Miris jorgovana je golicao Katerinine nosnice, nežan povetarac se igrao sa zalutalim pramenovima kose i slao joj tračke jeze ispod haljine koju je nosila. Kraljica kraj nje je šetala vrtom u tišini, iako briga na njenom licu nije samo vidljiva već i opipljiva. Katerina ju je posmatrala krajičkom oka, rukom prelazeći preko sitnog šimširovog lišća.

,,Kada si planirala da mi kažeš?'', izgovori Katerina tiho, pogledom i dalje usresređenim na sitno lišće pod prstima.

,,Da budem iskrena, kćeri moja, nismo želeli da ti kažemo istinu dokle god je postajao rizik za ovakvim sledom događaja.''

Kraljičino lice je bilo iskreno, prošarano kajanjem i tugom koja je prodirala mnogo dublje od njenog srca. Katerinine usne su bile suve poput baruta. Ruke je sakrila u džepove kaputa, odjednom svesna da joj ruke sve vreme drhte.

,,Dakle, znali ste da imam moći? Tata i ti?''

,,Ne'', odmahne glavom i stisne usne koje su naglo pobelele. ,,Mi... uvek smo se bojali da postoji mogućnost za to. Ali nikada nisi davala nikakve naznake da imaš bilo šta natprirodno u sebi. Čak smo i odahnuli u jednom trenutku. Mislili smo da, ukoliko nisi kao mlađa pokazala išta slično tome, da smo sigurni. Da si ti sigurna. Bila sam ubeđena do noći kada su nas Etijorani napali.''

Glas joj napukne.

Nešto u Katerininim grudima se steže, blokirajući joj dotok vazduha. I dalje je u određenim trenucima čula vriske preplašenih ljudi, režanje Etijoranina, kao i slike krvi koja joj je bila na haljini i telu - krvi kojom je cela dvorana bila prekrivena, poput bizarnog platna isprskanim bojom burgundije.

Kraljica Aleksejeva sedne na klupu koja se nalazila u središtu vrta punim ruža različitih visina, veličina i boja. Ovo mesto joj je nekada bilo najsrećnije, najmirnije. Sada više nije bila sigurna da ga može vezati za takve uspomene. Majka obavije svoje ruke oko Katerininih istog trena kada se spustila kraj nje na klupu, prodorno je posmatrajući. Svaki njen pogled ju je boleo. Prožimao. Razarao u paramparčad.

Nije bila njena majka.

,,Ko su bili moji roditelji, majko?''

Ines Aleksejeva duboko izdahne kao da su joj grudi bile pune srče koja joj se sve dublje zariva u srce koje se davi u sopstvenoj krvi.

,,Sve je počelo sa tvojim dekom'', započe kraljica šapatom. ,,Nije uvek bio veran tvojoj baki. Zaljubio se, i započeo aferu sa tadašnjom sluškinjom dvora. Nisam sigurna koliko je afera trajala, ali iz nje je nastao Maksim. Bio je pet godini mlađi od Ilije.''

Nesvesno je prelazila rukama preko Katerininih, pogleda zalutalog na jednu tačku na tlu, kao da proživljava sve u svojoj glavi. Katerina je upijala sve u tišini.

,,Tvoj deda, nikada nije bežao od odgovornosti. Iako je poštovao tvoju baku, njihov brak nikada nije bio iz ljubavi. Bio je samo dobar savez između dve moćne porodice. Postojalo je uzajamno poštovanje i platonska ljubav, ali prave bračne ljubavi nikada nije bilo. Tako da, kada je saznao da nosi Maksima, želeo je da ga prihvati. Želeo ga je na dvoru. Želeo je da mu pruži sve što je pružio Iliji. Ali Arina je odbila. Nije želela da njen sin odrasta kao plemić. Nije želela metu na njegovim leđima. Isprva niko nije razumeo takvu odluku; bila je ishitrena i neracionalna. Ali vremenom je tvoj deda shvatio. Arina je bila savijač. I mislila je da je jedini način da sačuva Maksima ukoliko bude ispod radara. Mislila je da ga niko neće tražiti u selu, da nikoga neće zanimati sin obične sluškinje. Ali bila je toliko u krivu. O, koliko je samo bila u krivu'', Ines stavi ruku preko drhtavih usana, pokušajući da zadrži suze.

