23. sprat.

Barem je sprat gde me je recepcioner uputio bio prost broj.

Iako je lift bio prostran i prozračan, osećao sam se kao miš u klopci.

Povukavši kragnu džempera, duboko sam udahnuo da se smirim.

Ovo je bio samo razgovor za posao, a došao sam ovde iz radoznalosti — ne zato što sam zaista želeo da radim za osiguravajuću kompaniju.

Nisam uložio mnogo vremena u molbu za posao. Podstaknut jednim pivom previše, samo sam kopi pejstovao svoju biografiju sa veb stranice univerziteta i napisao motivaciono pismo. Potonje je govorilo o mojim planovima da spojim razigranu dušu matematike i čelični mišić poslovanja i o mojim namerama da smanjim slučajni rizik oštrom ivicom statistike. Pre nego što sam se otreznio i došao sebi, kliknuo sam na dugme Pošalji.

Njihov poziv me je iznenadio.

I tako sam bio ovde, u liftu, dok sam posmatrao svoj uznemireni odraz u njegovom ogledalu.

Odlučio sam se protiv odela i kravate.

Karl je rekao da su poslovi u osiguravajućim kompanijama ćorsokak matematičara.

Imao je pravo. Pretvoriti svoj hobi programiranja aplikacija u dnevni posao bilo bi bolje nego da zarađujem za život kao kancelarijski službenik. Pomisao da radim na ovakvom mestu bila je apsurdna.

I verovatno bi želeli da svi zaposleni stignu pre 9. Morao bih da idem ranijim vozom.

Ne onim gde sam imao priliku da vidim Protezu.

Kabina se zaustavila, a vrata su se otvorila, otkrivajući tepih duginih boja na kome je dominirao ružičasti pult sa natpisom Recepcija u velikim, zelenim slovima.

Žena koja je sedela iza njega pogledala me je sa osmehom. Njene boje su formirale pastelnu verziju pulta. Nosila je svetlozeleni sako i imala je srebrnoružičaste usne.

Pored nje su iz lonca u obliku kade rasle dve palme veličine čoveka sa iskarikirano debelim stablima, kao iz crtanog filma.

Proverio sam broj prikazan u liftu. 23. Možda je recepcioner napravio grešku. Ovo nije izgledalo kao osiguravajuća kompanija.

Ipak, u nedostatku drugih opcija, izišao sam na tepih i prišao pultu.„Dobro došli u Best Boston Osiguravajuće društvo," rekla je žena, njen osmeh nepokolebljiv.

Best Boston Osiguravajuće društvo — bio sam tamo gde je trebalo da budem.

„Dobro jutro. Imam sastanak sa Liamom Lavijem," rekao sam. „Moje ime je Evan Poplvel."

Klimnula je glavom, okrenula neki broj i pozvala. Nekoliko trenutaka kasnije, rekla mi je odmah će doći visokim tonom i pokazala na šareni asortiman vreća za sedenje pokraj palmi.

Odabrao sam žutu vreću i ​​potonuo u njen meki zagrljaj. Glava mi je bila na nivou kolena normalne osobe.

Saksija za palme u obliku kade pored mene je bila kada. A palme su bile plastične.

Žena je ušla u predvorje gurajući kolica. Njen osmeh je odgovarao osmehu žene za stolom koja je izgledala kao recepcionerka. Kako je htela da prođe pored mene, stala je. „Mogu li da vam ponudim jabuku?" Pokazala je na svoj teret. Kolica su bila natovarena hranom. „Ili mafin od celog zrna sa organskim suvim grožđem?"

Njena ponuda je došla sa mirisom sveže pečenih ugljenih hidrata, i bila je toliko neočekivana da me je zaprepastila. Kapa joj je ležala iskosa, što joj je davalo živahni izgled.

Namrštila se. „Ili imam malo đumbira..."

Prekinuo ju je ljubazan bariton.

„Ne više od sto metara od hrane."

Okrenuo sam glavu prema pridošlici. Noseći indigo odelo i kravatu, izgledao je baš kao zaposlenik u kompaniji osiguranja.

„Ja sam Liam." Pružio je ruku. „Dozvolite mi da vam pomognem da izađete iz zamke vreće za sedenje."

Njegovo čvrsto rukovanje podiglo me je u uspravan položaj. Mahnuvši drugom rukom, pokazao je ženi koja je gurala kolica sa hranom da nastavi put. „Kao što sam rekao... ne više od sto metara od hrane. To je politika kompanije. Na Google-u je 150 metara, tako da smo mi bolji." Namignuo mi je i oslobodio moje prste iz svog čvrstog, ali blagog stiska.

Pokušao sam da shvatim njegove reči.

