Katerina je zarila zube u donju usnu, svesna pogleda svih muškaraca za okruglim stolom. Čekali su njen predlog - neki zaintrigirano, a neki sa ne tako diskretnim skepticizmom.

,,Ako ne želite da savijači budu očigledno pojačanje, a i kako bi se pokrila veća teritorija između svih kraljevstva, mogu se poslati manje grupe savijača, ali da ih prerušimo u Etijoranine. Ionako ih je sve više, biće im teško otkriti da nisu jedni od njih. A uostalom, znajući sposobnosti proizvođača, ne sumnjam da bi mogli da izrade verodostojne replike njihove odore. Naravno, uz koje poboljšanje.''

Nekoliko trenutaka su svi ćutali, razmenjivali poglede i zamišljeno prelazili šakom preko brade.

,,To je veliki zalogaj'', odgovori napokon Lev. ,,Štaviše, možda i sa prevelikim rizikom. Pristalice mogu shvatiti da se radi o zasedi i obavestiti Kralja Tame, a da toga nismo ni svesni.''

,,Ali opet su manje verovatnoće da će nešto proći neopaženo'', reče Konstantin Nikolajev, šarajući pogledom preko Leva do Katerine, a onda mu se jedna strana usana izvi. ,,Nije loše, princezo Aleksejeva.''

Katerinine usne u vidu ružinog pupoljka se izviše u zadovoljni osmejak.

,,Koje je vaše mišljenje, Pavele?'', upita Bogdanov, rukom i dalje preko Katerinine. Pitala se da li je njen ujak mogao da vidi Viktorovu naklonost prema njoj.

Pavel je zamišljeno uzdahnuo i izvalio se u stolicu, šakama raširenih i pripijenih uz površinu stola, donoseći odluku koja može ili da dovede do spasenja ili propasti. ,,Mislim da bi trebalo poslušati princezin predlog.''

Nakon kratkog većanja, došao je red na glasanje. Svi su se složili sa Katerininim predlogom, čak i Simon koji je to nevoljko učinio. Razmotrivši još nekoliko smernica oko prihvaćenog predloga, Bogdanov je saopštio da će već tog dana obavestiti Vrhovnog kralja o donešenoj odluci i da očekuju u narednim danima obaveštenje o pozicijama prerušenih vojnika.

Taman kada je general označio kraj većanja, Nikolajev ga je zaustavio podigavši raširenu šaku.

,,Jedan momenat, moliću'', reče demonstrativno, a onda usmeri pogled ka Katerini. Kažiprstom slobodne ruke je prelazio preko oštro izvajane vilice, posmatrajući je kao da želi da pročita nešto što se nalazi duboko zakopano u njoj.

,,Zašto ste zaista došli danas na zasedanje, princezo Aleksejeva? Teško je poverovati da vas je zanimalo prepucavanje arogantnih muškaraca sa titulama.''

,,Možda sam samo želela da vidim svog ujaka'', reče poluistinu, slegnuvši ramenima.

,,Možda'', reče. ,,Ali to nije sve, zar ne?''

Katerina se zagonetno nasmeši, ne skrivajući gorčinu koja je bila iza osmeha. ,,Želim da mi odobrite odlazak u Vindfols.''

Ponovo je nastupio muk za okruglim stolom, po ko zna koji put nakon što je nešto izgovorila. Osećala je njihove poglede na sebi, procenjivali su je. Mogla je krajičkom oka da spazi ujakovo lice na kojem je mogla da pročita pitanja čiji broj se sve više rojio, ali se nije obazirala. Stoički je držala hladan i proračunat izraz lica, čak i onda kada je osetila da je Viktor spustio ruku kraj sebe. ,,Znam da većina odluka koju Vrhovni kralj donese se bazira na onome šta vi odlučite za ovim stolom. I znam da Vrhovni kralj neće tek tako dozvoliti da samo išetam iz Palate, naročito nakon što je video šta mogu da učinim. Ali ako bi većina podržala moj zahtev, možda bi bio dobre volje da učini ustupak. Zato mi je potrebna vaša saradnja.''

,,Uz dužno poštovanje, zašto bismo išta učinili u vašu korist, princezo?'', Simon Pavlov je opet reagovao, ali ovaj put je progutao sitničave komentare i ostavio ih za sebe.

,,Zato što mislim da sam dala dovoljno valjano rešenje vašeg problema da je najmanje što možete učiniti da mi izađete u susret sa mojim zahtevom.''

,,Osim što je vaš zahtev samoubilačka misija'', Nikolajev se nalakti na sto, fiksirajući oprezni, ali i te kako magnetični pogled na nju.

,,Ne mora biti. Ne bih išla sama. Mislim da pukovnik Popov nije položio zakletvu da bi me držao zatvorenu u sobi Palate.''