Katerina je nikada nije videla ovako skrhanu. Ne otkako je kralj Ilija podlegao bolesti.

,,Arina je dozvolila Maksimu da viđa Iliju, i njih dvojica su bili nerazdvojni. Znali su da su braća, znali su i da Arina ne želi Maksimu takav život. Maksimu nikada nije smetalo, nikada nije prebacio Iliji što živi u raskošu. Bio je previše ljubazan, previše nežan za ovaj svet - za ovo crnilo u kojem živimo. Njihova ljubav, o Katerina, draga, nisi svesna koliko su se voleli. Boli me srce samo od pomisli na to'', Katerina proguta knedlu koja ju je sve više stezala u grlu. ,,Kada je imao devetnaest, Maksim je radio u seoskoj kovačnici. I zaljubio se. Zaljubio se u devojku koja je bila švalja i koja je radila nekoliko dućana dalje od kovačnice. Njihova ljubav je bila epskih razmera, kao iz bajke. Zaljubili su se i ubrzo su se venčali. Ilija je bio presrećan zbog Maksima. Želeo ih je na dvoru, želeo je da budemo jedni uz druge. Ali Maksim nije želeo. Želeo je da usliši želje svoje pokojne majke. Naročito ne nakon saznanja da je Ekaterina trudna. Da nosi devojčicu.''

Nešto se u Katerini slomilo.

,,Da li je...''

,,Da'', izusti Ines ono što je želela da upita. Ono čega se bojala. ,,Ilija i ja... Nismo mogli da imamo dece. Pokušavali smo, bili smo očajni. Pokušali smo sve što su nam savetovali, ali bezuspešno. Kada smo saznali da Maksim i Ekaterina očekuju dete, bili smo presrećni. Tužni, ali presrećni. Bili su divni ljudi, toliko nežnih duša. Kao da su bile istkane od sunčevih zraka i ljubavi, toliko ljubavi da su mogli da obaviju čitav svet njome. Ali nešto se promenilo. Nešto je iznenada zamračilo svet u kojem smo živeli. Kao da nije bio dovoljno mračan dotad. Prošlo je dosta vremena dok nismo saznali da kralj Tame traži savijače, savijače koji su prizivali svetlost. I prošlo je još duže dok su Maksim i Ekaterina priznali da su oni ti koje kralj Tame traži. Ilija... Ilija je bio uporan da ih zaštiti, želeo je da ih sakrije. Oboje smo želeli. Naročito zbog deteta koje je Ekaterina nosila. Zato što je dete i bio razlog zbog kojeg ih je kralj tražio. Nije nikad želeo da se rodiš. Nije bio plan da postojiš.''

Katerini nije pomoglo šta su joj ruke bile sakrivene u džepovima da ne bi drhtala jer je sada drhtala cela. Drhtala je, i nije mogla prestati. Srce joj je tutnjilo u ušima, dah joj je bio isprekidan. Zurila je u svoju majku skamenjenog izraza lica, usana kao da su zalepljene i nepomične.

,,Najzad su Ekaterina i Maksim shvatili da je najbolje rešenje da poslušaju Iliju jer nisu više samo njih dvoje bili u pitanju, bila je dobrobit njihove kćerke. Ali veče pre nego što je Ilija trebalo da obezbedi utočište Maksimovoj porodici, kralj Tame je spalio selo. Ubio je svakog na kog je naišao. Ilija je odjurio u ono što je ostalo od sela istog trena kada se pročulo. Otrčao je u ono što je ostalo od njihove kuće. I slomio se. Našao je ugljenisana tela Maksima i Ekaterine. Ali... Ali bebe nije nigde bilo. Bila si toliko sićušna. Mislili smo da te je plamen progutao. Prošli su minuti dok nije čuo prigušen plač. Delovalo je kao da umišlja, bio je ubeđen da umišlja. Da se tuga i očaj poigravaju sa njegovim umom, ali plač nije prestajao. Bio je toliko uporan. Ti si bila toliko uporna. Na kraju te je poslušao. Trebalo mu je nekoliko minuta da te pronađe u sakrivenom odeljku ispod zemlje. Maksim... Mora da ga je napravio u slučaju nužde. Ali nisu imali vremena da se sakriju. Kupili su dovoljno vremena da sakriju bebu. Nikada nam nije bilo jasno kako te nisu pronašli. Kao da si imala anđela čuvara.''

