,,Da li je korset zaista neophodan?'', Katerina nevoljno izdahne dok joj je Anastasija vitkim prstima vezivala karanfil roze korset prekriven srebrnom prašinom. ,,Neće li to biti malo previše za večerašnju priliku?''

,,Vrhovni Kralj će biti prisutan. Skoro čitav Rejvenšild će biti prisutan. Naravno da je korset neophodan. Bićeš najlepši ukras dvorane koji nikada do sada nisu videli.''

,,U potpunosti bez pritiska.''

,,Večeras si veoma raspoložena da gunđaš, Katerina'', sledećeg trenutka je već radila na njenoj frizuri, digavši joj deo kose i zakačivši ga tako da su pramenovi padali preko njenih skoro golih ramena.

,,Znam, izvini. Samo sam... Nervozna.''

,,Znam'', Anastasija zastade na trenutak ispred nje, fiksiranog pogleda na njeno lice, usne i kapke na kojima je do malopre nanosila boju služeći se pupoljcima vrtnog cveća. Princeza ju je u čudu posmatrala dok je pupoljke pretvarala u boju uz pomoć svojih prstiju, a Anastasijino lice se ozarilo što je uspela da impresionira Katerinu. ,,Ne mogu ni da zamislim tremu koju osećaš. Ali ceremonija nije bauk. Neće se ništa loše desiti. Naravno, svi pogledi će biti uprti u tebe, ali pokušaj da ne razmišljaš o tome. Razmišljaj samo o tome šta treba da uradiš i svi ljudi oko tebe će nestati u ceremoniji.''

Katerina klimnu glavom i podiže pogled ka bledolikom plafonu izbacivši nakupljenu količinu vazduha iz pluća. Isceliteljka je završavala poslednje detalje kada se začulo prodorno kucanje na vratima. Anastasija kratko poskoči, po poslednji put bacajući pogled na svoju kreaciju.

,,Predivno'', reče više za sebe, diveći se Katerini. Podigavši joj zadnji deo šlepa haljine, pročistila je grlo. ,,Hajdemo, draga. To je bio znak za tvoj polazak.''

Izašavši iz sobe, na hodniku ju je sačekao Fjedorov u svečanim crnim pantalonama i košulji u boji njegove pripadnosti armiji. Bilo joj je drago što ga barem večeras nije videla u kaputu namenjenom za borbe i zaštitu. Svilena košulja mu je bila stegnuta oko laktova, otkrivajući svaki mišić na njegovom telu i Katerina je počela da shvata zašto se Nini Luka dopadao - pored očiglednih ličnih karakteristika.

,,Ah, Katerina, malo je reći da izgledaš predivno'', široko se osmehnuo, a onda joj demonstativno pruži svoju mišicu kako bi provukla i oslonila ruku na nju. ,,Počastvovan sam da budem tvoja pratnja do dvorane.''

,,Nisi ni ti loš, moram da priznam'', nasmeja se široko uprkos nervozi od koje joj je podrhtavalo celo telo. ,,Kladim se da će dosta devojaka popadati večeras od želje da pričaju sa tobom.''

,,O, ne bih baš preterivao'', odmahne slobodnom rukom. ,,Uostalom, mislim da bi me Nina rasporila ukoliko joj ne bih posvetio dovoljno pažnje i upustio se u takvo nešto.''

Katerina se grohotno nasmeje. ,,Želiš li da kažeš da je Nina ljubomorna?''

,,Posesivna je prava reč. Ne želim da znam šta bi činila momku ako se tako ponaša sa prijateljem.''

Da li je moguće da nije znao? Da nije nikada primetio kako ga je Nina gledala? To je bilo nešto što je želela da ispita, ali znala je da sada nije pravi trenutak za to. Trebaće joj puno argumenata i pojedinačno saterivanje u ćošak.

,,A ti, Anastasija?'', obratio se Luka isceliteljki koja je ćutke držala Katerinin šlep. ,,Ima li nekog večeras sa kime ćeš rado zaplesati?''