Andrej nije progovarao, zamišljeno je posmatrao nokte na desnoj ruci, kao da je ono što je govorila najnebitnija stvar na svetu. Katerinu pogodi žaoka besa i želja da ustane i zarije nokte u njegovo ubitačno lepo lice, ali je progutala taj nagon.

,,Da li ste zato predložili savijače u blizini svakog kraljevstva? Da biste mogli da prođete neometano do svog dvora u nadi da nećete biti napadnuti kao prošlog puta?'', Kontantin Nikolajev napući usta, a onda kratko cokne. ,,Iznenađujuće lukavo, princezo Aleksejeva.''

,,Da li zaista želiš to da uradiš, Katerina?'', ovog puta joj se obratio Viktor, učinivši da na tren spusti gard lavice koja je proračunato svoj plan provlačila kroz prste. Glas mu je bio tih, intiman - dovoljno da privuče pažnju svih, uključujući i njenog ujaka. U pogledu je mogla da pročita dozu nesigurnosti, možda čak i ljutnje što ga je nasamarila dolaskom ovde. Što mu nije predočila šta želi da uradi od trenutka kada su Nina i Luka spomenuli njihovo većanje.

Znala je da je verovao da u svemu ovome leži želja da vidi ujaka, osobu koja joj je bila kao drugi otac, osobu koju nije videla nedeljama pre nego što je napustila dvor bez svoje volje - što je i te kako bila istina - ali u njoj je plivala mnogo veća želja, želja da još jednom dobije priliku da vidi svoje najbliže. Barem poslednji put. Da zagrli svoju majku i prošeta sa njom kroz vrt, da se smeje sa Mardžori dok je stomak ne zaboli i da joj Markus još jednom bude partner u mačevanju. A i morala je da sazna istinu o svojim roditeljima - svojim pravim roditeljima. Znala je da je ono što traži sebično, nesmotreno, čak i nedopustivo sa njene strane. Ali znajući koja je cena svega što se od nje očekuje, ovo je najmanje što je moglo da joj se učini.

''Neposredno nakon napada sam istrgana iz topline svog doma od strane vašeg pukovnika. Nisam dobila ni priliku da se oprostim sa ljudima koji su mi sve što imam'', reči su iz nje pljuštale poput otrovnih strelica, ne skidajući pogled sa Viktora. Znala je da ovo sve nije njegova krivica, da je tu bilo udela mnogih, ali je morala da ostvari ono što je želela. Čak iako je bolelo što je morala njegov integritet ovako poljuljati. ,,Očekuje se od mene da učinim velike stvari, a opet mi nije dozvoljeno da dobijem jedinu stvar koju tražim. Znam da bi svako od vas poželeo isto da ste na mom mestu; možda bi čak nečije želje bile i mnogo ozbiljnijih razmera od moje. Ali ja samo za njih živim. A rat je neizbežan i ne znamo kako će se završiti. Ne želim da mi poslednje slike mojih najmilijih budu nepostojeće zato što prošlog puta nismo imali vremena ili zato što sada niste želeli to da mi pružite.''

Ako je ikada tenzija mogla da se seče nožem, to je bilo sada. Viktor je skrenuo pogled sa nje, napetih ramena i dugim prstima prelazeći preko usana. Razmišljao je. Razmišljao je kao i ostali prisutni. Tišina se dugo provlačila, a Katerinino izdajničko srce je kucalo kao ludo. Već je videla sebe kako poražena, poput psa povijenog repa, odlazi u sobu i vrišti u jastuk od nemoći. Vrišti, i cmizdri poput nezreog i razmaženog derišta koje nije dobilo igračku koju je želelo.

,,Mislim da je treba pustiti da ide'', napokon izgovori Andrej, po prvi put tog dana je pogledavši u oči - zaista je pogledavši. Osim proračunatog i predatorskog pogleda, Andrejevo lice je bilo kao i uvek - nečitljivo. I mrzela je što se toliko držao kodeksa da su osećanja samo ometač jer nije mogla da ga pričita u većini slučajeva. A to ju je stavljalo u pat poziciju.

,,Iako se nerado slažem, ja se jesam obavezao da ću je čuvati. Uostalom, ni ne mogu da očekujem da će to učini bolje iko drugi do mene samog. Poznajem rute dovoljno dobro da možemo proći ispod radara i neopaženo, taman da kupimo dovoljno vremena da princeza ispuni svoje želje i vratimo se bez da joj fali ijedna dlaka sa glave.''

Osećala je kako joj svaki nerv u telu treperi od njegovog samodopadnog i arogantnog tona, budeći joj želju da ga mune laktom u rebra - ali stao je na njenu stranu, potkrepio je njen predlog. Nije znala zašto i šta je on imao u svemu tome, ali je znala da će ga čuti. Poslušati možda ne, ali će ga čuti.

