,,Kako to misliš svi su mrtvi?'', Katerina uspaničeno nastavi da juri za Andrejem čiji korak nije posustajao.

Znao je koji bi ga izraz na njenom licu dočekao kada bi se okrenuo, i znao je da neće prestati da zahteva odgovore na svoja pitanja u beskonačnom broju. Zato se nije zaustavljao, čak ni onda kada su već prešli pola dvora kako bi došli do kraljičinih odaja, sve do trenutka kada je princeza izgubila strpljenje i zgrabila ga za mišicu.

Trebalo je dosta snage da zaustavi osobu kao što je on, uspevši da ga iskosi dovoljno da mu prepreči put.

,,Andrej'', izgovorila je njegovo ime po prvi put, molećivo. ,,Ne beži od mene. Razgovaraj sa mnom. Molim te.''

Posmatrao ju je nekoliko trenutaka u tišini, njegov um napokon smiren nakon brojnih scenarija koje je kreirao u zavisnosti kako bi stvari mogle da se odigraju, rangiranih od najgorih do najboljih po njih. Znao je da su u opasnosti i da su svake sekunde neprijatelji bliži – i najverovatnije mnogo brojčaniji od njih samih.

,,Reći ću ti sve, obećavam'', izgovori, položivši ruku na njeno rame. ,,Ali sada moram razgovarati sa kraljicom. Ali se dešava ono u šta sumnjam, otrovnice, bojim se da nam ponestaje vremena.''

Pogled joj je šarao preko njegovog lica, kao da je tražila bilo kakav znak neiskrenosti, možda čak i jedno od njegovih začikavanja – ali ubrzo spusti pogled i jedva primetno klimne glavom. Usne su joj postale tanka bela linija kada je nastavila da korača za njim i Petrom koji je sve vreme u tišini pratio svog pukovnika.

Andrej je oduvek znao da će Petar biti dobar vojnik – uvek stoičkog izraza, izvanrednih fizičkih veština i veoma moćan. Bio je izuzetno poslušan, čvrste naravi, nikada ne pokazujući šta misli iako bi mu se povremeno koja opaska omakla. Andreju se to dopadalo kod njega.

Oboje su se, našavši u kraljičinim privatnim odajama, nemim pogledima susreli sa kraljičinim zbunjenim licem. Andrej je zapovedio Petru da sačeka ispred i izvesti ga ukoliko primeti išta neobično.

,,Pukovniče'', ispravila se iz stolice za čijim stolom je najverovatnije prolazila kroz prispelu korespondeniciju, šlep haljine boje suvog zlata se vukavši za njom. Kosa joj je bila podignuta i isticala njene žustre oči koje su mogle da se porede sa srebrnom vatrom. ,,Da li ste došli da se pozdravite pre polaska?''

,,Nešto od izuzetne važnosti je iskrslo, vaše Visočanstvo.''

,,Bojim se da vas ne razumem, pukovniče Popov. Želite li detaljnije da pojasnite?''

Pogled joj je prelazio sa njega na njenu naslednicu, pokušavajući da pročita u njihovim izrazima lica šta se dešava.

,,Pozicija garde Vrhovnog kralja koja je bila stacionirana nadomak Vindfolsa je kompromitovana'', izgovori. ,,Sumnjam da ima preživelih.''

,,Ubijeni su? Mislila sam da je zadnji napad izvršen na Vinterfols. To je na istoku od Vindfolsa, udaljeni smo nedeljama pešačenjem. Zašto bi Kralj Tame obrnuo svoje pristalice da se vrate nazad? To nema nikakvog smisla.''

,,Ima, ukoliko je znao da je princeza ovde.''

Kraljica Ines Aleksejeva je ostala skamenjenog izraza lica i razrogačenih očiju sa rukom preko grudi u neverici. Delovalo je kao da pokušava da se sabere i smisli valjano rešenje.

,,Ali Katerina je ovde svega nekoliko dana. Odluka je doneta naprasno'', govorila je tiho, kao da je bilo više za svoje ubeđenje nego tuđe. ,,Kako je mogao da zna?''

,,Imam svoje sumnje, vaše Visočanstvo'', odgovori. ,,Verujem da imamo posla sa krticom.''

Krajičkom oka je video kako se Katerina trza na njegove reči kao da je prišla plamenu koji ju je opekao, njeno lice poprimajući sličnu ekspresiju njene majke. Bilo je čudno kako neko može da ne bude u krvnom srodstvu, a da toliko liči.

,,Krtica?! Među mojim redovima? Znate li šta implicirate, pukovniče?'', glas joj je bio poput divlje zveri, spreman da prkosi. ,,Govorite da među časnim i požrtvovanim ljudima koje poznajem čitav život i koji bi se odrekli svog života da odbrane ovo kraljevstvo – postoji neko ko je spreman da izda moju kći i uništi sve do tamelja.''

