Jutro je stiglo sa glavoboljom izazvanom sa previše piva i nemirnim snom. Čak me ni druga kafa nije razveselila. Sada je vrebala — poluispijena, mlaka i gorka — u papirnoj čaši između mojih nogu na podu voza.

Ali nelagodnost moje glavobolje je bledela pored jučerašnjeg susreta sa mojom bivšom.

Pa, to i nije bio susret u pravom smislu te reči. Umesto toga, ja sam je „uhodio" iz reda u Materiji, kafeteriji naše katedre. Helena je sedela pored prozora za malim stolom. Preko puta nje, dekanova dvostruka brada se ljuljala dok je nešto brbljao. Masna koža njegovog previsokog čela blistala je na svetlosti dvorišta iza njega.

Nema sumnje da je perut sa njegove neuredne kose do ramena krasila njegov tamnoplavi džemper, kao i obično. Na sreću, bio sam predaleko od njih da bih zapazio tako užasne detalje.

Ipak, osmeh na njenom licu se širio sa svakom njegovom rečju kao da je maltene sam Ajnštajn objašnjavao teoriju relativiteta neukim masama.

I, verovatno negde oko E-jednako-m-c-na-kvadrat, uhvatila je njegovu ruku, umotavši je u svoju.

Kraj našeg braka je bio potpisan, zapečaćen i uručen pre tri meseca. Kasni korak preduzet iz valjanih, čvrstih razloga — to je Helena stalno govorila i verovatno je bila u pravu.

Ali zašto je taj čovek morao da bude onaj koji će me zameniti? Tip uglađenog govora, pohlepe i površnog šarma.

Nisam morao ovo da gledam. Nisam hteo ovo da gledam. I juče uveče, nakon što sam konačno ostao bez piva, odlučio sam se. Bilo je vreme da napustim fakultet. Vreme da izgubim iz vida dekana i njegovu pomoćnicu snenih očiju.

To je bilo ono što me je držalo budnim sinoć.

Prvo, razmišljao sam o tome da programiranje aplikacija pretvorim u svoj posao. Ali Ratnici Matematike, aplikacija na kojoj sam radio mesecima, nije bila ništa drugo do čudan hobi i ne bi me hranila i finansirala.

Stoga sam jutros prizvao mathjobs.org na svom tabletu. Na kraju krajeva, veštine matematičara bile su tražene. Čekalo bi me mnogo poslova, koji bi se borili za moju pažnju.

Bar sam tako mislio.

mathjobs.org nije delio moje mišljenje.

Na sajtu je bio naveden samo jedan posao u okviru univerziteta. Univerzitet Južni Tilevoki Bogu Iza Nogu tražio je docenta za matematiku.

Proverio sam letove. Trebalo bi mi četiri sata da odavde stignem do Južnog Tilevokija.

Četiri sata udaljenosti od moje ćerke.

Ćerke koja bi mogla zaboraviti oca ako ne bi bio tu. Zameniti sećanje na njega za lažnu naklonost fakultetskog dekana sa perutavom kosom.

U redu, to je možda bilo nepravedno prema čoveku. Ali ipak, posao koji bih prihvatio morao je biti blizu Bostona. Nijedno drugo mesto ne bi odgovaralo.

Dakle, suzio sam pretragu, dodajući Masačusets kriterijumima.

Sedam pogodaka.

Šest u srednjoškolskoj nastavi.

Jedan u osiguravajućoj kompaniji u centru Bostona.

Skenirao sam veštine navedene za poslednji pogodak.

Primenjena statistika, proračun rizika. Napisao sam svoj doktorat o multivarijantnoj analizi verovatnoće. Tu smo se dobro uklapali, taj posao i ja.

Timski igrač sa oštrim smislom za posao. To je učinilo da se namrštim. Šta bi to uključivalo? Veštinu vezivanja kravata i nošenja niza odela? Imao sam kravatu — nosio sam je za diplomiranje i proslavu doktorata — ali nedostajalo mi je odelo koje bi odgovaralo tom kriterijumu.

Češući kosu koja me je svrbela, zurio sam kroz prozor. Žena ružičaste kose mi je uzvratila pogled iz voza na paralelnom koloseku. Pramenovi mokre kose lepili su joj se za obraze, krvarivši u njih nijansu korala.

Nasmejala mi se, pokazujući protezu.

Ona.

Zar njena griva nije bila modroplava kada sam je poslednji put video, pre mesec dana? I suva?

Dok je sedela tamo, lica mokrog i tmurnog uprkos osmehu, podsetila me je na film Doručak kod Tifanija, na scenu kada Holi traži Bezimenu mačku u smećem posutoj, kišnoj uličici. Oboje su delovali tako jadno koliko samo pljusak može učiniti da neko deluje.

Bio im je potreban zagrljaj.

Holi je imala Pola Varjaka da se pobrine za grljenje. Šta je sa onom devojkom tamo? Da li je ona imala nekoga da je uteši? Da je zaštiti od stihije, da je zakloni i zagreje?

Očigledno nije imala ni kišobran.

Napipao sam svoj, držeći ga uvis da ona vidi. Pokazujući joj da bih ga rado podelio sa njom.

Njen osmeh se proširio, skoro uspevajući da zbriše njeno mrštenje.

Ohrabren njenom reakcijom, usudio sam se da napravim korak dalje. U mom sklopljenom kišobranu bilo je više nego što se moglo videti golim okom. Otvorio sam ga, pazeći da ne dotakne ostale putnike. Obožavao sam njegovu boju — crna tkanina je bila prošarana velikim žutim smajlijima. Neki od njih su se samo smeškali dok su drugi sadržavali velike, debele LOL-ove.

Podigao sam ga uz prozor da ih vidi.

Nagradila me je prigušenim naletom smeha.

„Mama, mama, a šta to radi ovaj čika?" Pitanje je stiglo od dečaka koji je sedeo u majčinom krilu. Njih dvoje delili su sedište preko puta mene.

„Ćuti, sine," rekla je. „Možda mu nešto nije dobro."

Pocrvenevši, brzo sam sklopio kišobran. Pokret je poslao sićušne kapljice svuda oko mene, nateravši majku da promrmlja nešto nerazumljivo.

Ignorišući je, potražio sam pogled devojke kroz prozor. Naš voz je krenuo, i jedino što sam uspeo da uhvatim bio je njen tihi smeh.