeh, na trenutak osetivši treperenje u svojoj utrobi. Prišao joj je kako bi joj zakopčao kaput, ignorišući prkosni pogled koji mu je upućivala.

,,Izgleda da će ovog puta posledica biti što nosiš kaput koji nije u tvojoj veličini'', govorio je tiho, glasom omamljujućim nalik pesmi koja te zove u greh.

Bio joj je u neposrednoj blizini, dovoljno da oseti njegov glas na licu, posmatrajući je pogledom koji je krio veo stvari koje je želela da otkrije. Bojala se želje koja se javljaja u njoj u nadi da bude ta kojoj će se otvoriti. Nije bila sigurna zašto je toliko marila za osobu koja joj je mnogo puta stavila do znanja da je sve ovo puka obaveza prema Viktoru.

Viktor.

Nešto u grudima joj je ponovo zgrčilo, osetivši neosnovanu grižu savest.

Iz misli ju je izvuklo režanje veštaka koji su iskočili pred njima. Bilo ih je na desetine, spremnih na napad pri prvom njihovom pokretu.

Katerina i Andrej su stajali skamenjeni, gotovo ne dišući.

,,Otrovnice'', pukovnik procedi kroz zube, stisnute vilice. ,,Slušaj me šta ti govorim, u redu? Pusti me da idem ispred tebe, ostani sa strane i izbegavaj napade.''

,,Nećeš ići nezaštićen. Imam moći i kaput da me štiti. Ti ne.''

,,Ranjena si i netrenirana. Ostaćeš po strani. To je naredba.''

,,Mogu ti biti od koristi da te zaštitim.''

Andrej ispusti zvuk kratkog podsmeha. ,,Ja sam najbolji ratnik kraja Avgustina, sećaš se? Ne treba mi zaštita.''

Bilo je poslednje što je izgovorio pre nego što se svom silinom zaleteo na trojicu nakaza ispred njih. Rezao ih je mačem koji mu je iskovao Ksander, zarivajuči oštro sečivo u kosti koje su pucale pod silinom, proizvodeći ništa drugo do proganjajućeg zvuka.

U noći koja je sve brže padala, delovalo je kao da se radi o senkama i njihovom plesu koji su joj se priviđali kada je bila mala i kada bi dugo zurila u mraku svoje sobe.

Nakaze su padale pod Andrejevim nogama, ali je videla tromost u njegovim pokretima iako je i dalje bio spretniji od većine vojnika u punoj snazi. Bio je iscrpljen, možda čak i povređen. Katerina nije želela da čeka trenutak kada će ga to koštati ranjavanja ili možda života.

Nekoliko njih su ga sistematično opkolili u nadi da će nekom okrenuti leđa kako bi ga napao – nateravši Katerinu da još jednom prizove moći kako bi ih sprečila u toj nameri. Vrisnula je poslednjim atomima svoje snage, svetlost zaslepeći veštake koji su ispustili krikove kao da ih njena svetlost gori iznutra, padajući jedan po jedan na zemlju. U vazduhu se osetio sumporasti smrad njihovih ostataka.

Andrej se okrenuo ka njoj, zadihan i razrogačenih očiju. Očekivala je da je razlog tome što se ponovo oglušila o njegove naredbe, ali je delovalo kao da pokušava nešto da joj kaže. Već je bilo kasno kada je shvatila da joj signalizira da pogleda iza sebe, nateravši ga da jurne ka njoj, bacivši se na nakazu koji se zaleteo na nju kako bi je ujeo.

Andrej ju je odgurnuo i Katerina pade na zemlju, prigušivši oštri bol u ramenu koji ju je prožimao. Začula je krike čudovišta, a onda i ugledala njegovo nepomično truplo. Pukovnik je stajao nepomično, gledajući u priliku koja je ležala na tlo, grudi mu se naizmenično dižući i spuštajući. Katerinu nešto pecne u utrobi alarmirajući je da nešto nije u redu, nateravši je da skoči na noge odbijajući da iscrpljenost i bol preovladaju.

,,Andrej?'', dozvala ga je prišavši mu, ali još neko vreme je zurio, kao da se nalazi u nekom transu kojem nije moga da se odupre.

Odjednom je ustuknuo, okrenuvši se ka njoj i ispitivački je posmatrajući. Podigao je ruku ka njenom licu, a onda palcem dodirnuo mesto iznad usana. Svim preostalim atomima se suzdržala da ne ustukne na ovaj iznenadni kontakt, posmatrajući ga blago razvojenih usana. Protrljao je palac i kažiprst jedan uz drugi, shvativši da se na njegovim prstima nalazi crvena mrlja.

,,Krvariš'', izgovorio je činjeničnim tonom, ali u očima mu je videla zabrinutost.

,,Biću dobro.''