,,To je najmanje što možemo učiniti za njenu žrtvu.''

,,Ja glasam za'', reče Filip. ,,Znam da sam pristrasan, ali želim da imam više vremena sa svojom sestričinom od ovog suludog sastanka.''

,,Generale Bogdanov? Šta vi mislite?'', Andrej se obratio Viktoru formalno, onako kako je i sama Katerina trebalo da učini. Nažalost, nije mogla išta da promeni.

Viktor je stisao pesnicu, prelazeći palcem preko skvrčenih prstiju. Pogled mu je i dalje bio odsutan, fiksiran na jednu tačku na zidu. Znala je da će oseti njegovo nezadovoljstvo nakon većanja. ,,Imaće glas Palate.''

Izgovorio je kratko, hladno i razočarano. Nešto u Katerininim grudima je zacvilelo.

,,Žao mi je, ali kraljevstvo Najtfolsa neće podržati ovo'', Konstantin stavi ruke preko grudi, odmahujući glavom. ,,Ne šaljem nikoga na samoubilačke misije, a ponajmanje spasiteljicu čitavog Rejvenšilda.''

,,Moj glas je takođe ne'', Simon podrži Konstantina ne skrivajući slađenje svojim odgovorom. Katerina je psovala u sebi što pogledi nisu bili smrtonosni jer bi mu presudila iste sekunde.

,,U znak zahvalnosti za ono što ste predložili, princezo, glasaću da'', izgovori Pavel, stisnuvši usne i kratko klimnuvši glavom.

,,Lev?'', obratio mu se Andrej. ,,Tvoj glas je presudan.''

Muškarac je nekoliko trena prolazio prstima kroz zlatne uvojke, osećajući težinu odluke koja mu je ležala na plećima. Bespomoćno je upijala pogledom priliku ispred sebe, osećajući kako mentalno zariva kandže u ivicu stola, preklinjajući osobu od koje sve zavisi.

,,Može imati moj glas'', izgovori najzad. ,,Ali samo zato što znam da, na kraju, opet je odluka Vrhovnog kralja ta od koje vaš odlazak nazad u Vindfols zavisi.''

Katerina je pokušavala da smiri srce u grudima koje je tutnjilo kao ludo, kao i poriv da skoči sa stolice i zaciči od sreće. Iz tog unezverenog stanja ju je istrgao Viktor, demonstrativno ustavši sa stolice i umalo je oborivši.

,,Ako smo to rešili, odlazim kod kralja Avgustina da ga obavestim o svemu što se na današnjem zasedanju većalo.''

Vilica mu je bila stegnuta, pogled hladan da ju je naterao da se strese, a glas osobe koju nije poznavala - bio je to glas opakog, krvožednog generala o kojem su priče kružile. Generala koji nije opraštao izdaje, manevre koji su se odvijali iza njegovih leđa, kao ni ukopavajna očajne osobe prema kojoj je gajio osećanja.

Ustala je za njim, zinuvši da ga dozove, ali već je bio na vratima. Pogledala je ka ujaku sa tugom u očima i shvativši da mora ići za njim, klimnuo je glavom sa razumevanjem. Uvek ju je podržavao, šta god je bilo u pitanju. I nikada nije postavljao pitanja.

Nekada joj se činilo da bi volela da jeste.

Viktor se kretao hitro, podignute brade i sa plavim plamenom u očima - plamenom koji je mogao da spali sve pred sobom do temena.

,,Viktore!'', jurila je za njim, čineći se da joj je oduvek odmicao za korak-dva koliko god se brzo kretala. Zamakavši iza ugla, uspela je da ga uhvati za lakat i zaustavi. Bojala se pogleda koji ju je dočekao.

U njemu nije videla ništa što ju je podsećalo na muškarca koju je gledao sa fascinacijom kada je kročila u sobu za pregovore, koji ju je utešno držao za ruku i koji ju je ljubio kao da želi da upije svaki delić nje i njene moći.

,,Moramo da razgovaramo o onome što se desilo'', uspe napokon da prevali reči preko usana.

,,Misliš? Nisi mislila da mi pomeneš išta o svojim namerama pre nego što si kročila unutra? Pre nego što si pokazala tim samodopadnim i arogantnim bestidnicima da nemam predstavu šta se dešava unutar Palate? Da nemam pojma šta moj savijač, moja jednaka, radi i planira meni iza leđa?'', našao joj se toliko blizu lica, njegov dah se igrajući pod njenim trepavicama. Ali u tome nije bilo ničega prisnog, ništa od onog osećaja koji ju je terao da joj nešto zatreperi u stomaku.

