Sedela je na tapaciranoj stolici i posmatrala svoj odraz u ogledalu iskovanog od žada dok joj je Madžori češljala talasastu kosu.

,,Nešto si zamišljena ove večeri, Katerina'', stidljivo je izjavila njena dvorska dama i najbliža prijateljica koju je imala. Pogledala je u odrazu u njene kestenjaste oči i prićasti nos pun pega i nasmejala se.

,,Izgleda da su mi ove svečanosti postale stvar navike'', slegnula je ramenima. ,,Nisam više uzbuđena kao nekada.''

,,Možda zato što još nisi upoznala nekog ko će ti ove proslave učiniti zabavnim'', zakikotala se Mardžori, a onda se stidljivo sakrila iza Katerinine kose.

,,Možda'', odgovorila je sa zagonetnim osmejkom. ,,Ipak nismo svi te sreće da imamo jednog Markusa sa kojim ćemo očijukati.''

Mardžori prekrije usne rukom i zakikota se zajedno sa princezom. ,,Uostalom, mislim da trenutno ima važnijih stvari od toga. Moram ostaviti dobar utisak na sve zvanice Vindfolsa ukoliko želim da upravljam dvorom kada za to dođe vreme.''

,,U pravu si, princezo. Kraljica će biti ponosna na tvoje prioritete.''

Kada joj je završila sa pletenicom koja je krasila njenu bujnu smeđu kosu koja se prostirala do sredine njenih leđa, bacila je još jednom pogled na svoj odraz i bledolik ten koji je išao uz njenu haljinu boje rubina. Mardžori je ponovo opomenula da požuri jer su zvanice uveliko počele da pristižu, te se sjurila niz prostrani hodnik koji je bio nakićen desetinama statua iz vizantijskog perioda i slika iz doba renesanse, što je sve dolazilo do izražaja u tirkiznom enterijeru.

Uši su joj milovale nežne note orkestra u centru svečane sale koja se polako punila gostima iz svih delova Rejvenšilda. Iako je kraljevstvo Aleksejevih bilo skromno i nije upravljalo velikim delom zemlje jer je Vindfols zapravo bilo parče severnog Rejvenšilda namenjen narodu koji su se bavili lovom i ribolovom, Ilija Aleksejev i Ines Aleksejeva su bili časni i ugledni kralj i kraljica ovog dvora. Godinu dana ranije, na žalost čitavog Vindfolsa, kralj Aleksejev je ostavio čitavo kraljevstvo u žalosti, poklekavši opakoj bolesti koja mu je godinama izjedala pluća.

Katerina je prišla da pozdravi grofa i groficu Sidorov i pročešlja uobičajene teme na ovakvim svečanostima: kako je ambijent predivan, ko je bio zadužen za gozbu, ponovno saučešće zbog smrti kralja, ali i kada će mlada princeza izabrati doživotnog partnera - sve ono od čega su joj već neko vreme izlazile ospice. Bilo je dovoljno neubičajeno što je njena majka vodila u celosti sama svoje kraljevstvo, a kamoli da i njena jedina naslednica ima nameru da vlada istim kraljevstvom bez muške ruke. Ugledavši svoju majku kako se šepuri pokraj vojvode od Dastvila u haljini od somota koji joj je isticao figuru na kojoj su mogle da joj pozavide mnoge žene Rejvenšilda, izvinila se svojim sagovornicima i krenula ka njoj.

,,Katerina, draga, baš sam se pitala gde si'', nežno ju je cmoknula u oba obraza i vitkim prstima joj pomerila zalutali uvojak kose iza uveta. ,,Nije lepo kasniti na sopstvenu proslavu. Gosti će nam svašta pomisliti.''

,,Majko, znaš da je to poslednje što bih poželela.''

Tiho se zakikotala, a Katerina obavi ruku oko njene tanane mišice. Bilo je vreme da zajedno prošetaju salom ne bi li ih svi videli.

,,Misliš li da ćemo nekad prestati sa ovim zabavama?'', izdahnula je kraljica Aleksejeva uz osmeh.

,,Duša mi govori da, ali obaveza prema narodu mi govori ne.''

,,Touché'', potvrdi kratko kraljica i obe se zakikotaše kao dve tinejdžerke koje kriju neku sočnu tajnu.

