Zvala se Venus. Žena sa knjigom o planetama. Kao planeta Venera! Kada mi je to rekla, prošlog meseca u vozu, ugrizao sam se za usne da bih sprečio da se nasmejem. Toliko je odgovaralo knjizi koju je čitala.

Od tada je nisam video. Obično je išla ranim jutarnjim vozom. Imao sam sreće onaj dan što sam je upoznao.

Ili je to bila sudbina?

Od tada smo skoro svako jutro razmenjivali poruke.

Njena poruka toga dana stigla mi je kada je moj voz krenuo iz Central, prema Kendall/MIT.

Maestrov Okean Klub, sledeće srede u 19:00, ti & ja

Reči su me iznenadile. Pozivao sam je da izađemo, više od jednom — zapravo skoro svakodnevno — ali je ona stalno odbijala. Njeni izgovori su se odnosili na sesije joge, časove francuskog, izlaske sa drugaricama i migrenu.

Ali sledeće srede, činilo se da je dostupna.

I voljna.

Da večera sa mnom.

Olabavio sam kravatu. Mrzeo sam način na koji mi je stezala vrat, ali na našoj prvoj sesiji procene, moj novi šef Liam je objasnio da je vreme da se uklopim u korporativno okruženje.

Nestao je moj hipsterski džemper; nestale su somotne pantalone. Ponoćno plavi sako, odgovarajuće pantalone i zaslepljujuće bela košulja učinile su da se uklopim u mikrokosmos osiguranja. Kravata je, naravno, bila azurna.

Ali imala je žuti smajli. Moj mali privatni čin pobune. I odgovarao je mom kišobranu.

I čovek u odelu na sedištu naspram mene nosio je kravatu. Ali on nije imao obeležja revolucije. Očigledno mu je nedostajala iskra koja je rasplamsavala vatru u pravim partizanima. Umesto toga, zurio je u mesto tridesetak centimetara levo od mene, nepokretnih očiju i bezizražajnog lica.

Zombi u odelu — bio je mrtav a nije ni znao za to.

Nikada se neću pretvoriti u njega.

Vraćajući pažnju na Venusinu poruku, potražio sam Maestrov Okean Klub. Bio je to restoran u Seaport četvrti, i promovisao se kao omiljeno mesto poznatih ličnosti i lokalnog stanovništva. Imao je i strogi kodeks oblačenja. Pitao sam se da li bi moja kravata sa smajlijem bila kvalifikovana za to.

Njegov jelovnik je izgledao zanimljivo, ali njegove cene su me naterale da se namrštim.

Otkucao sam odgovor Venus.

Sviđa mi se. Rezervisaću sto. Vidimo se

Dok sam se kretao kroz proceduru rezervacije na njihovoj veb stranici, moj tablet je pingovao sa Venusinim odgovorom.

Hvala na pozivu

Da li je to bio poziv?

Slegnuo sam ramenima. Novac neće biti problem. Osiguravajuća kuća je plaćala bolje od Univerziteta Safolk. I kao konzervativni radnik sa smislom za posao, verovatno bi trebalo da prihvatim tradicionalniji skup rodnih uzora.

Venus očigledno jeste.

Nešto mi je govorilo da Proteza ne bi. Ali ona je sada verovatno imala pune ruke posla sa Gospodinom Isklesane Brade, svojim verenikom.

A ja sam imao planetarnu damu — možda. Nasmešio sam se njenoj poruci.

Ali čak i sa Venerom na horizontu, kada se voz zaustavio na stanici Charles/MGH, nisam mogao a da ne proverim susedni prozor ne bih li ugledao Protezu.

I tamo je bila, naši prozori i naše zvezde savršeno usklađene kao magijom. Njena couleur-du-jour je bila zelena, nekadašnji divlji pramenovi su bili ukroćeni i padali na njena ramena poput mirnog, mahovinastog vodopada. Njena bluza se slagala sa bojom kose i ostavljala joj ramena gola.

Par malinasto-ružičastih usana savršeno se suprotstavljao zelenkastoj temi.

Nije me gledala, već je razgovarala sa nekim na sedištu preko puta. Ne sa Gospodinom Isklesane Brade, na moje veliko olakšanje, već sa sitnom crnkinjom sa krupnom kovrdžavom kosom.

Njihova animirana diskusija uključivala je gestove, mrštenje i tresenje glavom. Pitao sam se o čemu se radi.

Crnkinja je prva primetila da buljim. Mrko me je pogledala i rekla nešto svojoj saputnici.

Pocrveneo sam i pogledao u Protezu, nadajući se da će stati u moju odbranu i objasniti moje neskriveno voajerstvo.

Kada me je ugledala, njeno mrštenje je napravilo mesta za osmeh.

Uzvratio sam osmeh. Možda je bila verena, ali nisam mogao da odolim varnicama koje je ispuštala kada je bila srećna.

Podigao sam kravatu da joj pokažem smajlić. Ona se zakikotala. Okrenuvši se drugoj ženi, rekla joj je nešto i obe su se nasmejale.

Njihov razgovor se nastavio. Stalno su me pogledavale, gestikulirale prema meni, smejale se i pričale.

Očigledno su razgovarale o meni. Iznerviran što sam bio predmet razgovora u kojem nisam učestvovao, prekrstio sam ruke i pokazao im nadureno lice. Naučio sam to od najboljih — od svoje ćerke. Dženis je upravljala ovim trikom sa neobičnom, srceparajućom snagom. Međutim, dve žene nisu izgledale kao da sam im rasparao srce. Samo su se još malo nasmejale.

Okrenuo sam kravatu naopako, pokazujući im obrnuti smajlić, nadajući se da će razumeti moj gest.

Nisu — i njihovo veselje se nastavilo. Izgledalo je beskrajno.

Odustao sam od otpora i uzvratio sam im osmeh.

Kikotanje je očigledno bilo zarazno i dva prozorska stakla i razmak između njih nisu mogla da ga obuzdaju.

Međutim, zombi u odelu preko puta mene bio je imun na sve. I dalje je zurio u isto mesto kao i pre.

Imitirao sam njegov stav, pustio da mi lice bude opušteno, ramena opuštena, a fokus mi se izgubio.

Kada sam ponovo pogledao u Protezu, namrštila se. Slegnuo sam ramenima i uperio mali prst u zombija, nadajući se da on neće da primeti da pokazujem na njega.

Vrata mog voza su se odjednom zatvorila, a Proteza i ja smo se pogledali u oči na trenutak pre nego što je kretanje voza prekinulo nit između nas.

Pogled mi se vratio na tablet. Bio mi je potreban trenutak da registrujem ono što sam video: stigla mi je poruka od Venus.

Barem to.