Anastasija frknu ko poparena. ,,Kakva je to drskost, vojniče Fjedorov? Ne možeš mi postavljati takva pitanja.''

Šta je sa njom?, bile su reči koje je bez tona prozborio Luka, namenjene samo Katerininim očima. I sama u šoku od Anastasijine reakcije, samo slegne ramenima u neznanju.

Tenzija među njima je počela da jenjava kada su kročili u punu dvoranu. Ispustila je dah koji je već neko vreme zadržavala, stegnuvši Fjedorovu mišicu. Vid je počeo da joj se muti, osetivši graške znoja na čelu. Čavrljanje prisutnih zvanica mešalo se sa tihom simfonijom orkestra, davajući lažnu sliku bala koji nije bio nalik nijednom. Nije bio nalik balu jer je svrha bila mnogo brutalnija, mnogo besmislenija - zakletva koju nije želela iko da položi za njenu dobrobit.

Osetila je znatiželjne poglede na sebi, zaključivši da je već bila spažena.

,,Samo diši'', šapne joj Luka, potapšavši je po ruci koja je mirovala na njegovoj mišici. ,,Bićeš dobro. Samo ne zaboravi da dišeš.''

Odustno je klimnula glavom, ne verujući sama sebi da tako reaguje. Nikada nije paničila što će se naći među toliko ljudi i što će pogledi svih biti uprti u nju - ali ranije nije bila savijač; ranije nije bila puka legenda u koju svi veruju da će preokrenuti svet. Ranije joj nije ležalo breme čitavog Rejvenšilda na leđima.

,,Katerina'', u stvarnost ju je vratio duboki milozvučni glas od koga su joj se dizale dlačice na vratu. Stajao je ispred nje, visok i odlučan, u tamnom svečanom odelu sa kragnom koja je imala karnere, posmatrajući je kao da je jedina osoba u prostoriji. ,,Vrhovni Kralj te očekuje. Hvala vam što ste je dopratili, vojniče Fjedorov.''

Luka učtivo klimne glavom i pokloni se pre nego što je Bogdanov uze za ruku. Nije ni stigla da pogledom proprati u kom delu gomile se Luka izgubio, nadajući se da će i Nina i on biti negde u blizini kako bi mogla da oseti dozu sigurnosti. Znala je da je čitavo ovo ,,predavanje'' nje iz ruke u ruku poput bizarne štafete samo način da je drže na sigurnom. Bogdanov je proveo pola dana objašnjavajući i upozoravajući je da drži širom otvorene oči na ceremoniji; znajući da u Palati ulazi veliki broj zvanica i da je nemoguće izvršiti detaljnu kontrolu svih. Što je samo značilo da je bilo ko mogao da se provuče, čak i pristalica Kralja Tame.

Bogdanov i Katerina krenuše da se provlače kroz gomilu, posmatrajući zvanice koji su se očaranih lica i bojažljivih pogleda pomerali u stranu, ali opet ne skidajući pogled sa njih dvoje.

,,Deluješ mi napeto.''

,,Zato što jesam'', tiho mu odgovori, i dalje se krijući iza betonsko hladnog izraza lica. ,,Ne znam kako to da isključim.''

Bogdanov se zaustavi, okrenuvši se telom ka njoj. Posmatrao ju je teritorijalno, životinjski. A ona nije mogla da sakrije koliko je bila slaba na njegov pogled, na pogled koji je govorio da mu ništa drugo nije bilo bitno osim onog što se nalazilo ispred njega. Posmatrajući je ispod trepavica, sagnuo se ka njoj dok mu je dah plesao uzduž njenog uha. ,,Usresredi se na mene'', preo je poput mačke, tonom senzualnim poput muzike koja je dopirala sa svih strana dvorane. ,,Možeš li da učiniš to? Da ostaneš usresređena na mene?''

,,Mogu da pokušam'', reče uz vragolasti osmeh, nateravši ga da mu se desna strana usana izvije.

