Nije imao predstavu kako je došao do svoje sobe kada je završio razgovor sa kraljicom Vindfolsa.

Nakon ko zna koliko sati provedenih zarobljen u svojim mislima, prolazeći kroz svaki delić onoga što je pročitao u poruci vojnika Filipova, kao i kroz razgovor koji je imao sa Katerininom majkom. Nije voleo spontanost - čitavog života je treniran da bude proračunat, da razmišlja nekoliko koraka unapred. Sve ovo, dovodilo ga je u situaciju iz koje nije znao kako da se izvuče - barem ne odavde gde se trenutno nalazio. Nije želeo da prizna da se zapravo bojao onoga što će ga dočekati kada se vrate.

Začuo je kucanje na vratima, nateravši ga da se pridigne iz stolice u kojoj je sedeo već duže vreme. Sakrio je iznenađenje kada je ispred sebe ugledao Katerinu.

Nosila je haljinu boje crvendaćevog jajeta - ta nijansa plave boje ju je činila mlađom, nežnijom. Delovala je ukrotljivije. Kosa joj je ponovo bila puštena, osim dva pramena koja su joj bila vezana iza glave. Ruke su joj bile sakrivene iza leđa, a njene usne blago razdvojene. Primetio je tračak zabrinutosti u njenim očima.

Izgleda da nije bio svestan da je ćutao neko vreme, shvativši da je odlučila da progovori pre njega.

,,Nisi bio na večeri'', izgovori tiho, gotovo nesigurno. ,,Htela sam da proverim da li je sve u redu.''

,,Otrovnice, da li se ti to brineš za mene?'', izvi ubrvu podrugljivo, stavivši ruke preko grudi i naslonivši se ramenom na dovratak. Nije ni primetio kada su ivice usana počele da formiraju osmeh na njegovom licu.

,,Ne'', cokne kao da je rekao nešto uvredljivo. ,,Ali izgleda da je jednom delu mene dosadno kada nemam sa kime da se nadmudrujem.''

,,Hm, da li to znači da sam ti nedostajao? Jednom delu tebe?''

,,Ponovo, ne. Ali sam ujedno želela nešto da ti dam'', izgovori pre nego što je ispružila ruke koje je sve vreme krila iza svojih leđa, otkrivši prozirnu kutiju sa crvenim kapkejkovima uskrašeni belim kremom i posuti šarenim mrvicama. Netremice je šarao pogledom sa kutije u njenim rukama na njeno lice. Ko zna šta mu je bilo ispisano na licu jer je u jednom trenutku video dozu bojazni u njenim očima, kao da se premišljala da li je pogrešila. Da li ga je uvredila, ili možda prizvala neko sećanje koje nije bilo namenjeno njoj.

,,Ne sviđa ti se?''

,,Ne'', reče hitro, digavši ruku kako bi je zaustavio. ,,Nije to. Ja samo... nisam navikao da dobijam išta. Barem ne duže vreme.''

,,Oh'', izusti kratko, njene usne i dalje formirajući nemo o dok je posmatrala kutiju u svojim rukama. ,,Čak ni za rođendan?''

,,Ne slavim svoj rođendan. Ponovo, ne već duže vreme.''

U njenim očima je spazio senku nekog prepoznavanja, nečeg što nije mogao da objasni. Kao da je želela da ga upita nešto što nije smela da zna, ali ta senka je nestala brže no što ju je Andrej primetio.

,,Kada ti je rođendan?''

,,Dvanaestog novembra'', izgovori, svestan bizarnosti njihovog razgovora. Nije bio bizaran kada bi ga vodile osobe koje nisu njih dvoje - osobe koje se nisu mrzele do pre nekoliko dana. ,,Zašto si osetila potrebu da mi išta poklanjaš?''

Nekoliko trenutaka je oklevala. Delovala je nesigurno, nesigurnije nego ikada do sada. Pitao se šta joj se mota po glavi. Ovo je bio neistražen teren za oboje, mogao je da zamisli koliko je ona bila zbunjena naglom promenom u njihovom odnosu. Počeo je da razmišlja o tome šta bi se desilo da su od početka imali drugačiji odnos. Da li bi onda bilo teško stajati ispred nje i ne osećati fantomsku krivicu koju nije mogao sebi da objasni?

,,Prvenstveno, htela sam da ti se zahvalim za bodež koji si mi poklonio. Zaista mi se sviđa'', započe, ugao usana joj se izvi u stidljivi smešak. Delovala je poput devojčice, crvena u obrazima sa čudnom iskricom u očima. Skoro da je osetio peckanje u prstima da joj se približi, i skloni zalutali uvojak kose sa lica. Skoro.

,,Takođe sam htela da ti se zahvalim što si bio uz mene na ovom putu. I što si bio podnošljiviji nego inače. Skoro da nisam želela da te ubijem'', nasmejala se, a Andrejevo srce preskoči kucanje. Nasmejala se. ,,I znam da me ne podnosiš i da nisi oduševljen mnome i da misliš da sam razmažena, nedisciplinovana i da ne znam da se kontrolišem, ali položio si zakletvu za mene. A ako je već neko spreman da da život za mene, radije bih volela da mi bude prijatelj.''

Izgovorila je poslednju reč toliko tiho da je na trenutak mislio da ju je pogrešno čuo.

Želela je primirje.

Donela je kutiju sa kolačima koje je spremala tog jutra sa Mardžori i nudila mu je prijateljstvo na tacni.

Ali on gotovo da nije imao prijatelje, nije bio siguran ni da li zna kako to da bude jedan. Viktor mu je bio poput porodice, najbliže porodici koju je imao otkad je ostao bez svoje. Svi ostali su bili poznanici, saradnici i saveznici. Možda su oni sebe smatrali njegovim prijateljem, ali je čisto sumnjao da je iko od njih mogao da kaže da im je prijatelj.