,,Ne'', odmahne glavom. ,,Isušila si svoje moći. Svaki naredni put ti može biti poslednji. Čak i jedna iskrica svetlosti može biti fatalna po tebe.''

,,Ne razumem'', u neverici odmahne glavom. ,,To ne bi trebalo da se dešava.''

,,I ne dešava se. Ali ti još nisi dovoljno istrenirana, a danas si doživela preveliki šok i dovela svoje telo do stanja iznemoglosti. Ne smeš se više siliti dok se u potpunosti oporaviti.''

,,Mislim da nam je vreme luksuz i ne želim ga istrošiti na svoj oporavak.''

,,Moraš ga naći, otrovnice'', reče joj hladno. ,,Inače će tvoja smrt biti proglašena za najbizarniju u čitavom Rejvenšildu.''

Napravio je nekoliko koraka kako bi je zaobišao, ali ubrzo izgubi korak i zatetura se, nateravši Katerinu da ga obuhvati oko struka kako bi ga zadržala. Delovalo je kao da je zbunjen koliko i ona, i Katerina na trenutak pomisli da se radi o iscrpljenosti dok nije osetila nešto vlažno pod prstima.

I dalje ga pridržavajući, primakla je desnu ruku sebi, ugledavši svežu krv na njoj. Princeza ispusti cvileći zvuk, ponovo pred očima ugledavši Mardžori kako leži nepomično u lokvi krvi.

,,To nije dobro'', izusti Andrej, kao da ga je napokon popustio adrenalin i uhvatila panika. ,,Taj vražji gad me je ujeo.''

,,Bićeš dobro'', Katerina uspaničeno izgovori, ne znajući da li želi sebe, njega ili oboje da uveri u to. ,,Moramo da ti uvijemo ranu i da krenemo što pre. Ako ne stignemo na vreme do Palate, iskrvarićeš.''

,,Nema poente'', Andrej odmahne glavom, kao da se miri sa surovom činjenicom. ,,Njihov ujed je smrtonostan. Pitanje je trenutka kada će otrov koji mi trenutno teče venama da stigne do srca. Jednom kada bude stigao, umreću.''

,,Ne.''

,,Da.''

,,Neću to dozvoliti.''

,,Bojim se da to ne funkcioniše tako, otrovnice'', reče hrapavo. ,,Moraćeš da me ostaviš ovde.''

,,Ne ostavljam te.''

,,Moraš'', odgovori. ,,Samo ću te usporiti i nikada nećeš stići do Palate. Moraš razmišljati kao ratnik. Mrtav ud se mora odstraniti na vreme.''

Bila je besna, povređena i iscrpljena. Bila je spremna sve da uništi pred sobom i nije mogla da se nosi sa još jednom smrću na svojim rukama. Oči su joj bile pune suza, shvatila je onog trenutka kada joj se njegova prilika zamutila pred očima. Progutala je knedlu koja joj je bolno stajala u grlu već nego vreme, gušeći je.

,,Ne ostavljam i ne odstranjujem išta!'', pogled joj je bio pun varnica, a glas joj pucao od boli koja ju je pratila čitavog dana. ,,Sve sam izgubila danas. Sve. Izgubila sam prijateljicu koju su mi ubili pred očima, izgubila sam prijatelja koji se žrtvovao da bih ja preživela, izgubila sam majku sa kojom mi je poslednji razgovor bio svađa. Izgubila sam svoje kraljevstvo, učinila sam samu sebe princezom bez kraljevstva.. Svidelo se tebi to ili ne, ti si jedini koji mi je ostao. Odbijam da izgubim i tebe na taj način.''

Dugo ju je posmatrao u tišini na način na koji ju nikada do sada nije posmatrao, pogledom šarajući preko njenih očiju i celokupnog lica, kao da pokušava da pronađe nešto što će ga razuveriti u onome što mu je tog trena prolazilo kroz glavu. Delovalo je kao da je prvi put posmatra novim očima. Katerina je mislila da je to sve u njenoj glavi; prošarano umorom, izgladnelosti i šoku.

,,U redu, otrovnice'', reče najzad, oblizavši usne i skrenuvši pogled sa njenog lica kao da je uhvatio samog sebe u nečemu što nije trebalo činiti. ,,Hajdemo na sever. Dug je put do Palate pešačenjem.''

____________________________

Izvinjavam se na kašnjenju sa poglavljem, bila sam na poslovnom putu, a onda i imala neke privatne neodložne obaveze, but now I'm here!

Poglavlja će biti redovna, a i trebalo bi uskoro da odem na godišnji pa ću moći valjano da se posvetim pisanju ♥

Nadam se da su vam Katerina i Andrej nedostajali koliko i meni!

Ostavite svoj komentar i glas, jako mi znači i zanimaju me vaša mišljenja i teorije ♥