Iris

„Gospodine Čupavko." Slabašno sam zamjaukala.

Bila sam potpuno opružena, ležeći licem nadole na prohladnom pepeljastom betonu metroa.

Uhh... Svaka koščica u mom telu mora da je bila slomljena.

Trznula sam se od bola koji se širio po mojoj donjoj vilici.

Prešla sam prstima preko brade, koja me je pakleno bolela. Bili su umazani jarkocrvenim kapljicama krvi koje su se nakupile na njihovim vrhovima.

Jaoo.

Kao prava šeprtlja, i dalje sam očajnički držala jednu od svojih cipela u ruci.

Gde je jebote, bila druga?

Niko nije ni primetio da sam pala. Ljudska košnica je žurila kraj mene, obavljajući svoje svakodnevne poslove.

Oči svih putnika južnog voza sada su bile uperene u zjapeća vrata.

Možda je tako i najbolje. Nisam želela da me svet vidi ovakvu.

Nisam mogla da se pomerim. A njega više nije bilo.

Zlobno molim-Vas-odmaknite-se koje se začulo iz zvučnika prigušilo je moje cviljenje.

Moja molba nije mogla da premosti jaz između nas.

„Gospodine Čupavko!" Još jednom sam slabašno povikala.

Gospodine Čupavko?

„Ti glupa, glupa idiotkinjo." Nisam mogla da se suzdržim a da ne opsujem. Jureći za snom, napravila sam budalu od sebe.

Spustila sam glavu, a suze su mi zamaglile pogled.

Trepćući da ih odagnam, pokušala sam da ustanem. Trzaji bola su mi prošli kroz levo koleno. Zasiktala sam, isfrustrirana i sela na prvu stepenicu dok je njegov voz napuštao stanicu.

Glupe šine su mi se rugale. Bile su prazne kao moj život bez Čupavka.

Kakav usran dan.

Par uglačanih cipela i sivih pantalona ušao je u moje vidno polje.

Spremna da napadnem uljeza, podigla sam pogled i ostala bez daha od zaprepašćenja. Razbarušena kosa, naočare sa četvrtastim okvirom —poznala bih to lice bilo gde.

Gospodin Čupavko je stajao tačno ispred mene.

Otvorila sam usta da kažem nešto, bilo šta, ali u grlu mi se stvorila knedla veličine krompira, blokirajući svaku reč.

Čučnuo je.

Tako blizu.

Njegova ruka je premostila mali jaz koji nas je još uvek delio i dodirnula moju.

Njegov dlan je bio topao na mojim prstima. Čarolija njegovih lokni izmamila mi je osmeh.

Sitne bore smejalice obeležavale su uglove njegovih očiju.

Mogla bih se udaviti u njima. Zauvek.

Nikad nisam osetila takav spokoj. Nikada nisam bila tako bliska sa nekim.

„Proteza?" rekao je.

Šta je sa mojom protezom? Sakrila sam zube, spremna da mu podviknem. Ali njegovo zabrinuto mrštenje me je zaustavilo.

„Da li si dobro?" upitao me je.

Još uvek bez reči, najbolje što sam uspela bilo je tiho klimanje glavom.

Obrva mu se odmrštila, a stidljiv osmeh mu se pojavio na usnama. Podigao je jednu cipelu uvis. Cipelu koja mi je odnekud bila poznata.

Moja cipela!

Odakle ona kod njega?

„Verujem da bi ovo moglo biti tvoje." Njegovi topli prsti su nežno obuhvatili moju nogu i postavili cipelu na nju. „Tako sam i mislio. Savršeno ti pristaje."

Imao je osmeh na koji bi Henri Kavil bio ljubomoran. I crveneo je.

„Zečiću?" Izlanula sam se.

Ta reč je pokrenula novu lavinu suza. Negde u meni brana je bila probijena.

A Nagrada za Normalno Ponašanje Kada Osećate Ogroman Bol ide...

Ne meni!

„Hej, hej, hej. U redu je. Imam te. Možeš li da hodaš?" Njegov nežni, umirujući glas sa prijatnim tragovima hrapavosti i brige obavijao me je kao toplo ćebe.

Slegnula sam ramenima dok sam upijala njegov zabrinut, razbarušen izgled.

Ispod svoje nemarno raskopčane, svetloplave karirane košulje, nosio je majicu sa simbolom u obliku slova "S" — crvena i plava su ponosno počivale na žutom štitu.

Moj Supermen.

„Hajde onda da pokušamo." Uhvatio me je za obe ruke i povukao me nagore.

Naš dodir mi je naterao kolena da se pretvore u klupko klimavo-nepostojanih, vremenkasto-bremenkastih stvari.

Gospodin Čupavko me je umotao u svoj sako. Onda me je povukao pravo u svoje toplo naručje.