,,Bojim se da me niste dobro razumeli, kraljice Aleksejeva'', Andrejevo lice je i dalje bilo stoičko, ali mu se krajevi usana blago zakrive. ,,Nikada nisam rekao da se radi o vašem kraljevstvu.''

Kraljica se spusti na tapaciranu stolicu koja se nalazila najbliža njoj, rukom prekrivši usne. Nekoliko trenutaka je zurila u jednu tačku, pokušavajući da rezonuje sve što joj je Andrej govorio.

,,Koliko dugo to znaš?'', Katerina mu se obratila, procenjivački ga posmatrajući.

,,Šta?''

,,Koliko dugo sumnjaš da se radi o krtici? Hoćeš reći da nisi znao?''

,,I ne znam'', Andrej kratko odmahne glavom, oblizavši usne. ,,Rekao sam da sumnjam. To su dva različita pojma, otrovnice. Ali da, verujem da se radi o krtici jer je to jedini smisleni razlog zašto bi napali kraljevstvo ponovo.''

,,Koliko mislite da imamo vremena pre napada, pukovniče?'', Katerina je bila spremna nešto da izusti, ali je njena majka pretekne, ostavivši Katerinu u tišini. Andrej je osećao dugo Katerinin pogled na sebi, kao da kopka unutar njegovog uma, pokušavajući da otkrije da li govori istinu.

,,Sati, minuti'', slegne ramenima. ,,Teško je proceniti. Ne znam kada su tačno napali gardu. Znam samo da je u podne trebalo pristići obaveštenje o njihovom položaju i ukoliko je došlo do ikakvih saznanja ili promena. Kao što možete zaključiti i sami, pismo nikada nije stiglo.''

Kraljica je ponovo ustala i nekoliko trenutaka se šetala od jednog kraja sobe do drugog.

,,Onda morate napustiti Vindfols što pre.''

,,Majko!'', Katerina se usprotivi. ,,Ne misliš ozbiljno da me pošalješ natrag kao da se ništa nije desilo? Napašće vas!''

,,To nije tvoja briga. Moraš se zaštiti.''

,,Jeste moja briga! Ovo je moje kraljevstvo takođe! Ovi ljudi su u opasnosti zbog mene. Već sam ih jednom izneverila, neću ih izneveriti ponovo.''

,,Nisi nikoga iznev-''

,,Reci to Markusovom ocu'', gorčina u Katerininim rečima je gorela kožu i sve ono što se nalazilo ispod nje poput kiseline. Režala je poput ranjene životinje, pogled prikovan za kraljicu. ,,I svim ljudima koji su izgubili nekoga te večeri.''

Čak i ako su se njene reči usekle duboko u kraljičine grudi, ona je to uspela da sakrije. Prišla je svojoj kćerki, obavivši svoje ruke oko njenih.

,,Ti si lavica, moja draga Katerina'', kraljica reče šapatom, položivši dlan na njen obraz. ,,Nemoj nikada sumnjati u to. Ti si lavica, i ne kriješ se od svojih bitki – ali ih uvek biraš mudro. A ovo nije tvoja bitka.''

Andreju nikada nije bilo teško čitati ljude – ljudi krvare emocije na isti način na koji dišu. Verovao je da je svako sposoban čitati ljude, samo što je retko ko za to mario. A sada, posmatrajući Katerinu, delovalo je kao da posmatra prelepi uragan, savršen kovitlac koji može da donese razdor i rastrojstvo samo jednim pokretom. Bilo je poražavajuće lepo posmatrati nekog tako prividno krhkog i nežnog sposobnog da im donese uništenje i spasenje istovremeno.

,,To nije tvoja odluka. Moja je'', koraknula je unazad, skoro se sudarivši sa pukovnikovim grudima. ,,Neću dozvoliti da još ljudi pogine u moje ime. Ostaću uz vas i boriću se. Oboje ćemo se boriti. Reci joj, Andrej. Reci joj da ćemo se boriti.''

Okrenula se ka njemu tražeći podršku u njegovim očima, na njegovom licu, u njegovom držanju. Posmatrao ju je ćutke, posmatrao ju je kako, poput osobe koja biva živa zakopana zariva prste u zemlju ne bi li pronašla bilo šta što bi ju izvuklo na površinu. Posmatrao je kako se u njenim očima gasi svaki tračak nade koji je imala, posmatrao je kako joj se usne trzaju, kako guta suze koje nije želela da isplače.

,,Ne. Ne. Andrej, reci joj'', zacvilela je iako joj se vilica stezala. ,,Reci joj da ne idemo nikud. Reci joj da ćemo se boriti.''