Katerini su ove zabave počele sve više da smetaju i stalno držanje usiljenog osmeha je postao veliki izazov. Pretpostavljala je da je razlog tome što je još u biti duboko žalila svog preminulog oca. Kralj je bio takva osoba da je mogao da osvetli čitavu prostoriju samo svojom pojavom. Bio je izuzetno vedrog i dobrog duha; gotovo da se ne seća da ga je ikada videla besnog za svojih dvadeset leta.

Ines Aleksejeva se nije mnogo razlikovala od Katerininog oca. Bila je veoma vedra, živahnog duha i puna ljubavi. Katerina je u nekim trenucima imala osećaj da joj je kraljica Vindfolsa više prijateljica nego majka. A uzevši u obzir i njen mladolik izgled, to su zaista mnogi i mislili. Plave duge kose, plavih očiju i vitkog stasa - bila je sušta suprotnost Katerininoj smeđoj kosi i zelenim očima, ali postojala je određena sličnost među njima koja nije bila fizički ispoljena. Žene u lozi Aleksejev nisu bile krhke dame koje su čekale princa na belom konju; bile su načitane, učene da se uvek bore za svoja uverenja i uvek glasno iskažu svoj stav. Nisu bežale od borbe jer su učene da su žene sposobne da budu borci koliko i muškarci; i posedovale su varnicu u očima koja je čekala pravi trenutak da se zapali i prikaže lavice koje su spavale u svakoj od njih.

Taman kada su Aleksejeve prišle grupi ljudi koja je stajala kraj švedskog stola, sve u prostoriji je prekinulo komešanje i topot koraka u hodniku. Na vratima su se pojavila dvojica stražara na čijim licima se videlo užasnutost i strah.

,,Dvorac je napadnut!'', viknuo je komandir garde, čiji je glas prepoznala istog trena – Markus. ,,Etijorani su probili kapiju!''

Panični krici su odjeknuli salom, a ljudi su počeli pomahnitalo da beže. Ines se okrenula ka Katerini i stegla je za zglobove. U očima je mogla da joj pročita brigu koju je pokušavala vešto da sakrije.

,,Beži i sakrij se'', bilo je poslednje što joj je izgovorila. Još nespremna da reaguje, ljudi koji su bežali su je odvojili od majke koja se izgubila u preplašenoj gomili.

,,Majko!'', bez uspeha ju je dozvala. Delovalo je kao da je vreme stalo i da se događaji oko nje vrte poput usporenog snimka, ali ju je žaoka stvarnosti ubola kada je ugledala muškarce obavijeni krznom divljih zveri i pogledima punih prezira. Jedan od njih je zario svoj mač u grudi prestravljenog stražara čije su oči istog trena postale beživotne. Katerina je zadržala vrisak, prekrivši usta drhtavom rukom.

Etijorani nisu bili običan razjareni narod; bili su dezerteri koji su se odrekli svojih zemlji i svoje pripadnosti. Lako su bili potkupljivani i bilo je pitanje vremena kada će preći na stranu lošeg momka - većina se već odavno našla na toj strani. Nije ih bilo teško poljuljati kada su mrzeli istu vrstu. Za dobru količinu novca su bili spremni da opustoše čitave gradove i sela. Nisu gledali da li se radi o muškarcima, ženama ili deci. Čovečnost je u njima odavno umrla - odrekli su je se zajedno sa svojim identitetom.

Grupa razjarenih Etijorana je poletela na najbliže zvanice i krv je letela celom salom. Sa prezirom su zarivali sekire i mačeve u tela prisutnih, rasporujući ih. Delovalo je kao da žele da ih unište do poslednjeg atoma.

Katerina je osetila kako joj srce tuče kao ludo, a uši zuje toliko da nije mogla da razbori sopstvene misli. Osećala je kao da ima napad panike, a to je nešto što joj sada nikako nije išlo u korist. Ugledala je delić siluete svoje majke, te ju je dozvala iz petnih žila, ali ponovo bezuspešno. Uspaničeni ljudi su je gurali sa svih strana, ovladavši njima onaj primarni životinjski instinkt za preživljavanjem. Poput izgubljenog jareta je šarala pogledom razrogačenih očiju, ne znajući gde da se uputi.

Zaledila se.

