Dear Algebra. Stop asking me to look for your X. She won't come back. And I don't know Y.

Šaljivi matematički tekst o bivsima na tipovoj majici — bio je to Lars, sa univerziteta — bi me iznervirao pre samo nekoliko nedelja. Ali danas me je samo nasmejao.

Lars je bio naslonjen na jedan od stolova Materije, koji smo Karl i ja gurnuli uza zid da napravimo mesta za moj iznenadni oproštajni događaj.

„Vas dvojica, hoćete li nam sada reći o čemu se radi?" Pokazao je na aperitiv koji smo stavili na bife.

„Još nekoliko minuta." Moj osmeh je delovao manijakalno. „Strpljenja, moraš imati." Zamolio sam Ljudske Resurse da čuvaju moje obaveštenje poverljivim do kraja meseca, ne želeći da me svi ispituju o tome. Ja sam bio taj koji je birao vreme za objavljivanje vesti.

I to vreme je bilo sada.

„Evan ima važnu vest da saopšti." Karl me je potapšao po leđima.

Karl je bio jedini kome sam rekao o svom skorom odlasku. Prvo se namrštio, ali me je onda zagrlio i rekao da će mu nedostajati moje bezvezne šale. Uzvratio sam mu zagrljajem i rekao mu da će mi nedostajati njegov debeli stomak.

Posle tog pokazivanja muške naklonosti i neprijatnog trenutka ćutanja, nasmejali smo se i vratili se uobičajenom poslu.

U svakom slučaju, sada sam bio ovde. A ovde je je bila i gomila ljudi — Lars i njegova grupa za linearnu algebru, jato štrebera za mašinsko učenje i mi statističari — ili statisti kako su nas svi drugi zvali.

Rosko, još jedan linearni algebraista, posegnuo je za jednom od čaša vina Prosecco.

Karl je podigao prst. „Možeš da dodiruješ vino, čoveče, ali da se još nisi usudio da ga popiješ!"

„To je okrutno." Rosko je stavio ruku na grudi. „Isus je rekao ako je neko žedan, neka dođe i pije."

„Možda je tako, ali On sada nije ovde. Mi smo vladari bifea i..." Karl je zastao, a onda me gurnuo. „Pažljivo se okreni. Kraljevski par nas blagosilja svojim prisustvom."

Uradio sam kako me je posavetovao — baš na vreme da vidim Helenu kako ulazi sa Džordžom dekanom pored nje.

Barem se nisu držali za ruke.

„Ko je njih pozvao?" prošaputao sam.

„Ja," uzvratio je Karl.

„Zašto si to uradio?" Nisam očekivao ova dva golupčića na mojoj zabavi.

„Samo umirem od želje da joj vidim izraz lica kada čuje vesti." Karl se nasmejao.

„To je..." Oklevao sam. Šta je to bilo? Okrutno? Ludo? Promućurno? „To je zanimljivo."

Njih dvoje su krenuli ka nama.

„Hej, Karl." Džordž je kucnuo mog prijatelja po ruci. „Hvala što si nas pozvao na tvoj... događaj iznenađenja."

Ramena čovekove tamne jakne bila su posuta peruti, baš kao što sam i pretpostavljao.

„Zapravo, ovo nije moj događaj iznenađenja." Karl je istupio van Džordžovog dohvata, cereći se. „Evanov je." Pokazao je na mene.

„O, sjajno! Onda hvala, Evane." Džordžov pogled je okrznuo moje lice i prešao na bife. „Oh, da li ja to vidim kroasane sa šunkom?"

Okrenuvši leđa Karlu, Heleni i meni, krenuo je ka aperitivu.

Laknulo mi je kad sam video da ga više nema. Biti u blizini ljubavnika moje bivše bilo je čudno.

„Pa... o čemu se sve ovo radi?" Moja bivša je pokazala rukom na Materiju i gomilu ljudi u njoj.

„Saznaćeš za nekoliko minuta." Bacio sam pogled na sat. „Za dva minuta, tačnije."

Poigravala se zlatnim brošem koji je krasio njenu tamnoplavu jaknu.

Počešao sam se po glavi.

Pogledala je na sat.

Povukao sam rukav svog bež džempera — imao je mrlju od kafe.

„Izgledaš lepo, Helen." rekao je Karl. „Baš si fino preplanula."