,,Odlično. Uzgred, izgledaš prelepo večeras'', izgovori pre nego li utisne usne na kožu njene ruke, ne prekidajući kontakt očima. Katerina je mogla da oseti njegove usne na tom mestu dugo nakon toga. ,,Hajde da promenimo istoriju večeras, moj dragi savijaču svetlosti.''

Zaustavili su se ispred trona Vrhovnog kralja Avgustina koji ih je pomno pratio svojim staklenasto sivim očima. Bio je čovek u godinama, sede kose i krupnijeg stasa, ispitivačkog pogleda i ožiljka na levom obrazu iz rata za čije vreme Katerina nije bila ni rođena. Udubljen u svom tronu, prelazio je mesnatim prstima preko drvenog naslona za ruku, ne skidajući pogled sa Katerine.

,,Vaše Vrhovno Veličantsvo, predstavljam vam princezu Katerinu Aleksejevu, savijača svetlosti.''

Na Bogdanovo obraćenje kralju, muzika je utihnula, a žamor razgovora u potpunosti prestao. Svi prisutni su znatiželjno posmatrali razvoj događaja, iščekivajući ili potpunu propast njenih moći ili nebesku veličantvenost.

,,Ah, Aleksejevska lavica'', duboki glas je odzvanjao iz pravca trona, a znatiželja mu je igrala na ivicama usana. ,,Jesi li zaista ono što govori moj general, dete? Možeš li nam pomoći da oslobodimo narod od tame koja predugo nadvijena nad nama?''

,,Jesam, vaše Veličanstvo, i mogu'', izgovori Katerina, naklonivši mu se.

,,Dokaži nam.''

Katerina je nekoliko trenutaka stajala potpuno zaleđena, usresređena na svoje disanje koje je postalo isprekidano. ,,Možeš ti ovo. Samo se usresredi na mene'', Bogdanov izgovori dovoljno tiho da samo ona čuje. Pogledala ga je značajno pre nego što mu je klimnula glavom da je spremna.

Bogdanov rukama prizva senke u tren oka, a onda ih raširi čitavom dvoranom, plešući na plafonu kao i one večere u sali za strategije. Utešno ju je pogledao, odmaknuvši se par koraka od nje kako bi mogla da započne ono što ju je Tatjana učila prethodnih dana. Još jednom duboko udahne i zažmuri, prikupljajući najlepše uspomene koje je čuvala kao najveće bogatstvo. Smeh njenog oca. Majčino čitanje bajki. Čuvanje Mardžori poput starije sestre. Igranje sa ujakom. Mačevanje sa Markusom. Nina i Luka. Sakupila je sve do čega joj je najviše stalo, čak i ono što je znala da više nikada neće doživeti, sakupila je sve u naručje svog uma i izvukla napolje. Napolje, na otvoreno, gde su je svi posmatrali, gde je bila ranjiva i gde je bila na meti. Nije marila, jer su to bila samo njena sećanja i njene uspomene, ono što će je održavati u trenucima kada ništa drugo neće moći. Njena moć se neće kanalisati više iz besa, već iz sećanja na ono što ima.

Iz prstiju joj je potekla svetlost, kružnim pokretima formirajući kuglu koja je svakog trena rasla. Nije se obazirala na dahtanje mase i unezvereno zurenje. Prstima je kontrolisala kuglu koja je bila veličine točka, dižući je u pravcu lustera čija je svetlost bila prigušena Bogdanovim senkama. Kada ju je usmerila i postavila svima iznad glava pored lustera, raširila je ruke u demonstrativnom mahu učinivši da se kugla rasprsne na hiljadu svetlosnih kapljica koje su padale na kožu svih prisutnih poput delića sunčevih zraka.

Krik oduševljenja se još jednom rasplamsao po dvorani, a onda ju je dočekao niz aplauza i skandiranja njenog imena. Nije mogla da ne prizna koliko je zapravo počela da uživa u svojim moćima i svom divljenju koje ih je pratilo.

,,Moram da priznam da je to bilo impresivno, lavice. Ne mogu dočekati da vidim tvoje trijumfe'', obratio joj se Vrhovnih kralj sa osmehom na licu. ,,Pošto si se dokazala, mislim da je vreme da počnemo sa ceremonijom. Zar ne, verni moj generale?''