Nije mogao da skine pogled sa njenog ranjivog lica, znajući koliko se ogolila pred njim od trenutka kada su se našli u kočiji, vrteći Mardžorine reči u glavi.

Ona treba prijatelja. Navikla je da skuplja tuđe slomljene delove i slaže ih ponovo. Ali retko dozvoljava da neko to učini za nju. Znam je dovoljno dugo da znam da bi radije poginula nego da se raspadne pred nekim.

Ali deo njega je želeo da joj bude prijatelj. Želeo da bude pored nje više od bilo čega. Otkako je došao u Vindfols je posmatrao koliko je ljudi oko nje vole; koliko su spremni da ga okruže kako bi mu poručili da je štiti. Video je u njihovim očima da su spremni da učine sve za nju. A bio bi lud da nije to isto video u njenim. Posmatrao ju je kada je grlila Mardžori poput starije sestre koja bi učinila sve da je zadrži u svom naručju zaštićenu od sveta; posmatrao ju je i kada joj je Markus priznao da je njegov otac poginuo, držeći njegove slomljene delove u svojim rukama, željna da ih vrati na mesto - znajući da više nikada neće biti isto, da će neki deo faliti, da će neki biti okrnjen. Ali kroz šupljine bi mogla da provuče svoju svetlost, onu koja će ih uvek držati na okupu.

I želeo je da joj bude prijatelj.

,,Želeo bih to više od svega'', izgovori, pomalo i sam šokiran onime što je izgovorio. Sakrio je svoje iznenađenje iza svog kamenog izraza lica.

,,Zaista?'', za razliku od njega, Katerina nije krila da je bila iznenađena njegovim odgovorom. Do pre nekoliko trenutaka je izgledala kao da će mu reći da zaboravi da je išta rekla i da pobegne. Ali ona nije bila naučena da beži, a ni da krije ono šta joj je na umu. To je bila jedna od stvari zbog kojih joj se divio, zapravo.

,,Da.''

Slabašno se osmehnuo, a onda uzeo iz njenih ruku providnu kutiju koju je držala sve vreme. Vrhovi njegovih prstiju su okrznuli njene, stvarajući elektricitet zbog kojeg su oboje ustuknuli. Par trenutaka su se posmatrali u tišini, ne znajući kako da se ponašaju kada jedno drugog ne teraju da izjuri iz sobe besan poput risa.

,,Moramo se sutra vratiti u Palatu.''

Zarila je zube u donju usnu, trepćući u njegovom pravcu, ali pogled nije bio fokusiran na njega. Ubrzo je samo kratko klimnula glavom.

,,U redu.''

,,U redu?'', Andrej ponovo izvi obrvu fasciniran. Bila je poput mačeta, skrivajući svoje lavlje kandže. ,,Nema raspravki, nazivanja različitim imenima, pozivajući se na to da misliš da sam pakleno privlačan, ali narcisoidan kreten?''

Katerina se namršti, prekrstivši ruke preko grudi. ,,Gde si čuo da sam to ikad izgovorila?''

Andrej nevino slegne ramenima. Na trenutak je zaboravio sve što ga je do tog trenutka mučilo.

,,Učinio si dovoljno složivši se da dođeš sa mnom ovde. Očekivala sam da ću dobiti par sati da ih vidim, a dobila sam dane'', značajno ga je pogledala pre nego što je skrenula pogled. ,,Tako da, kada kažeš da se vraćamo, vraćamo se.''

,,To je... iznenađujuće zrela odluka.''

,,Ako se oslobodiš svojih predrasuda, pukovniče, možda ću te iznenaditi još više.''

Na usnama joj je ponovo zatitrao osmeh, navukavši Andreja da se i on nasmeje.

,,Možda.''

,,Da li je sve u redu, u Palati?''

,,Nešto se desilo što zahteva moje prisustvo'', izgovori mehanički onoliko koliko je mogao da joj kaže dok ne bude siguran u sve detalje.

,,Da li je Viktor dobro?''

,,Viktor je dobro. Nije se desilo ništa nalik tome. Ali moram da budem tamo kako bih bio siguran da li se radi o činjenicama ili pretpostavkama.''

Imala je isti pogled kao i kraljica Aleksejeva, videvši mehanizam koji je vrteo u njenoj glavi sa svim mogućim teorijama šta se u Palati dešava, i iako je očekivao još koje pitanje od nje, nije više ništa upitala.

,,Trebalo bih da idem. Kasno je. Treba ti odmor'', izgovori isprekidano, sklanjajući uvojak koji je Andrej imao želju da joj skloni sa lica otkako se našla pred njegovim vratima.

,,Hvala ti'', izgovori za njom, a onda se nakratko okrene ka njemu. ,,Na kolačima. Nadam se da sve ovo nije bio samo tvoj način da me otruješ. Jer ako jeste, dobijaš poen za kreativnost i što si uspela da me nasamariš.''

Ponovo se nasmejala, stvarajući u njemu potrebu da je zasmejava što češće. Nije razumeo zašto su čudne potrebe počele da se javljaju u njegovoj glavi kada bi se našao u njenoj blizini. Neprimetno odmahne glavom.

,,Izgleda da ćeš to morati sam da saznaš'', nevino slegne ramenima, a onda se okrene na pete, ostavljajući ga da još koji trenutak sam stoji na hodniku i razmišlja o tome šta se upravo desilo. ,,Laku noć, pukovniče.''

__________________

Nastavak je tu!

Hvala svima koji čitaju!

Ostavite svoj glas i komentar, jako mi znači ♥