Andrej.

Njene oči koje su ga podsećale na livadu na kojoj se igrao sa sestrom su ga molile, preklinjale. Nije bio siguran zašto mu se nešto u grudima stezalo svaki put kad je izgovorila njegovo ime.

,,Idi po svoj kaput'', izgovorio je tiho, saosećajno.

,,Ne.''

,,Tvoja majka je u pravu. Ne možemo da ostanemo, preveliki je rizik, a nas je premalo. Ovde su zbog tebe. Ako te pronađu, povrediće te.''

,,Nije me briga. Ovako će samo povrediti ljude do kojih mi je stalo.''

Delovalo je kao da je želela da izjuri, ali Andrej joj je preprečio put, uhvativši je za nadlakticu.

,,Dao sam zakletvu da ću te štititi. To se odnosi i na tvoje ishitrene i neproračunate odluke koje će nas oboje ubiti. Moraš da slušaš moja naređenja ili-''

,,Ili šta?'', izazivala ga je unesavši mu se u lice, grimizni plamen sevajući iz mirnog zelenila njenih očiju, stvarajući požar. ,,Hoćeš li me vezati i prebaciti preko ramena kao kojekakav džak uglja?''

Zario je zube u donju usnu, pokušavajući da uspori svoj puls i želju da učini baš ono što je predlagala.

,,U iskušenju sam.''

,,Katerina, preklinjem te'', začuo se molećiv glas kraljice. Katerina je nastavila da zuri u pukovnika, bez reči mu prkoseći.

,,Idi. Po. Svoj. Kaput.'', procedio je svaku reč polako, pokušavajući da deluje što hladnije i ravnodušnije. Oči su joj se suzile, vidno stiskajući vilicu. Pod njegovim prstima joj je koža gorela, a disanje postalo plitko i neuravnoteženo. Znao je kako se oseća, ali nije imao izbora. Radije je želeo da ga mrzi i da bude živa nego da je vraća beživotnu u naručju.

Cimnula je ruku iz njegovog stiska kao oparena, okrenuvši se na pete i krenuvši ka vratima.

,,Nemoj učiniti ništa glupo zbog čega ćeš zažaliti, otrovnice'', dodao je, začuvši njeno frktanje i lupanje vratima za sobom.

,,Pa, to je prošlo dobro'', Ines je prstima uhvatila koren nosa, stiskajući kapke.

,,Žao mi je što ste morali to da vidite, vaše Visočanstvo.''

,,Katerinino negodovanje nije nešto sa čime se nisam susrela u ovih dvadeset godina. Plahovita je, ali sve što čini, čini iz srca. Ne shvatajte to lično, pukovniče. Proći će je'', a onda se zagonetno osmehne. ,,A i rekla bih da ste donekle zakopali ratne sekire. Shvatiću to kao da ste počeli da joj se dopadate.''

Andrej je bio spreman da opravda svoj zbunjeni izraz lica kada ih je prekinulo užurbano kucanje na vratima. Kraljica dade znak da uđe i na vratima se pojavio Petar u pratnji Markusa.

,,Vaše Visočanstvo, oni su ovde'', izgovori Markus, sada već opremljen arsenalom oružja koje mu je krasilo oba kuka i unutrašnjost uniforme. ,,Pokušavaju da probiju kapiju.''

,,Koliko ih je?''

,,Nekoliko desetina. Ali spazili smo još nekoliko trupa sa kule nedaleko odavde. Nadjačaće nas. Rasporedio sam manje trupe kod kapija i sa istočne i zapadne strane dvora, kao i sa oba ulaza u dvor. Nemam vremena da oformim veći broj ljudi za odbranu. Dosta njih se vratilo svojim porodicama do svojih dežuranja, nemaju vremena da se vrate na dvor. Poslaću ih pravo u smrt.''

,,Učinio si ispravnu stvar, Markuse'', kraljica ga je posmatrala poput majke, kao da ga hvali zbog nekog bezopasnog poduhvata, a ne zbog strategije koja ih treba odbraniti od sigurne smrti. ,,Onda šta čekamo? Moramo uzeti oružje.''

,,Vaše Visočanstvo?'', Andrej izvi obrvu u čudu. ,,Oružje?''

,,Ne budite toliko šokirani, pukovniče Popov. Zar zaista mislite da ću ikome predati kraljevstvo bez borbe?''

Andrej dozvoli sebi da se nasmeje, ali ubrzo ga briga u Markusovom glasu natera da usmeri pažnju na njega.

,,Zašto Katerina nije ovde?'', naizmenično je posmatrao oboje. ,,Trebalo je da napustite dvor do sada.''