Obe Aleksejevske naslednice su plakale, obgrljene bolom i tugom koja je ujedno bila i prekrivena plaštom utehe.

,,Kada te je Ilija doneo, sećam se da sam plakala. Bila si tako sićušna, toliko nežna. Poput ružine latice. Tek si bila rođena, stara svega nekoliko dana. Nisi čak još ni ime imala. Ekaterini i Maksimu je bilo teško da se odluče'', slabašno se osmehnula, ali osmeh je bio izrezbaren tugom i bolom. ,,Dobila si ime po Ekaterini. Toliko smo joj barem dugovali. Podarila nam je kćerku koju nikada nismo mogli da imamo. Kćerku koja nam je postala najveći dar u životu. Najveći ponos. Najveća ljubav.''

Drhtava ruka kraljice je završila na Katerininom obrazu, milujući je kao da je više nikada neće videti. ,,Znam da nam nikada nećeš oprostiti što ti nismo rekli istinu. Znam da ti nisam prava majka. Znam da ti nismo pravi roditelji. Znam da si zaslužila istinu. Ali smo se bojali, bojali smo se da će istina doći do pogrešne osobe. Da će te hteti nazad, da će hteti da te se reši. Verovatno je mislio da si umrla u požaru. A narod je poverovao da si naša kćerka. Da sam krila trudnoću zbog kritičnosti. Nije bilo razloga da neko posumnja u našu šaradu.''

,,Ali vi jeste moji roditelji'', najzad progovori Katerina, glasom promuklim i šapatom kao da nije njen. Digne pogled ka uplakanoj kraljici kojoj je donja usna nekontrolisano podrhtavala, stavivši ruku preko majčine. ,,Uvek ćete biti moji roditelji. Voleli ste me bezuslovno, nikada... Nikada nisam pomislila da nisam vaša. Ne bih bila ovo što sam danas da nije bilo vas dvoje. I nikada nećete pasti u mojim očima zato što mi niste rekli istinu jer... jer razumem. Zato što bih učinila isto. Učinila bih sve što je u mojoj moći da zaštitim ljude koje volim i do kojih mi je stalo. Vi ste dobri ljudi. I verujem da su Maksim i Ekaterina ponosni što su mogli da vas zovu porodicom.''

Ines ju je privukla u zagrljaj, ridajući kao da ne može da veruje šta čuje, ujedno i sa olakšanjem u grudima. Kao da su joj sve brige i sete nestale, kao da su svi okovi slomljeni i da napokon može da diše punim plućima.

,,Toliko te volimo, Katerina. Volimo te čitavim bićima'', šaputala je u njenu kosu, njena majka, njena podrška.

Nešto u njoj je bilo slomljeno znajući način na koji je izgubila roditelje, prave roditelje. Znajući da su dali život pokušavajući da je zaštite. Ali delovalo je kao da kraljica drži njene slomljene delove u naručju, toliko ih čvrsto držeći da su počeli poput magneta da se spajaju, da formiraju novi oblik. Jer, patnja je nekada samo patnja. Nekada nema ničeg magičnoj u njoj, nema rasta, nema vremena koje će je zalečiti, nema novih otkrovenja, nema jačanja. Samo boli. Boli, dok ne prestane. Boli, dok ne naučiš živeti sa njom. Boli, dok ne postane deo tebe. Boli, dok ne postane poput belega. Boli, dok ne naučiš da dišeš sa njom. Boli, dok ne prestaneš da dišeš.

*************

Andrej je čekao.
Desna noga mu je bila dignuta uza zid, leđa naslonjena uz njega, a ruke prekršene preko grudi. Glavom je nečujno tupkao u zid. Postajao je nestrpljiv i nije prestajao da postavlja sebi pitanje zašto je uopšte tu. Zašto je morao da pita slugu gde je princezina odaja, zašto ga je zanimalo da li je dobro i zašto je želeo da je vidi. Frknuo je sebi u bradu baš u trenutku kada su se princezina vrata otvorila.

