„To je Ti-si-moja sindrom!" Rena je isturila bradu, podižući prst u iznenadnom otkriću Eureke. Njena reska vika je donela kako njoj, tako i meni sumnjičave poglede nekoliko saputnika Crvene linije.

„Ko-je-čiji šta kakav sindrom?" Odmahnula sam glavom, ne shvatajući šta govori.

„Sada te je dobio na tacni; oseća se sigurnim u tebe, i ponaša se kao da si njegovo vlasništvo. Šta tu ima da se razume?" Rena je podigla jednu obrvu.

„Ali on je sada ponovo onaj stari. Možda je to samo bilo zbog odmora? Možda je samo imao potrebu da odluči za oboje dok smo na mestu koje ne poznajemo?" Polovično sam odbila njen napad.

„A šta je sa njegovom dragom mamicom?" Rena je ponovo nasrnula. „Njenoj mržnji prema tvom poslu? Prema tvom stilu?"

„Ne počinji s tim ponovo, Rena. Mislim, ne znam. Mnogi od nas se ne slažu sa tazbinom, ali... Udajem se za Džejdena, a ne za njegovu majku."

„Želiš da znaš šta ja mislim? Ta stara veštica je razlog zašto si serijska farbačica kose! Svaki put kada to uradiš, osećaš se malo kao buntovnica. Kao da nisi... znaš... postala ono što ona želi da budeš."

„Ajde možeš li, molim te, da prestaneš da me psihoanaliziraš? Uvek to radiš!" odbrusila sam prekrstivši ruke. „Džejden mi se konačno posvetio. Useljavamo se zajedno. Bićemo srećni."

„Stvarno? Hoćeš li ti biti srećna?" Renini obrazi su se rasplamsali kada se naš voz zaustavio. Njihova boja više nije odgovarala uvojku boje moka kafe koji je vrtela među palčevima.

Uzvrpoljila sam se pod težinom njenog namrštenog oka. Bila je kao Kiklop, žežući me tim svojim pogledom španske inkvizicije.

Na moju sreću, nešto ili neko je privuklo njenu pažnju i laserski pogled se preusmerio.

„Dobro, ššš, nemoj da gledaš, ali u drugom vozu je frik koji bukvalno bulji u nas!" prosiktala je Rena.

„Kakav frik?" Namrštila sam se na promenu teme. Tek tada sam shvatila gde smo.

Bila je to stanica Charles/MGH! A frik je bio niko drugi do Gospodin Čupavko Zečić!

Moja usta su se sama od sebe raširila u osmeh, a i njegova su se osmehnula zauzvrat.

Iako više nije bio Gospodin Čupavko Zečić.

Njegova kovrdžava kosa je sada bila ravna!

Nosio je... odelo... i... kravatu.

I — neee — njegove seksi brade više nije bilo! To me je nateralo da tiho zacvilim.

Otkud sva ta promena?

„Iris! Jesam ti rekla lepo da ne gledaš? Uf!" Rena je zarežala na mene.

Bio je tako formalno obučen, delujući kao stranac u svom tamnom odelu.

Gotovo kao da me je čuo, podigao je kravatu. Žuti smajlić ju je krasio.

Možda je buntovno pobegao iz njegovog kišobrana, samo da bi mi rekao da je osmeh najbolji način da se suočim sa velikim, glupim neredom zvanim život.

Zakikotala sam se.

„MA KO JE TO?" Rena mi je praktično vrisnula na uvo. „Znaš li tog tipa?"

„To je, hmm... Gospodin Čupavko Zečić!" rekla sam, uživajući u Reninoj zbunjenosti i činjenici da sam konačno imala prednost u razgovoru.

„O čemu ti pričaš? Kakav Gospodin Čupavko Zečić? Šta sam dođavola propustila?" Nagnula se napred.

„Ma, jedan momak kog sam videla par puta u vozu." Slegnula sam ramenima, pokušavajući da zadržim ravnodušnost prema njenoj iritaciji i novonastaloj radoznalosti.

„Ne mogu da verujem! Upoznala si nekog novog, a nisi mi pričala! Pa sladak je! Tell me more, tell me more, did he put up a fight?"

Zakikotala sam se, odmahnula glavom i onda mu uzvratila pogled.

Ruke su mu bile prekrštene i mrštio se na nas.

„Pogledaj ga kako se duri," rekla je Rena. „Pre bih ga nazvala Gospodin Pačje Lice." Obe smo prasnule u smeh.

Gospodin Pačje Lice se ponovo namrštio. Zatim je okrenuo kravatu naopako.

„Ma šta on... Šta to sad radi?" Rena je odmahnula glavom, i dalje se kikoćući.

„Mmmm..." Odlučila sam da se ovog puta prihvatim izazova tumačenja. „Da vidimo... Možda poručuje 'hoću da te vežem i da ti pokažem svoju divlju stranu?'" Namignula sam Reni.

„O bože, ti si luda, Iris!" Obrisala je zalutalu suzu sa obraza. „Šta sad?"

U skladu sa Reninim rečima, njegovo lice je postalo mlohavo, izgubivši svaki izraz.

„Da li to ima neki napad, šta li?" upitala je Rena.

Odmahnula sam glavom. Pokušavao je da mi pokaže još nešto, da mi pošalje još jednu poruku kroz neprobojne prozore. Ali šta je to bilo?

Nemogućnost da razgovaram sa njim, da ga razumem — bila je tako frustrirajuća.

„Iris?" upitala je Rena, glasom udaljenim svetlosnim godinama.

Gospodin Čupavko Zečić je slegnuo ramenima i pokazao prstom na nešto, ili nekoga napred.

Još jedan zagonetni gest, čije se značenje gubilo u jazu između nas.

Upravo u tom trenutku ga je odneo javni prevoz.

Suza mi je zagolicala kožu.

„Iris." Renin glas je sada bio samo šapat. Njena nežna ruka je stisnula moju ruku.

Oči su mi se zadržale na praznim šinama.