Avramović je zapanjeno gledao u muškarce na parkingu. Bilo ih je preko hiljadu, svi su ozbiljno stajali u vrsti, sa rukama na leđima i gledali napred. Podsećali su ga na organizovanu paravojnu formaciju, a ne na mafiju. Magdalena, Danilo i Vuk su u tom trenutku izašli i ona se široko nacerila. "Dobro veče, momci."

"Dobro veče, Đavolice. Dobro veče, gospodine Domak.", u glas su izgovorili.

"Predpostavljam da već svi znate ko je Elena Avramović, znam, ne sviđa vam se prezime, ali ona je sada deo ove porodice. Lester se usudio da je otme, zajedno sa Kovačom. Prvenstveno je bitno da je izvučemo, nakon toga ćemo eleminisati pacove. Jel to jasno?"

"Jeste.", horski su odgovorili.

Klimnula je glavom. "Razmena, kako oni misle, će se odigrati u našem starom skladištu, noćas u tri. Poznajete taj teren, ne sumnjam da ćete postaviti dobru zasedu."

Jedan od njih je istupio. "Ne brinite, biće sve spremno za vaš dolazak, Đavolice."

Klimnula je. "Verujem u to. Krenite sad.", mirno je naredila. Svi do jednog su posedali u automobile i u roku od nekoliko trenutaka su nestali iz njihovog video kruga, kao da nikad nisu ni bili tu. Pogledala je u Avramovića i nacerila se. "Priznaj da su fascinantni."

Prevrnuo je očima. "Moram da priznam da jesu, više liče na vojsku, nego na mafiju. Nisam ni znao da ih ima toliko."

Posprdno se nasmejala. "Postojimo toliko decenija i vladamo ovim gradom, a šta misliš zahvaljujući kome? Njima, Avramoviću.", progunđala je, a onda pogledala u Vuka. "Vuče, ne želim da tamo glumiš heroja, cilj je da uzmemo Elenu, sve ostalo, šta uradimo, jasno?"

Ozbiljno je klimnuo glavom. "Ne brini, kevo, neću napraviti ni jednu grešku."

Osmehnula mu se. "Znam da nećeš, ti si moj sin.", arogantno je rekla.

Povukao je sebi i zagrlio je. "I ponosan sam na to ko su mi roditelji.", tiho je rekao.

Nasmejala se, pa ga klepila po glavi. "Znam, mada ne bi bio u ovim problemima da ti mi nismo roditelji."

Uzvratio joj je klepanje. "Rešićemo, kevo."

Avramović je stajao kraj Danila i posmatrao ih. "Pa, bar znam da će imati porodicu uz sebe."

"Zaista misliš da će je se njeni odreći zbog Vuka?"

"Znam, ne mislim. Jednom sam mu samo spomenuo oca i rekao mi je da, ako ga još jednom spomenem, mu se više ne obraćam."

Danilo je klimnuo glavom. "Pa, imaće strica i dedu, nadam se."

"Nisam oduševljen, ali ću uvek biti uz nju."

"Drago mi je što to čujem.", Danilo je promrmljao i krenuo ka svojoj ženi i sinu. "Dosta je bilo maženja, mamin sine, vreme je da se radi. Idi po torbu.", nasmejano je rekao.

Vuk je klimnuo glavom i otišao, a Danilo je povukao Magdalenu u zagrljaj i slatko je poljubio. "I ti bez herojstva, jasno?"

Nasmejala se i klimnula glavom. "Ne brini, ali jedva čekam da krenemo. Nedostajalo mi je malo akcije.", promrmljala je.

Skupio je oči i pogledao je. "Dosadio ti je miran život kraj mene?", šaljivo je upitao.

"Budalo jedna nenormalna, naravno da nije, obožavam život uz tebe.", umiljato je prela.

Nasmejao se i uzvratio joj poljubac. "Znam, ali volim to da čujem."

Zasmejala se. "Ti si budala."

"Doneo sam torbu.", Vuk je rekao, kad je došao sa Nikolom.

Magdalena je klimnula glavom, pa pogledala u Nikolu. "Ti ćeš ostati sa Avramovićem i čuvati Lesterovu ženu i dete, sa svojim momcima."

"Ne brini, biće sve pod kontrolom."