„To znači da imamo hranu svuda na radnom mestu," objasnio je on. „Nijedan zaposleni ne mora da ide dalje od 100 metara da bi je pronašao."

Njegova crna, nauljena kosa blistala je u LED reflektorima na plafonu.

Klimnuo sam, petljajući rečima. „Zvuči... hranljivo."

Nasmejao se. „Tačno, jeste. Mora se biti oprezan sa svim ovim kalorijama." Potapšao je svoj čvrsti, ravan stomak. Zatim je ispružio ruku, pokazujući prema hodniku. „Dozvolite mi da vas povedem u obilazak prostorija."

„Hm... hvala." Jedva sam se zaustavio da se ne lupim po glavi, glavi koja nije uspevala da smisli rečenice duže od dve reči. Potrudivši se, izbacio sam i jednu dužu. „Ovo mesto nije ono što sam očekivao."

„Zar nije?" Nežno mi je gurnuo leđa, pokrenuvši me. „Trudimo se da budemo drugačiji. Ipak smo najbolji u Bostonu."

Vrata duž hodnika stajala su otvorena. Dok smo prolazili pored njih, otkrila su prostrane kancelarije sa radnicima koji su buljili u ekrane kompjutera, grickali mafine ili ćaskali. Većina muškaraca nosila je elegantna tamna odela. Žene su preferirale prigušene boje, ali skupe. Tako različite od Proteze.

„Ovo je izvršni sprat." Liam je pokazao na pod. „Oni ispod nas izgledaju slično." Zatim na plafon. „Iznad nas nema ničega osim neba i sale za sastanke. I Kuvarski Raj, naravno.... To je restoran za naše zaposlene. Najbolji kuvari u gradu tamo mašu svojim kutlačama i tiganjima. Nudimo im odmore sa redovnih poslova kako bi se bavili svojom umetnošću u našem restoranu."

Još uvek sam bio bez reči kada smo skrenuli iza ugla i zakoračili u svetlu prostoriju veću od foajea univerziteta. Sadržala je veliki izbor nameštaja - fotelje, viseće korpe, više vreća za sedenje, pa čak i krevete. Između njih, stolovi su nudili hranu, materijal za čitanje i biljke u saksiji.

Dominirale su blistave boje i uglačani metal. Ali rustični akcenti — poput voštenog drveta i pletene tkanine — izazivali su ih na dvoboj.

Nekoliko zaposlenih je bilo na vidiku. Većina njih je sedela u tišini opuštajući se, tu je bila i jedna grupa koja se tiho smejala, a neki čovek je visio sa nečega što je ličilo na trapez.

Na jednoj strani sobe, niz prozora od poda do plafona pružao je pogled na centar grada i blistavo more ispod kupole besprekorne plave boje.

„Dobro došli u Chillaxium." Liam je raširio ruke, obuhvatajući raznoliku scenu. „Možete izabrati mesto za naš mali razgovor."

Pogled me je privukao, i potražio sam nešto blizu prozora. Izbegavajući moderne opcije, odabrao sam široku sofu prekrivenu bakinim jorganom i okačenu za plafon pomorskim užadima. Izgledala je kao da se Mala Kuća u Preriji sastala sa „Piratima sa Kariba."

Njeno meko punjenje je nežno dočekalo moju zadnjicu.

Suncem mažene zgrade i okean pod našim nogama oduzimali su mi dah.

Na trenutak, Liam i ja smo samo sedeli tamo, ljuljajući se napred-nazad.

Mali sto pored sofe sadržao je gomilu časopisa. Ne, ne časopisa — stripova. Strip na vrhu prikazivao je rozokosu junakinju masivnih očiju koja se rvala sa vanzemaljcem sa pipcima.

Podsetila me je na nekoga. „Da li imate određeno vreme kada zaposleni moraju da budu ovde ujutru?"

„Radno vreme počinje u deset. Zašto pitate?"

„Samo sam radoznao," rekao sam, potiskujući osmeh.

Dovoljno kasno da uđem u svoj uobičajeni voz. Onaj gde bih mogao da vidim Protezu.

Zapitao sam se šta bi ona mislila o čoveku koji radi na tako kul mestu kao što je ovo, daleko iznad krovova grada.

„Izgleda da ste veoma zadovoljni ovom vešću," rekao je Liam.

Pokušavajući da sakrijem osmeh, slegnuo sam ramenima. „Oh, ja nisam ranoranilac."

On se nasmejao. „Ovde imamo odlično, prilagodljivo radno mesto za Vas. A sada..." Seo je na sofu i prekrstio ruke. „Recite mi o svojim planovima da spojite razigranu dušu matematike i čelični mišić poslovanja i kako ćete smanjiti slučajni rizik oštrom ivicom statistike."