,,Apsolutno'', Bogdanov pokorno klimne glavom i pogleda ka Katerini sa šeretskim osmehom na licu.

Bilo joj je čudno gledati ga kako sluša naređenja i biva ponizan jer je iz svakog delića njegove pojave vrištala sirova dominacija. Bogdanov je bio poznat po svojoj oholosti kada se radilo o neprijateljima i izdajicama. Te, sami činovi poslušnosti pa čak i nežnost koju je ona sama osećala sa njegove strane su odbacivali sve što je o njemu bilo poznato.

Nije ni znala koliko je vremena prošlo otkako je stajala ukopana na mermernom podijumu ispred Vrhovnog kralja, ali je delovalo kao čitava večnost. Gomila znatiželjnih očiju, kako zvanica tako i savijača, bili su podeljeni na dve strane kako bi ostavili dovoljno prostora za prolaz i iščekivanu ceremoniju. Srce u grudima joj je treperilo poput krila leptira posmatrajući kraljevsku sveštenicu u belom ogrtaču sa kapuljačom preko glave i tkaninom koja joj je pokrivala čitavo lice osim očiju kako joj prilazi i staje kraj nje. Sveštenice su uglavnom bile žene sa traumama koje su pronašle utočište u okrilju vere. Živele su samotno, sakrivene od znatiželjnih ili čak osuđivačkih pogleda pod velom i ogrtačem, skrivajući svoj identitet.

Pogled joj je odleteo na ulaz u dvoranu, gde je upravo stajao on - terajući strahopoštovanje u kosti svim prisutnima, a ujedno i divljenje njegovom stoičkom držanju. I gledao je u nju. Vilice dovoljno čvrsto stegnute da može preseći mermer i očiju punih žara i sirove odlučnosti, kretao se polako dok mu je svaki korak odzvanjajuo čitavom prostorijom. Bio je obučen u dvodelno crno odelo po kojem je plesala zelena polarna svetlost. Katerina nije mogla da ne ispusti dah koji je zadržavala.

Našavši se pred njom oči u oči u neposrednoj blizini, Katerina zadrhta. Neprimetno protrese glavom u nadi da će panika koja ju je obuhvatala da nestane svakog časa. Sveštenica sivih očiju priđe oboma i obuhvati Katerininu levu ruku, okrenuvši je dlanom na gore. Katerina je osetila kako joj se usta suše i javlja blaga vrtoglavica, ugledavši malecni bodež koji je sveštenica izvukla iz džepa ogrtača. Promrmljavši nešto na jeziku koji Katerina nije razumela, napravi tanak i hitar rez na Katerininom dlanu. Princeza se ugrize za usnu kako bi progutala iznenadni jauk koji je bio spreman svakog časa da prevali usne. Sveštenica je ponovila postupak i na Andrejevoj desnoj ruci dok je on to sve posmatrao sa nekom monotonošću na licu. Trebalo je da očekuje tako nešto, pomisli Katerina. Jer, šta je jedna posekotina naspram bezbroj uboda i rana tokom svih ovih godina?

,,Prislonite obeležene dlanove jedan na drugi'', iznenada izgovori sveštenica tihim i sablasnim glasom. Na trenutak oklevajući, Andrej i Katerina poslušaše, ne prekidajući kontakt očima. Dlan mu je bio topao i neravan od žuljeva koji su godinama bili njegova svakodnevnica, a njegovi dugi prsti su se našli na unutrašnjosti njenog zglavka. Njena šaka je bila izuzetno manja naspram njegove, učinivši da u potpunosti potone u njegovoj.

Sveštenica je dugim prstima obavila crvenu traku oko njihovih ruku, izgovarajući bajalicu ponovo na istom onom jeziku koji Katerina nije znala. Posmatrajući svilenu traku oko njihovih ruku, ponovo je shvatala bizarnost u svemu ovome. Čitav ovaj ritual je podsećao na ceremoniju braka; osim što je traka koja se vezivala oko ruku budućih supružnika bila bele boje - i nije bila prisutna bilo koja vrsta sečenja i prolivanja krvi.