Nasmešila se. "I ne sumnjam u to, Nikola. Hajde, vreme je da krenemo.", progunđala je, podigla torbu, zavrljačila je na zadnje sedište automobila, a onda i sama ušla unutra. Vuk je seo za volan, a Danilo na suvozačevo sedište i uputili su se ka starom skladištu. Magdalena je gledala u Beograd kroz prozor. Primetila je da se mnogo toga promenilo za ove godine, ali najviše od svega njeni osećaji prema ovom gradu. Nije mu se radovala, nije ga volela i jedva je čekala da se vrati u Moskvu. Tamo je bila ono što jeste, a ovde to više nije mogla. Pola sata kasnije su parkirali automobil na napušteni parking, a onda izašli i peške se uputili dalje. Znali su da su sigurni, jer su svuda okolo bili sakriveni njihovi ljudi. Vuk je nosio torbu i koračao rame uz rame sa svojim roditeljima. Ako bi bio iskren, priznao bi da mu je situacija bila i više nego čudna. Mogao je da se kladi da na svetu ne postoji porodica slična njima. Magdalena i Danilo su izvukli svoje pištolje i pogledali se, a onda je ona klimnula glavom i ušli su u skladište. Namrštila se kad je shvatila da su Lester i Kovač sami unutra. "Gde je Elena?", arogantno je upitala.

"Dobro veče, Đavolice, sve si lepša i lepša.", Kovač je rekao i nacerio se.

Prostrelila ga je pogledom. "Pitala sam nešto, ne zajebavaj se sa mnom.", zasiktala je.

"Ili šta? Ubićeš me pre nego što saznaš gde je devojka tvog sina, a Nikolina unuka?", posprdno je upitao.

Mirno je slegnula ramenima. "Naćićemo je svakako, na tebi je, Kovač."

"Jesi li donela moju lovu?"

Klimnula je glavom i pogledala u Vuka. "Kod njega je, ali prvo želim da vidim Elenu. Lovu nećeš dobiti, dok ona ne bude ovde."

Klimnuo je glavom, izvadio telefon iz džepa i okrenuo nekoga. "Dovedite je. Molim? Vi ste nesposobnjakovići, kako ste mogli da dozvolite da vam pobegne.", zagrmeo je. "Imate petnaest minuta da je nađete i dovede ovde, ili ste svi do jednog mrtvi.", zasiktao je i spustio slušalicu. "Ovaj..."

Magdalena mu je prišla i pogledala ga pravo u oči. "Misliš li da ću pasti na te tvoje jadne fore, Kovače?", hladno je upitala.

"Ne foliram, Magdalena. Pobegla im je, bila je na kilometar odavde u..."

Besno ga je pogledala, a onda pogledala u Vuka. "Pozovi ih i reci im da je nađu, a sve što im se nađe na putu do ovamo, neka pobiju. Najpre nek pretraže deo oko kolibe, na kilometar južno odavde.", progunđala je.

Klimnuo je glavom i uradio šta je rekla. "Još uvek ti majka naređuje, Domak?", Lester je posprdno upitao.

"Jedan moj poziv i žena i sin su ti mrtvi, a ti i dalje laješ?", Vuk je zasiktao. Bio je nervozan, jer Elena nije bila tu i na kraju živaca, ali je znao da mora da se ohladi, bar do trenutka dok ne nađu Elenu. 

Lester ga je pogledao. "Misliš Magdalenin?"

"Moj sin ima svu moju podršku da uradi šta god želi."

"Vratićemo devojku, u redu?", zacikao je.

"Ne, mi ćemo je vratiti. A vas ćemo pobiti.", progunđala je.

Elena je lutala šumom, dok joj je srce tuklo kao ludo u grudima, a noge joj toliko drhtale da je pomislila da će je u svakom trenutku izdati. Najednom ju je neko ščepao sa leđa i stavio joj šaku preko usta. "Ne plaši se, Vuk nas je poslao. Ako te pustim, nećeš pustiti ni glasa, ne želimo neželjenu pažnju, bar ne dok te ne odvedemo kod dede." Klimnula je glavom i on ju je polako pustio. "Ićićeš iza mene, budi tiha."

"Gde je Vuk?"

"Otišao je da odnese lovu za otkup, ne brini, dobro je. Hajde, kreni, moramo da požurimo, ne znam koliko ih ima ovde.", promrmljao je, uhvatio je za ruku i povukao je ka automobilima. Šunjali su se između drveća, dok su se kretali ka parkingu. Video je nekoga ispred njih, povukao je iza sebe i uperio pištolj ka prikazi. "Ni metar dalje.", zagrmeo je.

"Smiri se, idiote, ja sam. Nema je nigde, u pičku materinu."

Odahnuo je, pa poveo Elenu ka tom muškarcu. "Sa mnom je, našao sam je. Javi momcima i nađite đubrad."

"Trojica su već mrtva. Vodi je, pa javi Đavolici da završi sa Lesterom i Kovačem."

"U redu. Čuvaj se.", promrmljao je i poveo jadnu Elenu dalje. 

"Magdalena je tu?"

"Mhm, sinoć je došla. Slušaj, sad izlazimo na čistinu, moj auto je blizu parkiran, ali se sagni i što brže možeš trči za mnom, u redu?"

Klimnula je glavom. "U redu."

Izašli su iz šume i potrčali ko bez duše ka automobilu. Otvorio joj je vrata, ugurao je unutra, a onda brzo obišao auto, startovao ga i dao gas. Pola sata kasnije su stali ispred "Đavola." tamo su ih čekali Nikolini ljudi. "Dobro veče, gospođice Elena. Gde su ostali?"