,,Ne moraš me vrebati u mom domu, pukovniče'', izgovori pre nego što je izašla, kao da je znala da je tu. ,,Nemaš me od čega ovde štititi.''

Mislio je da je prestao da diše.

Mislio je da su mu se noge oduzele.

I bio je zahvalan što je naslonjen na zid, jer bi se u suprotnom srušio.

Bila je... prelepa.

Nestvarno, poput boginje. Divlje, poput neukroćene zveri.

Nosila je haljinu boje jorgovana, pripijenu uz vitko telo, otkrivajući svaku oblinu. Izrez haljine je bio dublji, ali diskretno, ističući joj grudi. Kosa joj je bila spuštena, dva pramena sklonjena sa lica i vezana u mašnu iza glave. I znala je, znala je koliko je lepa - znala je šta čini muškarcima.

Posmatrala ga je znatiželjno, nestašan osmejak joj je titrao u uglovima usana.

,,Šta?'', brecnu se glasom nevinim poput devojčice. ,,Jesam li te previše očarala? Možeš da priznaš da lepo izgledam. Sigurna sam da Viktoru ne bi smetalo.''

Viktor.

Dođavola.

Viktor, naravno.

Andrej skupi dovoljno snage da prevrne očima i iskoristi priliku da se skloni od zida i krene hodnikom. Katerina ga je pratila u stopu. Mirisala je na lavandu, ružine latice i prokletstvo - prokletstvo koje je dolazilo sa žudnjom.

Andrej nesvesno protrese glavu kako bi izbacio tako neočekivane misli iz glave, stežući šake koje su pobelele pod pritiskom.

,,Pretpostavljam da je razgovor sa kraljicom dobro prošao?'', glas mu je bio hrapaviji no što je očekivao, nateravši ga da pročisti grlo. Posmatrao ju je iskosa. Njeno lice je bilo usresređeno, besprekorno. Video je natečenost ispod njenih očiju koje je vešto prikrila kozmetikom, video je knedlu koja je titrala u njenom grlu, video je grudi koje su podrhtavale. Bio je dobar u čitanju ljudi - čak i više nego što su mu davali zasluge. Nikada nije otkrivao tu sposobnost ljudima, sposobnost koja ga je toliko puta izvlačila iz situacija koje su mogle da se završe kobno.

,,Ako se može tako reći'', ton joj se naglo promenio. Usiljena razdraganost koja je malopre postojala je nestala. Okrenula se kako bi ga osmotrila, blago razdvojivši pune usne. Proklete usne.

Delovalo je kao da razmišlja da li je pametno reći mu išta. Da li želi da mu se poveri. Da bude iskren, znao je da joj nije bio osoba od poverenja. Ne zato što joj nije ulivao dovoljno poverenja, već zato što joj je dovoljno stvari učinio zbog kojih je trebalo da ga ne podnosi. Da ne želi da ga pogleda. Da ne želi da bude u njegovoj blizini.

Što je ironično, znajući da je položio zakletvu koja ih primorava da provedu više vremena zajedno no što su oboje to želeli.

,,Moji roditelji su poginuli'', reče konačno. Skrenula je pogled sa njegovog lica, shvativši da joj je lakše kada ga ne gleda. Kada se distancira od onoga što govori jer je tada delovalo kao da govori o nekom neodređenom, o nekom ko nije ona. ,,Kralj Tame ih je ubio. Spalio ih je dok su pokušali da me sakriju. Moj otac je bio Ilijin rođeni brat. Nisu mi rekli istinu jer su želeli da me zaštite. Kralj Tame je mislio da sam mrtva.''

Poslednje reči izgovori gorko, gotovo ga nateravši da pomisli da je možda potajno želela da je to istina. Da nije morala da bude u sred svega ovoga, da nije morala da bude sredstvo od kojeg su sudbine svih zavisile. Nije je krivio. Štaviše, razumeo ju je. Razumeo je kada želiš pobeći od onoga što ti je predodređeno.

,,Žao mi je'', izgovori, zaista to misleći. Katerina se slabašno nasmeši.

