Nije lako biti mastan.

Prljavuša koja se nije kupala tri dana i koja je samo želela da se napije u Rena stilu, sa dovoljno masnom kosom da na njoj isprži desetak jaja?

Veštica sa vrećama ispod očiju — vrećama dovoljno teškim da im trebaju kolica za prtljag?

To sam bila ja.

Diva koja je imala redovne sesije jecanja dostojne serija sapunica?

Žena-Hulk, koja je lupala vratima po stanu u ekstremnom besu.

Taj dijamantski prsten obećanja i dužnosti iz juvelirnice Prisco nije više ležao na mom prstu, ali me je njegovo odsustvo jednako opterećivalo.

Morala sam to da uradim. Morala sam da povratim svoj život pre nego što sam se pretvorila u nekog drugog. A ipak...

Raskid je bio grozna stvar — čak iako sam ja bila ta koja je rekla čuvene reči: „Ti i ja smo apsolutno savršeni, ali nismo jedno za drugo. Mislim da nam treba neko vreme daleko jedno od drugog, recimo... zauvek..."

Čak iako sam ja bila ona koja ostavlja, a ne ostavljena...

Raskid je izazivao bol u srcu za obe strane.

Mali glas je neprestano vrištao na mene.

Hej, da li si znala da si izgubila pet godina života?

To je bio loš izbor, rasipnice vremena. Uvek je bilo toliko razloga protiv ove veze, a trebalo je da ih vidiš i ranije. Jednostavno ti nije bilo suđeno da budeš sa Džejdenom.

I — povredila si nekoga govoreći mu da ono što ste imali nije bilo dovoljno dobro. Da nije bio dovoljno dobar za tebe.

Da niste bili kompatibilni.

Većinu vremena sam uspevala da ignorišem taj mali glas.

Međutim, nije mi uvek funkcionisalo.

A sada sam se vratila u voz Crvene linije.

Na svoje redovno putovanje od Brejntrija do Harvarda posle dvomesečne pauze.

Stvari su mogle biti gore. Obožavala sam ovaj deo grada, a osećaj poznatosti bi mi mogao pomoći da lakše prebrodim sve ovo. Ili sam se bar tome nadala.

Odagnavši negativne misli, prevukla sam prstima preko početnog ekrana svog tableta za crtanje, zaronivši u projekat Fairy Tails. Uskoro će biti spreman za slanje izdavačkim kućama.

Fantazija je bila savršeno validan oblik bekstva od stvarnosti. A posebno ona fantazija koju sam sama kreirala.

Oči su mi se zadržale na mršavom, čupavom vilenjaku sa kovrdžavom frizurom, nosom u stilu Pinokija i zečjim ušima.

Magične iskre su letele svuda oko njegove kose.

Kao i kod Gospodina Čupavka. Naši susreti su bili magični.

Gde je on bio sada?

Da li se još uvek vozio Crvenom linijom u suprotnom smeru, u ovom trenutku?

Da li je njegova magija i dalje bila onoliko jaka kao što sam se sećala? Čineći da se nasmešim, bez obzira na sve?

Ramena su mi se spustila.

Ne.

Nijedna količina njegovih ili mojih pakovanja maramica zajedno ne bi me mogla spasiti od ovog potopa.

Smešni kišobran Gospodina Čupavka Zečića ne bi mogao da spreči predstojeću oluju u uglovima mojih očiju.

Bila sam već predaleko odmakla niz ulicu Kaloričnih Krofni da bih ikada razmišljala o njegovoj šargarepi.

Ipak, ova mala ilustracija, i njena savršena konačna verzija, bila je moja i učinila ga je delom mog života sada i zauvek.

Bio je zaleđen u prostoru i vremenu na mom tabletu.

Njegova duša ukradena da postane skica mog srca.

Iznenadno kretanje u vozu pored mog nateralo me je da podignem pogled.

Kada smo dođavola stali? Na kojoj smo stanici uopšte bili?

Sa prozora mi je mahala figurica Bebe Jode! Njegove preslatke crne oči treptale su u mom pravcu, nudeći umirujuće, gugutajuće vibracije.

Učinilo mi se da čujem njegov glas u svojoj glavi. Ono što naučila si, da odučiš, moraš, Iris. Najveći učitelj, neuspeh je.

„Poslušati te, hoću, o mudri bebo gospodaru." Prošaputala sam, duboko udahnuvši.

Ovo mora da je bio znak!

Čuperak tamne kovrdžave kose i ljupkih dugmastih smeđih očiju pojavio se iza plišane Bebe Jode, zajedno sa razoružavajućim osmehom.

Devojčica je držala igračku, uzbuđeno pokazujući na moje grudi.

Verovatno je tamo primetila neku fleku. Pogledala sam naniže, očekujući najgore.

Dobro je, nije bilo nikakve fleke. Na mojoj relativno čistoj Beba Joda majici pisalo je Hrani me i govori mi da sam lepa.

Dobar izbor, Iris. Čak i ako to nije bilo namerno.

Široki osmeh na devojčicinom licu bio je toliko zarazan, da sam i ja morala da se ozarim.

Kako je bilo lepo ponovo osećati se kao dete.

Pozdravila sam od srca buduću malu štreberku, a ona mi je uzvratila.

To su bili trenuci za koje sam živela u vozu.

Formiranje značajnih veza sa drugim ljudima, bez obzira koliko kratkotrajne bile.

I hej, barem to nije bio „hajde da se povežemo oko toga koliko grozno izgledamo sa protezama" tip veze.

Imala je savršene, blistave zube, dok je skoro svaki moj prokleti zub bio iskrivljen — i ljubitelj slatkog, takođe.

Kao sami od sebe, moji prsti su iskopali par gumenih glista iz jednog od džepova na mom rancu i strpali mi ih u usta, dok su im repovi još visili preko moje brade.

Kao Beba Joda koji se sprema da proguta žabu.

U skladu sa asocijacijom, progutala sam gliste, učinivši da nestanu u trenutku — kao što je Beba Joda usisao žablje noge u jednoj epizodi serije "Mandalorijan."

Osmeh je obasjao devojčicino lice.

Još jedno mahanje rukom privuklo je moju pažnju baš u trenutku kada se moj voz zatresao, najavljujući svoj skori polazak.

Ni za milion godina ne bih bila spremna za ono što sam videla kada sam podigla pogled.

To je bio on.

Gospodin Čupavko Zečić!

Moje srce je napravilo salto. Posegnulo je za rukama drugog akrobate da ga podigne, promašilo, i razbilo se u paramparčad na podu cirkusa.

Devojčica... je bila njegova ćerka?

On... je imao porodicu? Sa sve ženom?

Nije ni čudo što devojčica ima taj savršen, blistav osmeh. I te bujne, meke lokne, pomislila sam, pokušavajući nekako da pokupim krhotine svoga srca.

Njih dvoje su izgledali tako divno zajedno.

Neometana slika porodičnog savršenstva.

Dok se voz udaljavao od stanice za koju sam sada znala da je bila Charles/MGH, mozak mi je već bio na autopilotu.

Poslednji put sam bacila pogled na magičnu ilustraciju Gospodina Čupavka Zečića.

On nije bio moj. Imao je svoj svet i svoju porodicu.

Nije bio ništa drugo do glup san.

Prst mi je dodirnuo dugme za brisanje.

„Da li zaista želite da izbrišete ovu sliku?"

Da. Potvrdila sam.

I nestala je, samo tako, uz moju nadu da je sa sobom odnela i taj plod moje mašte.