Isprekidano je disala i nije se mogla smiriti. Kada ju je nečija krv poprskala po licu i naglo se stresla, shvatila je da su joj dvojica Etijorana jako blizu. Prigušeno je zacvilela i potrčala ka stepenicama koje su vodile do kraljevskih odaja. Spoticala se o nepomična iskasapljena tela koja su ležala po čitavoj dvorani, svesna da će je ta slika proganjati dok je živa. Dahtala je isprekidano poput psa i osetila kako je steže u grudima.

Taman je zamakla ka uglu hodnika kada ju je nešto pokosilo i oborilo na pod. Oštar bol joj je sevnuo u bradu, a stopala su joj pulsirala od kamenog čekića kojim ju je Etijoranin crvene duge brade pokosio. U jednom potezu ju je okrenuo na leđa i na trenutak je direktno pogledao u oči. Plavetnilo u očima gotovo da nije bilo vidljivo od crnila njegovih zenica.

,,Možeš li se spasiti večeras, princezo?'', grubim glasom ju je upitao ne očekujući odgovor, a onda je počeo da je vuče za nogu, ujedno cepajući ivice haljine. ,,Oduvek sam se pitao kakvog je ukusa princeza Vindfolsa o kojoj svi toliko govorkaju.''

,,Pusti me, divljače!'', zarežala je u pokušaju je da se rita, ali njegov stisak je bio previše snažan. U glavi joj je sevala bol prouzrokovana konstantnim udaranjem glave o ivice stepenica. Nemilosrdno ju je vukao niz stepenice, očigledno sa namerom da je ubije na gomili sa drugima. Delovalo je kao da je to njihov sadistički način uživanja - gotovo kao da ju je podsetilo na prizor kada se narod Vindfolsa vraća iz uspešnog lova i posmatra svoj ulov. Ali kada malo bolje razmisli, oni i nisu predstavljali Etijoranima ništa drugo do ulova; i to su i te kako umeli da pokažu.

Snažnim zamahom ju je odbacio par metara od sebe i verovatno bi letela do kraja prostorije da se nije zaustavila na nečijem beživotnom telu. Ošamućena od šoka i boli koju je osećala, nepomično je zurila u prikazu svog egzekutora koji se polako približavao. Mogla je da oseti metalni ukus krvi u ustima i vid joj se blago mutio. Nije želela da umre. Nije želela da se sve ovako završi. Život je bio pred njom. Kraljevina je bila pred njom. Dugovala je narodu Vindfolsa da ih zaštiti na isti način na koji je to činio njen otac; a sada to nikada neće moći. Umreće kao kukavica koja se zaledila i nije mogla da se bori. Koja nije mogla da odbrani svoj dom.

Etijoranin ju je opkoračio i zamahnuo sekirom, spreman da joj istu zabije u grudi sa divljačkim osmehom na licu, ali nešto u njoj se nije slagalo sa time. Nešto u njoj nije bilo spremno da se preda; nije bilo spremno da umre. Osetila je trnce i toplotu u stopalima koja joj se polako pela duž celog tela. Bila je sigurna da može da oseti kako joj krv ključa. Kako se polako isključuje iz stvarnosti. Užasnuti krici su postali nekoliko svetlosnih godina udaljeni i odjednom ju je zabljesnula beličasta svetlost koja je zaslepela sve preživele. Za nju sve to delovalo kao da se nalazi u astralnoj projekciji i da uopšte nije sasvim prisutna; nesvesna koliko dugo se sve to odvija.

Odjednom, Katerina je osetila kako je pritisak u telu polako popušta, osetivši se laganom poput lista na vetru. Sve je postalo mirno. Bezbrižno. Nije više brinula za Etijorane. Krici su utihnuli. Strah je nestao. Više ništa nije bilo važno. Kapci su joj se polako spuštali i shvatila je da umorna. Opako umorna. Otplovila je u svet u kome nije bilo briga i straha, nesvesna težine onoga što će je dočekati kada se probudi.

_____________________

Priča je ranije bila objavljivana pod drugim imenom, ali sam radnju dosta promenila, kao i neke likove, i punom parom pišem nastavke, te se nadam da će vam se svideti.

Žao mi je što me nije dugo bilo ovde, diplomirala sam na faksu, zaposlila se, too much adulthood at once, ali se inspiracija i vreme vratilo i nadam se da ću čuti vaša mišljenja o priči! ♥

Nastavci će biti postavljani jednom nedeljno.

Hvala na podršci i slobodno ostavite koji komentar ♥