Moji prsti su zgrabili njegovu magičnu kosu, čekajući da mi vilinska prašina podari smeh umesto suza.

Posegnuo je u džep i izvukao nekoliko maramica.

„Naučio sam na teži način da uvek imam jedno pakovanje kod sebe." Osmehnuo se, polako brišući krv sa moje brade.

Zabacila sam glavu unazad, ali nisam napustila sigurnost njegovog zagrljaja. „Jao! Ovo boli kao jebeni kučkin sin... Izvini." Pogledala sam nagore, užasnuta.

Iris! Idiotkinjo! Šta će sad da pomisli o tebi?

„Žao mi je. Trebalo je da budem pažljiviji." Njegove tamnosmeđe oči bile su preplavljene brigom, ignorišući moje kočijaške psovke.

Njegov čvrst zagrljaj umanjio je moje drhtanje.

Još jednom-dvaput sam šmrcnula, i konačno sam se umirila. Zatim sam naslonila glavu na ugao između njegovog vrata i ramena.

Ispostavilo se da moja nova udobna jazbina ima savršen pogled na onaj Pinokio-orao-seksi-vilenjački nos koji sam poznavala sa svojih ilustracija.

„Bip-biiip!" rekla sam i — čak ni ne razmišljajući — nežno mu kvrcnula nos.

Povukao je glavu unazad, iznenađen, a malo namrštenje naboralo je ispitani organ.

„Želiš li da pođeš sa mnom?" prošaputao je.

Da pođem sa njim?

U kom smislu?

Možda je mislio, da li želim da se smuvam sa njim?

Iris!

Okej, „da pođem."

Da li bih želela da pođem sa njim? Prokleto bih krenula bilo gde sa njim!

„Dakle, hajde da te odvedemo kod doktora. General Mass bolnica je udaljena samo nekoliko blokova odavde. Lagana šetnja. Nosiću te ako bude trebalo." Poslednja rečenica bila je izrečena uz rumenilo na obrazima i osmeh dečaka iz susednog voza.

Osmeh koji je učinio da se osećam kao kod kuće.

Evan

Železnička stanica bez vozova bila je turobno mesto, a klupa ispod mojih guzova hladna i tvrda.

Preda mnom su bila dva para šina, jedne su vodile na sever, a druge na jug. Jedne su bile njene, a druge moje. Nisu se ukrstile.

Moje šine će me odvesti do centra grada, vozom Crvene linije koji je upravo sada ulazio u stanicu Charles/MGH.

Kada se vozilo zaustavilo, njegova vrata su se otvorila i pozvala me da uđem.

Slegnuo sam ramenima i ustao sa klupe. Odlazak negde drugde, bilo gde, je svakako bio bolji od ostanka ovde.

Razgovaraću sa Liamom. Oprostiće mi što sam zakasnio. A i ako mi ne oprosti, on je na gubitku. Saslušaću šta bude imao da mi kaže. Ali neću zaboraviti da su moje šine deo ogromne mreže. Čak i da se ne ukrste sa Protezinim šinama, mogle bi me odvesti bilo gde.

Dugokosi čistač u žutom prsluku zaprečio mi je put duž perona, gurajući kolica natovarena metlom i kantom. Skrenuo sam levo da ga izbegnem.

Nešto šiljasto me je udarilo u leđa.

Okrenuo sam se, spreman da se namrštim na prestupnika što sam najbolje mogao. Ali u prostoru iza mene nije bilo nikoga i ničega.

Osim ženske cipele koja je ležala na betonu podno mojih stopala.

Zbunjen, podigao sam je. Njena visoka potpetica se sužavala ka vrhu dovoljno oštrom da ubije.

Da li je to neko upravo pokušao da me probode tom stvari? Skenirao sam proređenu gomilu u potrazi za njenom vlasnicom.

Dama u veštačkom krznu smeđe boje ušla je u voz, ali ona je i dalje imala obe štikle. Vrata su zašištala i zatvorila se za njom.

Malo krdo New England Patriots-a zakrčilo je podnožje stepenica, smejući se i skandirajući. Da li bi oni bacali cipele?

Zujanje električnih motora saopštilo mi je da sam propustio još jedan voz.

Nije ni bilo važno — moje šine su još uvek bile tamo, spremne da me povedu sa sobom kada i sam budem spreman.

Patrioti su se popeli do vrha stepenica i sada su se gurali prema izlazu kao da je neko na drugoj strani delio besplatno pivo. Njihovo pijano pevanje je utihnulo kada je voz otišao.

Tišina se spustila na pustu stanicu, uznemirena samo redovnim zvukom metenja negde iza mene.

I stenjanjem.

Dolazilo je od devojke koja je ležala ničice na zemlji, na dnu stepenica.

Osovila se na kolena, a lice joj bilo priljubljeno uz prazni peron. Njena crvena kosa plamtela je kao svetionik.