,,Princeza i ja smo imali nesuglasica oko produžetka boravka'', odgovori. ,,Ali odlazimo ovog časa.''

Markus ga pogleda procenjivački, a onda klimne glavom.

,,Zaštiti je po svaku cenu'', izgovori mladić bronzanog tena, pogledavši ga iskosa na vratima. ,,Ili ću te loviti nazad do Palate i ubiti.''

Počeo je da uviđa šablon po kojem su se ljudi u Vindfolsu živeli – a to je da nikada ne govore zbogom.

Pratio je kraljicu Aleksejevu koja ga je odlučnog koraka vodila ka oružarnici – hodnici na kojima je Andrej već navikao da vidi po kojeg slugu, sluškinju ili počasnog gosta Vindoflsa su bili prazni; svi su već bili evakuisani u svoje odaje ili na neko sigurno mesto, spremajući se za najgore.

Kraljica je zastala pred teška drvena vrata, signilizirajući Andreju da ih otvori. Mačem koji se nalazio okačen na njegov desni kuk je prerezao debeli lanac kojim su bila zaštićena. Napravio je mentalnu belešku da se ponovo zahvali Ksanderu i da ga nagovori da mu od istog materijala napravi strele za njegov luk.

Oružarnica je bila prepuna različitog arsenala oružja koje je visilo sa zidova i nalazilo se raštrkano na drvenim stolovima sa kojih su vojnici očigledno uzimali samo ono neophodno u žurbi. Oružarnica je bila mnogo skromnija od one koju su imali oni u Palati, ali sem Vrhovnog kralja, retko ko je imao luksuz baratanja sa najmodernijim i najkvalitetnijim oružjem u zemlji. Vrhovni kralj se pobrinuo pre mnogo godina da ne postoji nijedno kraljevstvo koje bi moglo da mu parira u oružju u slučaju da ikada dođe do pobune koja nije dolazila iz pravca Kralja Tame. Po njegovu žalost, Najtfols je delovalo kao da mu uvek diše za vratom po bogatstvu, moći i oružju – čak iako su decenijsko rivalstvo ostavili po strani nakon smrti sina jedinca kralja Džulijana.

,,Osećajte se slobodno da se opremite koliko god želite, pukovniče'', obratila mu se Ines posle dužeg vremena, merkajući jedan od mačeva sa sjajnom oštricom. Stavila ga je u korice i okačila oko struka.

Andrej, iako je imao dva mača izuzetnog kvaliteta oko struka, uzeo je još par bodeža sa stola i ubacio ih je u unutrašnjost kaputa. Sve vreme je posmatrao kraljicu sa znatiželjom – njeno fokusirano lice i nijedne naznake straha. Delovala je kao da ovo nešto što čini svakodnevno – odlazi u borbu i vraća se sa krvlju svojih neprijatelja na rukama. Još uvek je bila tabu tema u Rejvenšildu da žena bude deo borbi i rata, a ponajmanje kraljica jednog kraljevstva. Zato je oduvek postojalo neslaganje i tihi prezir u skromnoj vladavini Aleksejevih. Možda su vladali u tišini, ali njihovo režanje je odzvanjalo čitavom zemljom.

Uzvratila mu je pogled, nemo se opraštajući. Oboje su znali da je vreme da se rastanu. Deo Andreja je osećao grižu savest znajući da će ih ostaviti na cedilu. Bio je ratnik, učen da pomaže u ovakvim situacijama. Ali sada je bio vezan zakletvom; zakletvom koju ništa na ovom svetu nije moglo da baci u drugi plan.

,,Voleo bih da postoji nešto što mogu da učinim'', prizna, znajući da u njegovim očima može pročitati žal koja se čula u njegovom glasu.

,,Upravo činiš jedinu stvar koju bi iko od nas želeo da činiš. Štitiš ono što nam je najvrednije'', prišla mu je, stavivši ruku na njegovo rame. Tek je tad uvideo koliko je zapravo niža od njega. ,,Vi ste častan čovek, pukovniče Popov. Znam da vam to govore često. Ali mi je drago što sam vas poznavala. Iliji biste se veoma dopali.''

Poznavala.

Govorila je u prošlom vremenu. Nije očekivala da će preživeti ovo.

Andrej proguta knedlu koja mu je bola grlo poput sitnih iglica, stisnuvši usne i kratko klimnuvši glavom. Krenuo je ka vratima kada kraljica izgovori nešto što ga je nateralo da zastane. Nešto što mu je izbilo sav vazduh iz pluća i bacilo na tlo bez mogućnosti da diše. Nešto što nije trebalo da zna.

,,Budi dobar vuk mojoj lavici, Andrej Popov.''

______________

Hvala svima koji čitaju! ♥

Ostavite komentar i glas, svaki mi jako znači ♥