,,Ovim načinom možeš samo dovesti do ukopavanja mog položaja, Katerina. A njima je potreban neko koga će slušati. Kao i neko ko će im biti glavna karika kod odlučivanja Vrhovnog kralja. Ovim načinom, možeš samo dovesti do toga da se moram povinovati svakoj njihovoj suludoj ideji, kao i njihovom nipodaštavanju svakog našeg predloga. Mi možda služimo kralju Avgustinu, ali ništa ne možemo činiti bez većinske ili potpune podrške ostalih kraljevstva. Ne osim ako ne želimo pobunu sa njihove strane. A mislim da si svesna, Katerina, da ovaj rat ne možemo sami da izguramo. Čak ni sa tvojim moćima.''

Gledali su se poraženo neko vreme, iako je Katerini delovalo kao večnost. Znala je da je razočaran, znala je da se možda stvari neće vratiti na staro nakon ovoga. Bila je spremna da žrtvuje to zarad svoje porodice, zarad još jedne prilike da ih vidi - ali da li je njena izdaja bila vredna ukoliko kralj Avgustin odbije njen zahtev?

Katerina se stresla od te pomisli.

Ne progovorivši ni reči, Viktor se okrene na pete i ostavi je da ukopana bespomoćno gleda u njegova leđa dok se udaljava.

,,Žao mi je'', bilo je jedino što je izgovorila, osetivši kako je suze peckaju u uglovima. Viktor je zastao, nekoliko trenutka gledajući u pod.

,,Znam. I meni je'', pogledao ju je iskosa, ne okrećući joj se u potpunosti. Bilo je dovoljno da vidi razočarenje i bol u njegovim očima. ,,Ali sada je prekasno za to. Razgovaraćemo kada se vratiš iz domovine - ako nam uopšte kralj odobri zahtev.''

Nakon grdnje Nine i Luke koliko je nesmotrena i da bude srećna što je general nije zatvorio u tamnicu za takvo nepoštovanje, našla se u sobi do kraja večeri. Nije smogla snage ni da siđe da obeduje, iako je njen stomak ispuštao zvukove pobune već duže vreme.

Ležala je na stomaku, licem zagnjurenim u jastuk, razmišljajući da li postoji šansa da se uspava i eventualno uguši u snu kako ne bi morala da se nosi sa sramotom svojih odluka. Ali deo nje je znao da takve misli za nju nisu moguće, Aleksejevi nisu učeni da padnu pod porazom, a naročito ne pod posledicama loših odluka. Otac bi sada toliko bio razočaran njome.

Iz samoprezira ju je trglo kratko kucanje na vratima. Nevoljno režanje je bilo prigušeno jastukom u kojem joj je lice bilo zariveno do pre par trena, te ustade iz kreveta ne trudeći se da ispravi odeću za trening koja je još uvek bila na njoj.

Na vratima je stajao Andrej.

,,Izgledaš kao da si se borila sa veštacima'', pogled mu je šarao preko nje cele, ali ovog puta nije marila. Nije imala snage da se nadmudruje.

,,Ništa mi lepše nisi rekao do sada'', reče toliko tiho da je podsećalo na režanje. ,,Ni ti nisi ništa bolji.''

I zaista nije bio. Delovalo je kao da nije spavao noćima, podočnjaci su mu bili vidljivi, a lice ispijeno i bledo. Iako bi ljudi poput nje delovali užasno, njegovo lice je i dalje bilo dovoljno upečatljivo da zaustavi dah. Da nije bila ovoliko potištena sopstvenim sažaljenjem, možda bi se i zapitala šta je to moglo da proganja hladnog pukovnika.

,,Prosto treperim od ovakvog požudnog flerta'', prevrne očima i uzdahne.

,,Šta želiš, pukovniče?''

,,Ovo je za tebe'', pruži joj u ruke kaput u plavoj boji, onakav kakav je nosio Fjedorov i pripadnici prvog reda. Uhvativši njen upitni pogled, nastavi da govori. ,,Ne misliš valjda da ćeš ići u boji svoje pripadnosti i privući neki zalutali znatiželjni pogled?''

,,Da li je-''

''Odobrio je odlazak'', dovršio je Andrej. ,,Napuštamo Palatu sutra u ponoć i ići ćemo zaobilaznom rutom, što znači da će nam biti potrebno nešto više vremena da stignemo do Vindfolsa i nije nam potrebno da privlačimo nepotrebne poglede ukoliko ih igde bude bilo.''

Katerina nemo klimne glavom, posmatrajući kaput u svojim rukama i ambleme koji su ručno ušivani na njemu.

,,Čekaću te ispred Palate sa kočijom tačno u ponoć'', reče polako se udaljujući od njenih vrata, naviknuvši se već na njegove odlaske bez pozdrava. ,,Nemoj kasniti.''

_________

Hvala što čitate ♥

Kraće je nego inače, ali će naredna biti dosta duža ♥