U mislima sam blagoslovio čoveka što je razbio tenziju u ovom neugodnom trenutku.

„Oh, hvala, Karl." Široko mu se osmehnula. „Džordž i ja smo proveli vikend u Ketamu, u Vekvasetu. On tamo voli da igra golf." Pokazala je na svog saputnika koji je trpao jedan kroasan u usta i već posezao za sledećim. „Duge šetnje po plaži. Znaš već kako je to." Slegnula je ramenima.

Nisam znao kako je to. Dekan nikada nije pozvao mene u luksuzno odmaralište za golf, ali ja to nisam istakao. Niti mi je zaista nedostajalo iskustvo.

Pogledao sam ponovo na sat. 16:00.

Sa olakšanjem, otišao sam do bifea, uzeo čašu vina Prosecco i lupnuo je kašičicom. „Vreme je za govor."

Dok sam gledao publiku kako se poslužuje pićem, pokušao sam da se setim početka svog govora. Mora da sam ga uvežbavao stotinu puta, ali sada su njegove reči nestale.

Držao sam čašu u ruci, spreman za zdravicu. Zdravica! Da, to je bilo to!

Pročistio sam grlo. „Nije vreme samo za jednu zdravicu. Dozvolite mi da kažem tri ."

Mogla se čuti igla kako pada dok sam ih terao da čekaju, grizući se za jezik.

„Evo prve zdravice. Za... Materiju." Otpio sam dug gutljaj, puštajući mehurastu, hladnu tečnost da mi miluje grlo.

„Tako je! Bravo!" uzviknuo je neko.

„Ovo mesto mi je uvek bio poput doma," nastavio sam. „Ima karakter. Samo pogledajte staru boju koja se lepi za zidove. Trepereće fluorescentne lampe koje nikada neće biti popravljene. I ovaj uporan miris hladne hrane." Onjušio sam vazduh — da, bio je tamo. „Ovo je više od trpezarije. Ovo je ... uporište matematike."

Lars se nasmejao.

„Druga zdravica je... Za vas." Raširio sam ruke, obuhvatajući ih sve. Čak i Helenu— osećao sam se velikodušno, ili je možda u pitanju bio alkohol. Zatim sam otpio još jedan gutljaj — još duži. „Bili ste moji saputnici u poslednjih desetak godina. Bio sam blagosloven što sam provodio vreme sa vama."

Ljudi su zapljeskali.

Kada je buka utihnula, nastavio sam.

„A treća zdravica je za budućnost. Neka vas vodi da razbijete Rimanovu hipotezu i duplu primarnu konekciju. Jer znam da imate hrabrosti i pameti na pretek da to zaista i uradite."

Zastao sam, uživajući u osmesima na njihovim licima. I u dekanovom zastakljenom pogledu kao i u Heleninom mrštenju. „Ali ovo ćete morati da uradite sami jer ja neću biti tu da vam pomognem. Sutra napuštam fakultet. Živeli!"

Uz to sam popio ostatak mog Prosecco vina.

Zurili su u mene.

„Da, dobro ste čuli čoveka," dodao je Karl. „Prvog aprila će započeti novi posao, a to nije prvoaprilska šala! Dakle, hajde da mu pružimo ruku i poželimo mu sreću." Počeo je da pljeska, a gomila mu se pridružila.

„A gde ćeš da radiš?" Lars je nadjačao buku.

Pokazao sam na njega. "Dobro pitanje. Spojiću razigranu dušu matematike i čelični mišić poslovanja. I smanjiću nasumični rizik oštrom ivicom statistike. Postaću aktuar u Best Boston osiguravajućem društvu."

Nije bilo ničega lošeg u reciklaži dobrih reči.

Pljeskanje i zvižduci poneli su me kroz vrtlog emocija.

Kada sam pre nekoliko nedelja potpisao ugovor i stavio svoj potpis pod obaveštenje univerzitetu, sve mi je delovalo apstraktno i udaljeno.

Ali ovde i sada, napravio sam korak.

Odlučujući korak.

Korak dalje od onoga ko sam bio. Korak ka nekome sasvim drugom.

Nekako je još jedna čaša našla put do moje ruke i pozdravio sam sam zujeću vrtoglavicu koju mi je vino donelo dok sam razgovarao sa ljudima. Čestitali su mi, rukovali se sa mnom, tapšali me po ramenima.