"Momci su ostali u lovu, a Đavolici tek treba da javim, želeo sam da je prvo dovedem na sigurno.", promrmljao je i poveo je ka ulazu.

"Striče....", ciknula je kad je ugledala Avramovića, pa poletela ka njemu.

Uhvatio je u zagrljaj. "Hvala Bogu da si tu. Jesu li te povredili?"

Tek u tom trenutku su joj popustile sve kočnice i ona se rasplakala. "Nisu, striče, ali sam toliko bila uplašena.", zacvilela je.

Nikola je uzdahnuo, ustao, pa je odvojio od sina i povukao je u svoj zagrljaj. "Oprosti mi, Ele, ovo je bila naša greška, nikad nisi smela ostati bez zaštite.", tiho je rekao.

Uzvratila mu je zagrljaj. "Nemam šta da ti oprostim.", promucala je i jače ga stegla.

Momak koji je doveo Elenu je uzeo svoj telefon i okrenuo Vuka. "Vuče, gospođica Elena je u "Đavolu, uspeo sam da je izvučem."

"Jel dobro?"

"Nije povređena, ali je uplašena.", promrmljao je.

"U redu.", tiho je rekao i spustio slušalicu. U tom momentu se osećao kao da mu je spalo sto kila tereta sa leđa. Duboko je uzdahnuo, pa pogledao u Magdalenu i Danila, koji su stajali kraj njega i držali ovu dvojicu na nišanu. "Našli su je, na sigurnom je."

Magdalena je klimnula glavom. Nije ni sumnjala da će je naći, ukoliko je u ovoj šumi, poznavali su taj teren kao svoj dlan. Pogledala je u Lestera i Kovača. "Pa, izgleda ništa od love, mislim da je došlo vreme da održim obećanje.", zlobno je rekla. "Šta sam ti obećala, Lester?"

Progutao je. "Da ćeš mi odseću muda i naterati me da ih pojedem."

Klimnula je i nacerila se. "Upravo tako. Koji će prvi?"

Vuk je uzdahnuo, njemu nije bilo do ovoga, sve što je želeo bilo je da ode kod Elene i zagrli je. "Zar ne bi trebalo samo da ih pobijemo?"

Odmahnula je glavom. "Ne, treba da pošaljemo poruku svima, kojima bi palo na pamet da se kače sa nama, Vuče. Da znaju kako će proći ukoliko pipnu moju porodicu. Sedi, Lester.", zasiktala je i gurnula ga ka stolici iza njega. 

"Đavolice, molim te...", počeo je da muca, ali ga je udarila pištoljem u glavu i on je pao na pod. "Jedini, veži ga, molim te.", slatko je rekla.

Prevrnuo je očima i uradio kako je rekla, a zatim nabio pištolj Kovaču u stomak, pa i njega vezao i smestio ga da sedne na pod. "Magdalena..."

"Šta ti je ovo trebalo, nismo vas dirali, iako ste najveći šljam među nama? Mogao si da radiš i živiš, ali ne..."

Kovač je uzdahnuo. "Išlo nam je loše, fali nam lova, a Lester mi je rekao da bi tvoj sin dao sve za ovu malu. Nismo očekivali..."

"Da ću se ja pojaviti?", zajedljivo je upitala, pa se nasmejala. "Budalo, u pakao bih ušla za one koje volim.", promrmljala je. Sve manje je imala želju da ih muči. Oni nisu bili vredni njenog vremena, kao ni da prlja ruke sa njima. Prezrivo ih je pogledala. Delovali su kao dva uplašena pacove, dok su je gledali. Podigla je pištolj i ispalila svakom po metak u glavu. "Ovde smo završili, možemo da idemo dalje.", mirno je rekla i pogledala u Danila i Vuka. 

Nasmejao se, zagrlio je oko ramena, pa je poveo ka vratima. "Idemo, jedina. Mislim da je i tvom sinu laknulo.", promrmljao je.

Vuk je napravio grimasu. "Stvarno, kevo, da im isečeš muda i nateraš ih da pojedu?", gadljivo je upitao.

Zacerekala se. "Zar su za bolje, sine?"

Prevrnuo je očima. "To samo tebi može da padne na pamet.", progunđao je i ušao u svoj automobil, sačekao da se njih dvoje smeste pozadi, a onda pokrenuo auto. Gledao je kako njegov otac drži njegovu majku u zagrljaju i uzdahnuo. Ako je išta shvatio u ovom trenutku, to je bilo da neće dozvoliti da izgubi Elenu i da će učiniti sve da bude uz njega i da joj pokaže koliko je želi uz sebe. I koliko je voli. Želeo je i ranije to da joj kaže, ali ga je neki glupi strah sprečavao u tome, sve do sada.