Koračali su sporo, vazduh oko njih oivičen opipljivom tugom koja je zračila iz Katerine. Nešto u njemu se stislo u bespomoćnosti.

,,Da li je loše što ga želim mrtvog?'', izgovori Katerina prva. ,,Kralja Tame?''

,,Ne'', pukovnik odmahne glavom, ne sakrivši iznenađenje njenim pitanjem. ,,Uništio je mnogo života. Razorio je mnogo porodica. I tek je na početku.''

Delovala je kao da želi nešto da ga upita, nešto što bi možda narušilo njihov trenutni odnos bez netrpeljivosti i svađi, ali se zaustavi. Čak i sam Andrej je bio na ivici da izgovori ono što nije nikome govorio sem Viktoru, u želji da je uteši. Ali ubrzo je našao sebe kako se grize za jezik. Mnogo ljudi je prošlo ono što su njih dvoje, mnogo ljudi je izgubilo porodice, mnogo ljudi je gledalo kako ubijaju njihove najbliže ispred njih, mnogo njih je prošlo slično, možda i gore stvari. Nije bilo potrebno da oseća povezanost sa njom zbog toga što je prolazila, nije bilo potrebno da ima potrebu da je uteši, nije bilo potrebno da oseća bilo kakvu obavezu da joj pokaže da je tu za nju. Imala je prijatelje u svom domu, imala je prijatelje u Palati - imala je Viktora.

Bio je niko do osobe koja je odgovorna za njenu dobrobit. Samo formalno. Nije želela da ima bilo šta sa njime i on nije želeo išta sa njom. Bila je bezobrazna, iritantna i uništavala ga je bez izvinjenja, jer niko nije mogao da ga iznervira kao što je to ona činila. Nije poštovala autoritet, nije poštovala njegov čin niti njegovu sposobnost.

,,Znam da ovo nije nešto što govorimo jedno drugome i da smo češće pri cepanju grkljana nego bilo šta drugo, ali želim da znaš da cenim što si bio uz mene danas. Što si me saslušao. Nisi morao, ali jesi. To nikada neću zaboraviti.''

I sve što je pomislio sekundu pre je iz njegove glave bilo izbrisano.

Izbrisalo se trenutka kada ga je pogledala očima koje su bile kristalne od suza, svetlije nego inače - ta zelena boja koja je proganjala, za koju je bio siguran da je toliko bila jarka da se oslikavala u očima njenih sagovornika. Bila je ranjiva, na način na koji je nikada do sada nije video, na način na koju je Mardžori opisivala. Na način na koji sama drži svoje slomljene delove do trenutka kada ih ima toliko da joj počnu ispadati iz ruku.

Osetio je potrebu da joj se približi, možda čak i zagrli. To je bila suluda misao, čak i za njega. Naročito za njega.

Stajali su neko vreme u tišini ispred vrata iza kojih se čuo smeh kraljice, Filipa i drugih. Smeh je delovao udaljen svetlosnim godinama, kao da nije ni postojao. Nije ni postojao kada je stajao kraj nje, tako ranjive, tako otvorene, tako pristupačne.

Spustila je pogled, delujući kao da se na trenutak izgubila u sopstvenim mislima, i Andrej dobi ogromnu želju da može da zna šta oseća, o čemu razmišlja u trenucima nalik ovom.

,,Otrovnice?''

,,Hm?'', izusti odsutno, najzad ga pogledavši.

,,Zaista izgledaš divno večeras.''

Nije verovao samom sebi da je to prevalio preko usana. Ali trenutka kada se osmehnula, sva njegova briga zbog izgovorenog je nestala. Osmehnula mu se na način na koji se osmehivala drugima, ali ne njemu. Nikada ne njemu.

Ponovo se krećući prema vratima, osetio je nešto u grudima. Srce je kucalo, ali je delovalo kao da je na sekund prestalo. Kao da je obnovilo svoje kucanje.

Kao da je prvi put nakon dužeg vremena imalo razlog zbog kojeg kuca.

_________________

Imala sam inspiracije, tako da vam poklanjam još jedan nastavak ♥

Nadam se da će vam se svideti ♥

Ostavite glas i mišljenje, jako mi znači ♥