A neki su zbijali očekivane aktuarske šale.

Kroz neko vreme, sve se stopilo u mrlju lica, glasova, hrane i pića.

„... a kako možete razlikovati introvertnog aktuara od ekstrovertnog aktuara?" upitao je Rosko.

Znao sam odgovor. Ovo je bio treći put da je neko postavio isto pitanje. Introvertni aktuar bulji u svoja stopala tokom razgovora, dok ekstrovertni gleda u stopala druge osobe.

U nadi da ću pojesti preostalo pecivo sa sirom, uputio sam se ka bifeu.

Debeli, teški dlan se spustio na moje rame, i kolena su mi umalo zaklecala. „Dobar čovek!" Džordž je zatutnjao. „Posao je zlatan. Stalno govorim ovo svojim studentima kada počnu da rade za Cepidlaku."

Cepidlaka — dekanova kompanija. Niko nije znao šta su tačno tamo radili. Niti me je bilo briga. Možda su stvarno cepali dlake.

Helena nam se pridružila, a dekanova šapa je napustila moje rame i spustila se na njeno. Od udarca se namrštila, ali nije rekla ništa.

„Ostaviću vas nasamo da se pozdravite," rekao je i ponovo krenuo ka bifeu.

Helena je imala žućkaste mrlje na beloj bluzi. Bilo mi je žao — uvek se trudila da njena odeća bude besprekorna.

Pokazala je na hranu. „Odlična ideja, sa švedskim stolom. Mada sam bila malo iznenađena krofnama. Ne bih pomislila da voliš takvu hranu."

Osećao sam da crvenim dok sam gledao u gomilu peciva koje sam dodao na jelovnik kao naknadnu misao. „Prilično su dobre, znaš. Trebalo bi da probaš jednu."

Moja bivša se zakikotala, zabacivši glavu unazad. „Oh, Evane. Ponekad si takav šaljivdžija."

„Oh, i dok pričamo o promeni..." Podigao sam prst, malo pripit, da privučem njenu pažnju. „Da li si ikada farbala kosu? Modroplava bi ti mogla odlično stajati."

Ona se namrštila. „Pretpostavljam da si popio malo više, hm." Tada joj se pogled smekšao. „Ali moram priznati da me ponekad zaista iznenadiš. Kao na primer sa tvojom... promenom karijere. Priličan korak, moram priznati. Ne bih to očekivala od tebe. Zar to nije osiguranje u Best Boston Tower?"

„Tako je, tu ću raditi. Na nebu!"

Zazviždala je, nečujno. „Čula sam da imaju dobre kancelarije, kao one u Guglu."

„To je sjajno mesto, da."

„Tako... čestitam ti onda." Uz mali osmeh na licu, pružila mi je ruku. „Vidimo se."

Dlan joj je bio lepljiv na dodir.

Kada je Helena otišla iz Materije, ispraćena Gospodinom Cepidlakom, Karl mi se pridružio, držeći flašu piva. „Čoveče, da li si video izraz njenog lica dok si držao govor? Bio je neprocenjiv!"

Odmahnuo sam glavom.

„Bila je toliko iznenađena da je ispljunula sok od pomorandže po celoj košulji." Nasmejao se. „Oči su joj se tako izbuljile da su delovale veće od dva puža sa sirom."

„Stvarno?" Trebalo je da pripazim na nju zbog njene reakcije.

„Sjajan govor, inače. Zaista odlaziš sa velikim praskom." Stisnuo mi je ruku.

„Hvala. Taj govor koji sam održao..." Tražio sam reči. „Osećao sam se kao da spaljujem most... znaš, nakon što sam ga prešao."

„Pa to si, na neki način, i uradio." Karl je podigao flašu u svečanom pozdravu. „Mi smo još uvek tvoji prijatelji. Obavezno da mi se javiš, jesi li me čuo? Ne budi stranac. Imaš moj broj, čoveče."

Grupa za linearnu algebru se smejala, verovatno zbog još jedne aktuarske šale koju je Lars odvalio.

Karl je bio u pravu, i dalje smo bili prijatelji.

Ali most je sada bio spaljen i više nije bilo povratka u dom koji je bio Materija.

Morao sam da nađem novi dom na ovoj strani reke.

Srce mi je zalupalo.