„Osećam se kao u svemirskom brodu, tata!" Dženis je sedela u pletenoj sferi i posmatrala me iz njene okrugle ulazne rupe. Stvar je bila prikačena lancem za plafon. „Guraj me, neka se zaljulja!"

Poslušao sam je, primenjujući svetlosnu brzinu na njenom plovilu, a ona je zaskičala od oduševljenja.

Chillaxium u Best Boston osiguravajućem društvu su preuzeli Kćerke i Sinovi Na Poslu, a obično tiho mesto za pauzu bilo je ispunjeno urlikom, vikom i smehom, poput kuće majmuna u zoološkom vrtu.

Pored pletene sfere, bila je drvena kutija veličine pogrebnog kovčega — nadao sam se da to nije zaista bio pogrebni kovčeg — koju je neki dekorater postavio da služi kao sto za kafu. Stripovi su ležali svuda po njemu.

Jedan mi je zapao za oko.

„Leptiriću, moraš ovo da vidiš!" Zaustavio sam trans-dimenzionalno kretanje Dženisinog svemirskog broda i pokazao na naslovnicu na kojoj je bila prikazana žena sa crnom grivom, metalnim manžetnama na zglobovima i uskim steznikom.

„Šta je to?" Dženis i Beba Joda popeli su se kroz rupu, pali na mekano tlo i podigli se.

Pružio sam joj strip. „Tako je izgledala devojka iz voza, ova koju smo videli danas, u junu, veruj mi."

Moja ćerka je pogledala sliku, širom otvorenih očiju. „Čudesna žena! Obožavam je! Da li je zaista izgledala ovako, devojka iz voza?"

Klimnuo sam glavom. „Da. Ta ista kosa, iste metalne stvari oko njenih zglobova. I imala je isti kostim."

„Vau! To je tako kul!" Dženis je sada listala strip.

„I, devojka iz voza, ona..." Baš sam hteo da ispričam mojoj ćerki o njenim navikama čestog farbanja kose kada me je zaustavila ruka na mom ramenu.

„Evane. Predstavljaš brošure naše kompanije svom potomstvu, vidim?"

Okrenuo sam se i zatekao Liama, svog šefa šefova, kako mi se smeši. Njegovi izbeljeni zubi osvetljavali su savršeno preplanulo lice.

„Hej, Liame, drago mi je da te vidim." Jednom sam rukom pokazao na Dženis dok sam drugu stisnuo u čovekov čvrst stisak. „Ovo je Dženis, moja ćerka."

„Drago mi je što smo se upoznali, moja damo... i moj Jodo." Naklonio joj se. „A ovo ovde je Maksimilijan, moj sin." Pokazao je na plavokosog dečaka pored sebe, godinu-dve mlađeg od moje ćerke. Dečak je držao plastični mitraljez i izgledao je voljan i sposoban da ga upotrebi u smrtonosnoj borbenoj akciji.

„Zdravo, Maksimilijane." Osmehnuo sam mu se.

Zurio je ljutito u mene, uperivši cev svog oružja u mom pravcu.

„Hmm..." Pogledao sam u njegovog oca. „Dženis obožava kolekciju stripova ovde. Ona voli Čudesnu ženu."

Podigao je obrve. „Ah, da, Čudesna žena. Da li ste znali da mi, u Boston's Best Insurances, imamo jedan strip o Čudesnoj ženi na svaki strip o Supermenu? Rodna ravnopravnost je..."

„Ona je samo obična devojka, ta Čudesna žena," rekao je Maksimilijan, prekidajući oca. „Supermen bi je razbio u svako doba. A sada želim da vidim servose."

„Servose?" Liam se namrštio na sina.

„Da, velike kompjutere." Dečak je obrisao nos rukom, a zatim je obrisao ruku o oružje. „One koje koštaju puno para."

„Ah, misliš na servere."

„Pa to sam i rekao." Prineo je mitraljez svom ramenu i uperio ga u moju ćerku.

Zakoračio sam između njega i njegove mete.

Liamov smeh imao je viši ton nego inače. „U redu, mladiću. Hajdemo da pogledamo servere." Klimnuo mi je glavom. „Kao što vidiš, moram da idem dalje. Maksimilijan je zainteresovan za tehniku. Vidimo se!"

„Ćao," rekao sam, gledajući kako odlaze.