Završivši svoju bajalicu, sveštenica se okrene ka Andreju i klimnu mu glavom kao znak da je njegov red. Katerina oseti blagi stisak njegove šake na njenoj, posmatrajući ga kako se spušta na koleno i kleči pred njom. Nekoliko trenutaka je posmatra u tišini, očiju i dalje odlučnih kao i prvog puta kada ga je ugledala.

,,Ja, Andrej Popov, pukovnik vojske Vrhovnog kralja, zaklinjem se vernošću savijaču svetlosti, da ću je čuvati i štititi do svog poslednjeg izdaha. Gde ona ide, idem i ja. Neka njena krv bude moja krv i neka njena svetlost bude moja svetlost. Neka njena bol bude moja bol, i ako ona nestaje, nestajem i ja. I nakon što duša napusti moje telo, savijač svetlosti će živeti. U zemaljskom i nebeskom svetu, štitiću čitavu večnost svetlost koja živi u svima nama. I neka me sahraniš ti, pre nego što tebe sahranim ja.''

Na njegove reči, kolena joj zaklecaše i nesvesno mu stisne ruku, osetivši kako njegovi prsti prelaze po njenom zglavku kao odgovor. Nije znala do ovog trenutka kako zapravo glasi zakletva. Gušila se u njegovim rečima, u njegovoj odanosti. Znala je da to nije činio zbog nje i znala je da to nije zaslužila, ali nije mogla da se oseti ravnodušno. Nije mogla da ne posmatra ispred sebe oči koje su videle za svoj život toliko noćnih mora koje ona ne može ni da zamisli, da ne razmišlja o porodici koju je izgubio i da ne oseti kajanje što deo nje ne može da ga podnese. Da će ta osoba, koja ni sama nije gajila lepo mišljenje o njoj, biti spremna da da život za nju.

Osetivši svešteničinu ruku na svom ramenu, spustila se na kolena ispred Andreja, i dalje dlanom se pridržavajući za njegov. Nekoliko trenutaka su jedno drugome proučavali lica, osećajući se potpuno ogoljeno pred masom ljudi koji su u tišini upijali svaki delić onoga što se dešavalo ispred njih. Spustila je dlan na desnu stranu ogoljenog vrata, osećajući pod prstima njegov trzaj i gutanje knedle. Oklevajući, ponovo, izdahnula je i zažmurila. Pokušala je da se usresredi na način na koji joj je Bogdanov pokazao one večeri u sali za strategiju, kako da formira obeležje koje se od nje očekivalo. Razmišljajući o Andrejevoj zakletvi, o svemu onome što je trenutno osećala, usresredila se na peckanje koje je osećala u prstima šaljući ga lagano poput papirnog aviona na Andrejevu kožu. Začula je njegovo prigušeno stenjanje, shvativši to kao znak da ono što čini deluje.

Provela je tako još nekoliko trenutaka dok nije osetila kako peckanje u prstima polako nestaje. Podigavši kapke koji su postali teški, shvatila je da se nalazi mnogo bliže Andreju no što je očekivala. Delovalo je kao da je otvorio oči kad i ona, zureći jedno u drugo razdvojenih usana. Mogla je da oseti toplinu njegovog tela oko sebe, ali i pod svojim prstima. Čela su im se skoro dodirivala, a dah mešao. Sklonivši drhtavu ruku sa njegovog vrata, ugledala je crni obris šupljeg meseca na njegovoj koži. Mogla je da oseti u nosnicama blag smrad zagorele kože, shvativši da je sigurno u bolovima. Koliko god da je bio otporan na bol, nije bilo moguće da to nije osećao.

A sada, oboje su imali podsetnik da su vezani za osobu koju nisu želeli ni najgorem neprijatelju. Podsetnik koji će im ili ostvariti ili zapečatiti sudbine.

____________________

Mišljenja? ♥

Hvala što pratite ♥