U jednoj ruci stezala je cipelu — sa visokom potpeticom.

Njeno lice mi je delovalo poznato.

Oklevajući, napravio sam nekoliko koraka ka njoj, pitajući se da li se to moj um poigrava sa mnom.

„Trapavko," rekla je. Nakon ta tri sloga usledio je niz živopisnih psovki.

Devojka je pognula glavu. Zatim je pokušala da ustane, pokazala zube i sela na najniži stepenik, i dalje gledajući u šine.

Zube sa ortodontskim aparatom!

Zaustavio sam se na samo jedan korak od nje, a između nas nije bilo ničega osim razređenog vazduha. Okrenula se prema meni, mršteći se. Kada su nam se pogledi sreli, mrštenje je izbledelo, a oči su joj se raširile.

Kleknuo sam na nekoliko centimetara od njenih kolena.

Mali osmeh je procvetao na njenim usnama.

I dalje držeći cipelu u jednoj ruci, polako sam ispružio drugu, očekujući da će svakog trenutka nestati. Kada nije, stavio sam svoje prste na njene.

Premošćujući jaz.

Čineći da se naše šine ukrste.

Moj vid se zamaglio od suza iz emocijama preplavljenog srca — srca čije je lupanje otkucavalo trenutke.

Trenutke koji su trajali čitavu večnost.

Konačno sam progutao knedlu. „Proteza!"

Njen osmeh je nestao. Pukotina na njenoj bradi je krvarila.

Bila je povređena. Zašto to nisam ranije registrovao?

„Da li si dobro?" Upitao sam.

Ona je klimnula glavom.

Šta sad?

Još uvek sam držao tu njenu cipelu u ruci, i to mi je dalo ideju.

Ideju koja je bila i suviše čudesna da bih je ignorisao.

Podigao sam visoku potpeticu. „Verujem da bi ovo moglo biti tvoje." Stopalo joj je bilo hladno na dodir. Pažljivo sam položio cipelu na njega. „Tako sam i mislio. Savršeno ti pristaje."

Njene tamne oči su me proučavale. Verovatno je mislila da sam lud.

Možda sam i bio lud. Ali bio je to dobar osećaj.

Vrelina mi je prodrla u obraze.

„Zečiću?" rekla je.

Zečiću? Mora da je bila zbunjena.

Ili je imala potres mozga? Baš kao i ja?

Spustio sam svoju šaku na njenu. „Hej, hej, hej. U redu je. Imam te. Možeš li da hodaš?"

Slegnula je ramenima.

„Hajde da pokušamo onda." Uhvatio sam je za obe ruke i povukao je nagore.

Drhtala je. Šok ju je sustizao.

Skinuo sam sako i omotao ga oko njenih ramena.

Na to se naslonila na mene, i pala pravo u moje naručje. Biljni miris njene kose preplavio mi je nozdrve.

Sitni drhtaji potresali su njeno telo, praćeni stakato ritmom jecaja. Pogledala je naviše u mene, a suze su joj tekle iz očiju. Njena ruka je uronila u moju kosu, a njeni prsti su mi poslali jato žmaraca niz leđa.

Nikada nisam video oči tako velike kao njene.

Sa brade su joj kapale suze pomešane sa krvlju.

Izvukao sam maramice iz džepa.

Maramice — iste one koje mi je pokazala kada sam je prvi put video.

„Naučio sam na teži način da uvek imam jedno pakovanje kod sebe." Obrisao sam joj bradu i utapkao ranu.

„Jao!" Izbegla je moju pažnju. „Ovo boli kao jebeni kučkin sin... Izvini."

Kakav sam idiot bio — povredio sam je.

„Žao mi je. Trebalo je da budem pažljiviji."

Služila se prilično snažnim izrazima. Mora da je to bilo zbog šoka i potresa mozga.

Njena glava se zaljuljala napred, a ona ju je naslonila na moj vrat.

Bio sam u iskušenju da pomilujem njenu sjajnu kosu, ali strah da je ponovo ne povredim me je zaustavio.

Opet je podigla pogled prema meni, njen izraz lica zagonetan i nečitljiv.

„Bip-biiip," rekla je i stavila mi prst na nos.

Definitivno je bilo vreme da je odvedem kod doktora.

„Želiš li da pođeš sa mnom?" prošaputao sam. Mislio sam da pođe sa mnom u bolnicu — ali ne samo to.

Šta li će ona reći na to?

Klimnula je glavom.

„Dakle, hajde da te odvedemo kod doktora. General Mass bolnica je udaljena samo nekoliko blokova odavde. Lagana šetnja."

Zapljusnuo me je talas sreće. „Nosiću te ako bude trebalo."

Gde god bi šine naših života mogle da nas odvedu.

KRAJ

Knjigu napisali i priredili: EvelynHail i RainerSalt

Nota autora: Muzička tema: Elvis Costello "She."