„Da li servosi mogu da pokrenu Call of Duty?" upitao je Maksimilijan dok je vukao Liama prema vratima.

Voleo bih da sam mogao da čujem odgovor njegovog oca, ali do tada su već bili van slušnog dosega.

„Ne sviđa mi se taj dečak." Dženis je zaškiljila na njih dvoje dok su napuštali Chillaxium.

Klimnuo sam glavom, nečujno delivši njena osećanja, i proverio vreme. „Idemo. Imamo rezervaciju u restoranu na krovu."

Popeli smo se stepenicama do Kuvarskog Raja jer se nalazio samo jedan sprat više. Konobar u čelično-sivim pantalonama i savršeno ispeglanoj, beloj košulji doveo nas je do našeg stola, tačno kraj prozora, gde se Boston prostirao ispod nas.

Dženis je ipak ignorisala pogled na grad. Postavila je Bebi Jodu pored prozora i izvukla strip Čudesne žene iz svoje torbice, stavljajući ga na sto ispred sebe.

„Oh, moramo ovo da vratimo, posle ručka." Nisam primetio da ga je ukrala iz brošura kompanije. Krađa bi mogla da nagne rodnu ravnotežu Best Bostona na pogrešan način.

„Naravno, vratićemo ga. Ali hajde da ga prvo prelistamo!" Prstom je pratila lice i telo Čudesne žene. „Lepa je."

„Ona je Čudesna žena. Naravno da je lepa."

Dženis je pogledala u mene. „Dama iz voza, hoću reći."

Klimnuo sam glavom. „Da, u pravu si. I ona je lepa. Trebalo je da je vidiš ranije ove godine. Prvi put kada sam je video imala je modroplavu kosu, kao more. Sledeći put je bila roze, mislim. I jednom je čak bila zlatne boje."

Oči su joj se raširile. „Zlatne?"

„Da." Pokušao sam da se setim tačne nijanse. Metalik, negde između zlata i srebra. Bio je to dan kada me je upoznala sa franšizom Dunkin Donuts. Sugar Raised krofna je bila napuderisala vrh njenog nosa.

„Sviđa ti se, zar ne?" upitala je Dženis.

„Zašto to misliš?" Pitao sam se da li sam pocrveneo.

„Zato što se smešiš kada pomisliš na nju." Nagnula je glavu, posmatrajući me.

Osećajući se nelagodno pod njenim pogledom, otvorio sam meni. „Oh, danas imaju supu od komorača i celera. Hoćeš to da poručimo?"

Nabrala je nos sa gađenjem. „Imaju li oni stvarnu hranu?"

Skenirao sam ponude i našao podudarnost. „Imaju špagete sa sosom od paradajza." Cenzurisao sam činjenicu da su uz špagete išli les legumes du jour.

„Super, volim špagete." Zgrabila je Bebu Jodu i naterala ga da me pogleda.

„Dame sa farbanom kosom, voliš," rekao je.

„Tako je, mali Joda." Nasmešio sam se prvo njemu, pa Dženis. „Ali ponekad ih volim i sa prirodnom bojom."

Kada je primetila da je posmatram, Dženis je odmahnula glavom i uperila prst u Bebu Jodu.

„Farbati kosu, mama to nikada ne čini," rekao je.

„Opet tačno." Helena to nikada ne bi uradila, bio sam siguran.

„Dakle, damu iz voza, više volite."

„Ja..." Sada sam pocrveneo, definitivno. „Ona je..." Progutao sam. „Čak je i ne poznajem."

Dženis je smestila bebu Jodu nazad na svoje mesto pored prozora. „Pa onda, idi i upoznaj je. I ja bih volela da je upoznam. Ti si supertata, ti možeš to da ostvariš."

Zgrabio sam Bebu Jodu i naterao ga da se suoči sa mojom ćerkom.

Ona se zakikotala.

„Da je upoznam, voleo bih," rekao je mali Joda. „Ali nikad lak, život nije. Zgodnog muškarca sa mišićima kao gorila, ona već ima."

Njen osmeh je zamenilo mrštenje. „Već ima čoveka gorilu? Baš šteta." Stisnula mi je ruku, a zatim se ponovo osmehnula.

„Ali, na sreću, mi još uvek imamo mamu."

Da, mamu, mi imali smo. I ništa osim sna, dama iz voza je bila.

Ludog sna.

I da se probudim iz njega, morao sam.