„Tata mi uvek najviše nedostaje u proleće. Možda zato što je tada... preminuo? Od tada, kao da je deo mene umro. Kao da ništa više ne može to da ispravi." Prošaputala sam poslednje reči, zureći u fotografiju nas dvoje. Bila je na gomili starih sanduka koje sam složila da napravim improvizovanu policu za knjige u spavaćoj sobi.

Smrću mog oca završilo se jedno poglavlje u mom životu, a ubrzo sam se i iselila iz roditeljske kuće. Pravo u moj voljeni stan u Brejntri četvrti.

A sada se činilo da se i to poglavlje bliži kraju.

Rena je uzdahnula. „Ma hajde, kraljice drame! Udaješ se! Priznajem, nisam očekivala taj epski obrt. Useljenje u king size apartman, sa bračnim krevetom! To je ono što si oduvek želela! Čak sam i ja konačno prihvatila da si izabrala tupavog Džej-Džeja. Uf, osećam se tako čudno, igrajući ulogu navijačice. Koliko imaš godina na toj fotografiji?" Rena je utešno položila dlan na moje rame. Ljuljala se u ritmu be sure to wear some flowers in your hair što je dopirao iz polovnog gramofona kog sam iskopala u nekoj antikvarnici pre mnogo godina.

„Pa ne više od... šest, mislim?" Fotografija je prikazivala malu Iris kako sedi na očevim ramenima, ispruživši ruke da razbaruši tatinu kosu. Njeni prednji zubi su bili nestali, predosećaj da u budućnosti nositi protezu.

Fotografija je bila uslikana u prodavnici stripova.

„Moj tata bi bio ponosan na nas, Rena. Koliko naporno radimo da spasimo Million Year Picnic. Ove godine je nekako još gore. Treba mi njegov savet. Takođe mi treba da mi napravi svoje čuvene špagete a la karbonara. Da mi kaže da će se sve u mom životu na neki način magično srediti." Uzdahnula sam i okrenula se samo da bih videla kako Rena lovi još jednu bluzu iz mog ormara od antičke sandalovine.

„Ne dušo! Ne gledaj me tako. Nikada neću imati dovoljno odeće i obuće. Sva moja odeća je tako... prošle nedelje!" Rena je mahnula mojom ljubičastom suknjom u vazduhu pre nego što ju je stavila u svoju torbu zajedno sa ostalom odećom koju mi je ukrala. „Hvala što si mi dozvolila da pokupim tvoju garderobu. I pazi se. Sledeća će biti ta zelena bluza koju nosiš!" Uperila je prst u mene.

„Nema šanse! Samo ti sanjaj! Ova bluza tako dobro ide uz moju prolećnu kosu!" Isplazila sam jezik ka njoj, već se osećajući malo bolje.

„Tako je... Tako dobro ide uz tvoju kosu sada! Barem ovog meseca, ne nosiš onu groznu kukičanu kapu. Sledećeg meseca više nećeš biti zeleni Moćni Rendžer. Do tada ćeš imati drugačiju boju, ti... Serijska farbačice kose!" Rena se zakikotala.

„Istina je da se spremam za novu boju kose! Hm... Jednorog Frappuccino nijansa je u modi ovih dana..." Stavila sam palac i kažiprst na bradu udubljena u razmišljanje.

„Vidiš?" rekla je. "A onda će ta bluza biti moja." Kucnula je slovo „T" na mojoj staroj pisaćoj mašini da bi naglasila svoju poentu.

Bacila sam pogled na gomilu svoje nekadašnje odeće u Reninoj nabrekloj torbi.

„Vau! Stvarno si pokupila puno stvari. Hmm... Ima još dosta vremena pre nego što se iselim."

„Aha, ali a) rekla si da mogu da uzmem šta god želim, i b) odlučna sam da povučem prvi potez pre nego što svi dobri komadi robe nestanu i tvoje druge drugarice ih razgrabe! Pravo prvog izbora!" Rena je slegnula ramenima.

„Znam, znam." Mudro sam klimnula glavom. „Pošto si mi tako super drugarica, osećaš potrebu da podeliš teret sa mnom i da mi olakšaš kofer sada kada se selim kod Džejdena. Osim toga, moja mama kaže da poklanjanje odeće nekom pre nego što promeniš stan donosi sreću."

„Iiiii?" Rena me je zaigrano šakom udarila po ruci. „Obećavam da sam dobro raspoložena i trudiću se da ne kažem ni reč protiv tvog budućeg muža! Prvo, veridba? Onda, Kankuuuun! I sada? Prosidba? Useljavate se zajedno? Šta je sledeće? Da li to nosiš osmice tu unutra?" Rena me je potapšala po stomaku. „Neskafe 3 u 1! Nadmašila si poslovicu 'ubij dve muve jednim udarcem'!"

Kankun — konačno smo se vratili odatle, Džejden i ja. I bilo mi je tako drago zbog toga.

„Pa, kako je bilo? Kladim se da se u Kankunu pitaju kako mi Bostonci preživljavamo ovde gore zimi." Rena se zakikotala.

„Da, ha..." progunđala sam.

Od početka do kraja, odmor je bio kao da sam provela sedam dana u paklu.

„Uh-oh. Znam taj pogled." Renin cvrkutavi glas prodro je u je balončić mojih misli i na kraju ga probušio.

„Kakav pogled?" Oči su mi zavrludale levo-desno i osetila sam kako mi našminkana koža puca pod osmehom.

„Pogled koji kaže: imali smo jedan od onih „hajde da oživimo naš odmor oživljavanjem nerazjašnjene svađe" trenutaka?" Njeno radarsko ispitivanje me je primoralo da nastavim.

„Dobro. Okej, dobro. Da." Podigla sam dlanove u znak predaje, i skljokala se na krevet prekriven čaršavom sa narandžastim Folksvagenima. „Bilo je trenutaka kada... ja... nisam bila sigurna da mogu u potpunosti da se opustim i budem svoja, znaš?"

„Reci mi. Da li je se tvoj Džejden ponašao na onaj uobičajen zapovednički način?" Rena je radoznalo dotakla moju rasvetu u steampunk stilu, napravu sačinjenu od metalnih cevi i Edisonove sijalice.

„Da. On..." Dah mi je zastao, a krzneno klupko brige stisnuto u mojim grudima se vratilo. „Mi smo nekako... Sve vreme radili stvari koje je on želeo da radimo, a onda bi se iznenadio kada ne bi delovalo kao da se zabavljam. Nedostajale su mi moje ilustracije. Nedostajala mi je kuća. Ili barem, mislim da mi je nedostajao Džejden kakav je kada smo kod kuće. U Kankunu smo se prepirali oko najmanjih, nabezveznijih stvari. Bilo je tako glupo. Osećala sam se kao..." Pokolebala sam se na trenutak, grizući unutrašnjost obraza.

„Osećala si se kao da samo sediš u njegovim kolima i gledaš ga kako vozi. Ne kao da si suvozač i da zajedno donosite odluke?" Rena je uzdahnula.

„Da! E baš tako sam se osećala. Hvala!" Izdahnula sam s olakšanjem. Rena je uvek znala kako da precizno odredi moja neuhvatljiva osećanja. „Ne znam."

„Curo! Šta tu ima da se zna?" Renine obrve su se skupile. „Mislim, niste čak mogli ni da uživate u Kankunu zajedno! U najboljem od najboljeg! Kako ćete zajedno da prebrodite najgore trenutke?"